http://wp.me/P3pD8b-68
.
○
Чланак сам сасвим случајно пронашао. Пријатељ ме је замолио да му помогнем при селидби. Тог дана смо селили и носили ствари у подрум и међу кутијама са документима, на врху једне од њих сам угледао овај чланак. Било је то првокласно изненађење из више разлога.
○
Пре свега се мора направити ограда од булеварског начина описа и изношења било каквих паушланих ставова о институцијама, особама које се спомињу у чланку и реалних процеса и односа ма какви они били. На први поглед се ради о уобичајеном процесу у погледу кривичног дела преваре и утаје пореза по кривичном закону С.Р. Немачке. О томе на самом процесу није било ни речи ни спомена.
Ништа мање и сам наслов је дезинформација. Суђење је стварно одржано, али се није радило о никаквом маратонском суђењу. Nапротив, суђења у смислу извођења доказа уопште није било, тако да се радило о најкраћем поступку за јавност који сам икада доживео. Истине ради један каснији у којем је била утужена супруга тадашња „Лација“, Илинка, био је још краћи и тиме је обзиром да се радило о отвореном поступку за јавност, у сваком случају са овим који се описује у чланку кандидат за национални, али и светски рекорд у краткоћи трајања.
Стекао се утисак да извођења доказа није ни требало, ни смело бити. Након отварања поступка од стране судије, поступак је одмах и прекинут са образложењем да постоји могућност споразума између тужилаштва и одбране, који ће се у паузи суђења размотрити. Суд је очигледно био спреман да подржи овај договор – поравнање пред судом без уласка у извођење доказа и утврђивање осталих релевантних чињеница управо у погледу кривичног дела преваре.
Тако је и било, између тужилаштва и одбране у паузи суђења је постигнуто унапред договорено поравнање. Тужени „Лаци“ је био делимично одговоран за утају пореза, али о осталим делима веома битним за остале учеснике, укључујући и кривично дело преваре, циљних конкурсних кривичних радњи као поновљеном праксом, како ће се показати у вршењу вишедеценијских институционално прикривених – заштићених кривичних дела, није било ни помена. У паузи се оптужени још једном веома дрско и подцењивачки обратио заинтерсованим посматрачима међу којима је било неколико познатих, али и мени у већини непознатих оштећених жртава са сличним или чак истим искуством у контакту и односима са оптуженим.
Постојале су три основне групе оштећених, радници фирми који су остали без икаквих примања, често и без уплаћеног стажа и осталих права из социјалних законских фондова.
Друга мања група су били повериоци, преварени пристајући на обећања и уговоре о инвестирању у сигурне профитабилне послове за које је једино „Лаци“ са сигурношћу знао да су унапред по познатом сценарију осуђени на пропаст, његовом вољом и са знањем и институционалним одбраном кривичних радњи, и који су како ће се показати имали и псоебну врсту реално расположиве институционалне заштите кроз посебан правни статус „Лација“.
Трећа група су били изиграни наследници послова и прикривених обавеза тих фирми (пословни директори фирми одговорни пред законом), на које је заправо преношен укупни дуг фирми чији је стварни и једини управник послова био оптужени „Лаци“.
Посебност целог случаја показаће се тек касније кроз утврђивање посебног, институционално кроз посебну законску основу односно начин њене примене, заштићеног правног статуса „Лација“ у СРН., али и у иностранству, бившој Југославији до данас, у погледу вршења између осталог и оваквог строго противправног начина пословања.
Вредно је напоменути да је 2001 године одржан још један покушај сличног начина вођења судског поступка са тадашњом супругом „Лација“, Илнком као оптуженом. Илинка се спомиње у цитираном чланку, а суђење пред службеним судом у Новом Улму са оптужницом противправног узимања социјалне помоћи и надокнаде за незапослене догодио се 2001 године, значи релативно кратко после процеса у Улму „Лацију“. Суђење Илинки је након отварања процеса пред службеним судм у Новом Улму одмах прекинуто. После прочитане оптужнице и изјаве оптужене да она као домаћица ништа не зна у погледу оптужених радњи, јавила се једна од оштећених, супруга оштећеног Др. Тодорова и уједно кума оптужене да сведочи. У том тренутку је суђење тренутно прекинуто под образложењем да нису комплетирана сва документа за форално вођење поступка. Да ли је настављено није познато, како је окончано такође, бар у смислу јавности вођења поступка.
Да један брачни пар са упадљиво повишеним стандардом, примањима и иметком којим се отворено показивао и хвалио у социјалном окружењу, са различитим формама повишеног материјалног власништва заправо формално-правно нема ништа, до права узимања социјалне помоћи и формално-правног положаја избегавања плаћања свих обавеза, изгледа не само сасвим нелогично, већ и немогуће за опште познате прилике у Немачкој. Да истражни органи, тужилаштво и суд имају одређену, законски засновану обавезу и улогу у реалној заштити оваквог начина стицања реалтивно високог иметка, тек ће се показати као оправдано питање у тражењу правне основе и разлога оваквог незамисливог посебног заштићеног положаја. О овоме у чланку нема ни помена, а ради се о суштини иза каријере која се описује као тридесетогодишња и једна од највећих превара од стране људи са простора бивше Југославије.
Начин функционисања преваре, али још важније институционална улога кроз посебну законску регулативу у погледу псоебног правног, заштићеног положаја „Лација“ аутору изгледа није као ни оштећеним била ни позната ни предпостављена, а није смела ни бити предмет утврђивања начина функционисања целог противзаконитог система.
Међутим проглашавање осуђеног за једног од највећих превараната југословенског порекла у Немачкој како је у чланку описано, било је и поред свих дотадашњих личних и искустава многих других оштећених сензационално изненађење.
Те 2002 године поставило се коначно питање, ко је заправо и под каквим условима је живио и радио неометано то што је радио Радислав Бауков – „Лаци“ деценијама уназад, како се наводи у чланку и како ће се показати ипак познат случај делу познавалаца сцене.
У чланку се спомиње да је „Лаци“ дошао седамдесетих година у Немачку. То није тачно, налазио се од средине педесетих година непрекидно у Немачкој. Од седамдесетих постоји познати траг од Берлина, преко Гелзенкирхена, Офенбаха и Улма. Период пре седамдесетих је изостављен, а он је био кључан за повезивање места настанка идеје и посебног правног статуса „Лација“ који је омогућавао лаку превару уз реалну законску и преко ње посебну институционалну заштиту у вршењу кривичних дела. Такође и списак преварених или опљачканих, не само сународника је много дужи.
У чланку се не спомиње ни кључно питање у вези последње преваре и њеног начина око фирме ЛБ-Монтажа. Уочени груби пропусти у књиговодственим билансима, покушаји уплитања у руковођење фирмом на противзаконити начин и евидентирани губици кроз различите утаје и износ средстава из фирме уз прозирне књиговодствене манипулације, су ме подстакли да новембра 1998 године поднесем кривичну пријаву надлежним истражним органима У Улму и напустим фирму након само десет дана од покушаја њеног преузимања. Током 1999 године ће почети да се откривају методи преваре и утаје, али и све шири круг оштећених сународњака, али и осталих грађана. Приметно је и тада било да су полиција и истражни органи били све повученији и одбијали су прихватање даљњих доказа у вези шире мреже и начина преваре оштећених.
Сукоби у улмској полицији, као и код истражних органа тада 1999 године показаће се да су ипак имали везе са случајем „Лаци“, који се иначе јавно хвалио у истом времену да су ти сукоби повезани са њим. И овај детаљ који у нормалним случајевима не би имао никакву вредност и значај, показаће се као битна коцкица у мутном мозаику позадине откривања целе, строго тајне операције „Лаци“. Иза на изглед лаковерних и својом кривицом преварених, налазио се ситем институционалне заштите на који је „Лаци“ могао стално рачунати, тако да је крајњи закључак, да је стварање хаоса кроз условно речено институционалну легализацију праваре и пљачке била стварна употребна вредност „Лација“.
April 1973, Belgrade, Serbia — Original caption: Belgrade: Stane Dolanc (R) chats with chancellor Willy Brandt of German Federal Republic in April 1973 in Belgrade, during chancellor Brandt’s state visit to Belgrade. — Image by © Bettmann/CORBIS
Позајмљено са блога – Доланц и Брандт априла 1973 у Београду
Радислав Бауков „Лаци“ је почетком седамдесетих година био задржан од стране тадашњег МУПа у Зрењанину ради испитивања. Био му је одузет пасош, како не би могао напустити земљу. Тада је већ више од 15 година живио и радио у Немачкој и већ имао уходани систем извлачења средстава и од појединаца и од фирми са којима је пословао, а које су очигледно поднеле кривичне пријаве у Југославији. Након две, три седмице пасош му је враћен и процес је вероватно био обустављен.
Летећи преко булеварског чланка, ова сећања и посебно повезивање на бар једну кућну посету тадашњег абсолутно првог човека тајне политичке полиције Станета Доланца у Зрењанину Бауковима, почело је да поставља питања на која је сваки одговор изгледао као немогућ, нелогичан, нерационалан.
Изјава „Лација“ – Радислава Баукова Инсолвентном судији у Улму 23.априла 1999
Наставиће се…
Постави коментар