Труманова доктрина, НСЦ10-2 директива 292 12.март 1948

http://wp.me/P3pD8b-gr

.

○

ГЛАДИО – НСЦ 10-2

.        .        .

Говор председника САДа Хари Трумана, 12. марта 1947 пред оба дома конгреса

 

У садашњем тренутку светске историје мора скоро свака нација да бира између алтернатива форме свог живота. Често овај избор није слободан. Једна животна форма заснива се на вољи већине и означена је кроз слободне институције, репрезентативне форме власти, слободне изборе, гаранцијама личне слободе, слободом говора и слободом вероисповести и слободом од политичких прогона. Друга форма живота заснива се на на вољи једне мањине, која кроз насиље намеће своју вољу већини. Она се ослања на терор и угњетавање, на цензуру штампе и медија, на манипулацију избора и на ограничење грађанских личних слобода. Ја верујем, да политика Сједињених Држава мора бити подршка слободним народима, који се супотстављају настојањима подчињавања кроз наоружану мањину или притиску из иностранства. Верујем, ми морамо свим слободним народима да помогнемо, да би они могли своју судбину сами одредити. Под таквом подпором ја подразумевам пре свега екомску и финансијску помоћ, која чини основу за уређене економске и политичке односе. Свет није статичан и статус кво није свето. Али, ми не можемо допустити статус кво, које кроз методе принуде и трикове следе инфилтрацију под повредом повеље уједеињних нација.  Ако Уједињене Нације помажу слободне и независне народе са очувају своју слободу, отелотворују Сједињене Државе принципе Уједињених Нација. Слободни народи света рачунају на нашу подршку у бори за своју слободу. Ако ми у нашој водећој улози оклевамо, угрожавамо мир у свету – и ми штетимо са сигурношћу добробити наше сопствене нације ….

Официјелна интернет страница „Савета за националну безбедност председника САД“ – National Security Council (NSC) – Линк

Говор председника САД Хари Трумана  12. марта 1947 о помоћи Грчкој и Турској

 

 

Хладни рат у Европи који је почео непосредно пре завршетка 2. светског ратa је његова битна последица као узрок сукоба у којем пре свега геополитички интереси, контрола сфере утицаја и заступање интереса великих сила стоје у првом плану, окарактерисани идеолошким историјским сукобом из којег настаје низ посебних линија конфронтација. Потенцијал политичких конфронтација након рата одпочињањем хладноратовског периода, постаће значајни део укупне доктрине према источном блоку, а засниваће се на познатим историјским сукобима и њиховом одржавању, обогаћивању новим елементима као основа борбе против идеолошког непријатеља.

Најављена доктрина говором од 12. марта 1947 је зато само објављивање намера које су све време трајања рата биле присутне и које су у завршним годинама рата добиле своје основне контуре кроз намере у формирању послератовске политике и односа. Оне нису настале после 9 маја 1945 године, већ су од 1945 биле продужетак реалне политике геостратешких и геополитичких интереса и линија сукоба. Тако су се европски народи са и онако великим губицима, несагледивом ратном штетом и њеним последицама, нашли неочкивано брзо у новом сукобу и објективно положају диктата суперсила, као и даљњих изнуда под условом стварања хладноратовске поделе.

Хладноратовска укупна политика, као непрегелдни систем међусбних узрочно последичних веза, као и примене метода у њој имала је поред познатих чињеница још увек неистражену динамику и последице кроз употребу низа прикривених операција и тајних метода које  су са собом носиле пре свега програме успостављања глобалне светске моћи. Те скривене операције и методе као део целе доктрина се изводе из разлога идеолошког сукоба, али носе у себи и јасне геополитичке и геостратешке амбиције у погледу јачања сопствене моћи и предности у тако креираном односу снага. Сукоб политичких, идеолошких и вредносних система два супротстављенa блока, дешава се у оквиру тек започетог процеса стварања опште међународне заједнице народа и њене основе, повеље Уједињених Нација као гаранта очувања светског мира, посебно имајући у виду тешке последице и жртве рата. Мешутим у поздини настајањем доктрине хладног рата постају Уједињене Нације и њена повеља инструментом сукоба идеолошког карактера и геополитичких циљева, а не инструментом трајног мира кроз основну идеју свог настанка, као света без рата у којем ће сарадња и политички договор, развој међународног права и институција бити основа и гаранција решавња односа у будућности.

• Да ли су Труман, односно САД желели хладни рат или је он био изнуђен од друге совјетске стране? Исто питање се може посматрати и из друге перспективе, наиме совјетске стране.
• Да ли је Черчил желео хладни рат и челичну завесу у Европи, или је челична завеса била једино решење супротстављања идеолошком непријатељу, без испитивања и дозвољавања алтернатива?
• Да ли би распад система реалсоцијализма могао бити убрзан да је постојала отворенија сарадња уместо политика деоба и подизања челичних ограда, уз услов стварања програма и инструмената сарадње као трајнијег предуслова у развоју међународног права на обострану корист партнера, мира, стабилности и развоја?

Иста ова питања у свом садржајном значењу постављају се  и данас при тражењу решења и институционалних механизама као предпоставки будућности на европском континенту, које је концетрацијом народа, држава, култура, вековима, утицајни и експлозивни простор са посебном тежином у развоју укупних односа у Европи и свету. Балкан је био увек, а посебно од 19 века веома битни полигон у одмеравању различитих снага подељених интереса и савеза.

Деесклација сукоба и посебно њихово предупређење на Балкану као значајном ободу централноевропског простора се поставља као оправдано питање, посебно имајућу свеукупне историјске услове и стлано сукобљавање са посебно трагичним искуствима по све током два велика рата 20 века. Уз уважавање свих разлика, објективних покретача историјског тока и тиме судбине сваког европског дела посебно и свих заједно у тоталитету међусобне зависности узрочно последичних веза, у 20 веку Европа својом кривицом и неспособношћу предупређења ескалције сукоба постаје терен изношења свих сукоба чији је уједно и покретач, узрок и последица у својој немоћи изналажења институционалних предпоставки кризних механизама предупређења познатих историјских искустава.

Основа Труманове доктрине као циљ и основне вредности коју брани јесу демократија и слобода, лична и колективна наспрам принципа изнуде и диктата. Ове вредности су мотив, морални покретач политичког деловања,  не само у међународним односима и блоковском и идеолошком рвању и сукобу. Слобода и демократски принципи избора кроз уређене институционалне форме организације друштва, остаје вредност без граница и ограничења трајања у општем значењу, како слободне индивидуе – грађанина са својим правима, тако и слободних народа. Сложени однос слободе појединца у односу на слободу и очување колективне слободе народа не искључју једно друго, шта више овај сложени однос захтева поштовање и гаранције њене реалне примене у сваком односу, ти односи су институционално и уставно – правно решени демократским принципима и прихватањем општих вредносних категорија, равноправност, слобода мишљења, говора и политичког удруживања, слободе избора на слободним изборима, права на заштиту права у случају повреде истих итд.

Предуслови настанка Труманове доктрине у времену непосредно после завршетка рата су дати довољно као опште напомене у чланку из википедие:

Трманова доктрина – линк

Труманова доктрина (енгл. Truman Doctrine) је била политика коју је поставио председник Сједињених Држава, Хари Труман 12. марта 1947. По овој доктрини, Сједињене Државе би пружиле економску и војну помоћ Грчкој и Турској, како би спречиле да ове две државе потпадну под совјетску сферу утицаја.

Труман је исказао да ће Доктрина бити „политика Сједињених Држава да подрже слободне народе који пружају отпор покушајима потчињавања од стране наоружаних мањина или страних притисака“. Труман је сматрао да ови „тоталитарни режими“ тлаче „слободне народе“, и да стога представљају претњу међународном миру и националној безбедности Сједињених Држава. Ове изјаве су дошле у периоду Грчког грађанског рата (1946—1949). Труман је сматрао да ако Грчка и Турска не добију помоћ која им је хитно потребна, доћи ће до њиховог неизбежног потпадања под комунизам уз озбиљне последице широм региона.

Годинама је Британија подржавала Грчку, али је сада била пред банкротом и морала је да радикално умањи своју помоћ. У фебруару 1947, Велика Британија је формално затражила да Сједињене Државе преузму њену улогу у подржавању грчке владе.

Ова политика је добила подршку републиканаца који су контролисали Конгрес, и укључивала је слање 400 милиона долара америчке помоћи, али војска није послата у регион. Комунистичка претња је прошла а 1952, обе државе су ушле у НАТО, војни савез који је гарантовао њихову заштиту.

Труманова доктрина је неформално проширена и постала је основа америчке политике током Хладног рата у Европи и широм света. Ово је представљало промену америчке спољне политике према Совјетском Савезу од детанта (пријатељства) ка, како је Џорџ Ф. Кенан означио, политике задржавања совјетске експанзије. Историчари често објављивање ове доктрине узимају за почетак Хладног рата.

Након завршетка Другог светског рата, Сједињене Државе су од ратних савезника постали хладноратовски непријатељи. У овом периоду, совјетски империјализам у источној Европи, одложено совјетско повлачење из Ирана и прекид савезничке сарадње у Немачкој су пружили оквир за ескалацију тензија које су довеле до Труманове доктрине; Одговор Сједињених Држава је тема честих расправа међу историчарима. Труман је постао сумњичав према Совјетима на Потсдамској конференцији, совјетско оклевање да се повуку из Ирана по плану почетком марта 1946. је учврстило његову забринутост.

Неколико дана касније, Винстон Черчил је одржао свој „говор о Гвозденој завеси“, о развоју ситуације у Европи.

Труману је изгледало да ситуација у Ирану и растући нереди у Грчкој могу да представљају совјески покушај да са две стране опколе област богату нафтом на Блиском истоку и луке у топлим средоземним морима. Труман је критиковао државног секретара Бирнса (енгл. Byrnes) што га је „држао у мраку“ у вези са Московском конференцијом, и што Иран није био међу темама разговора. У писму које му је упутио, Труман је написао „Мислим да би требало да протестујемо свом жестином… против руског програма у Ирану. … Осим уколико Русија не буде сучељена са гвозденом песницом и оштрим тоном нови рат је у настајању. Само један језик они разумеју… Мислим да не треба да се настављамо са играњем компромиса… Уморан сам од тетошења Совјета.“ 30. јануара 1946. Савет безбедности Уједињених нација је одобрио резолуцију 2 која се тицала совјетског повлачења из Ирана; резолуције број 3 и 5 о истој теми су изгласане у априлу и мају.

Фебруара 1946, амерички дипломата у Москви, Кенан, је послао свој чувени „Дугачки телеграм“, у коме је предвидео да ће Совјети реаговати само на силу и да је најбољи начин да се постави према њима кроз дугорочну стратегију задржавања, то јест заустављања њиховог географског ширења. Након што су Британци упозорили да више не могу да помажу Грчкој, и након што је грчки премијер Цалдарис посетио Вашингтон у децембру 1946. како би тражио Америчку помоћ, амерички Стејт департмент је уобличио план. По том плану, помоћ би била послата и Грчкој и Турској, како би се помогло у ублажавању дуготрајног ривалства између ове две земље. У марту 1947, Труман је изашао пред Конгрес и искористио Кенанову Политику задржавања као основу за оно шта је постало познато као Труманова доктрина.

Како би било који закон прошао, Труману је била неопходна подршка републиканаца, који су контролисали оба дома Конгреса. Главни говорник републиканаца, сенатор Артур Х. Ванденберг је снажно подржавао Трумана и превазишао је сумње изолациониста попут сенатора Роберта А. Тафта.

Креатори америчке политике су уочили нестабилност у региону, страхујући да ако би Грчка постала комунистичка држава, Турска не би одолела још дуго. Слично, ако би Турска потпала под совјетски утицај, позиција Грчке би била угрожена. Ово је била претња регионалног домино ефекта која је водила доношење америчких одлука. Грчка и Турска су били стратешки савезници Сједињених Држава, важни и из географских разлога, јер би пад Грчке омогућио Совјетима да на посебно опасан начин угрозе Турску, и да на ефектнији начин пресеку савезничке линије снабдевања у случају рата.

Труманова доктрина је била први у низу потеза које су Сједињене Државе повукле у циљу „задржавања“ Совјета, након чега је уследила економска обнова западне Европе кроз Маршалов план и војно задржавање оснивањем НАТО савеза 1949. године. У прокламацији током говора пред Конгресом 12. марта 1947, у сред кризе током Грађанског рата у Грчкој, Труман је инсистирао да ако Грчка и Турска не приме помоћ која им је неопходна, доћи ће до њиховог неизбежног пада под комунизам, уз последице широм региона.

1950, Труман је потписао политички план НСЦ-68, чуван као најстрожа тајна, који представља промену америчке спољне политике од пасивног ка активном задржавању. Овај документ се у себи носио разлике у односу на оригинални Кенаново појам задржавања чији је нацрт наведен у чланку „X”, садржавајући много оштрију антикомунистичку реторику. НСЦ-68 је експлицитно тврдио да комунисти планирају да завладају светом.

Други део прикривене политике која се спроводила инструментима посебних прикривених операција кроз развој посебних институција које су ову тајну политику подржавале је дата у општим документима НСЦ 10-2 и у горњем чланку википедие поменутог прогмаског акта као део доктрине НСЦ-68. – Линк

 

Труманова доктрина и стварање НСЦ – реорганизација тајних служби и систем прикривених операција – National security act of 1947 – link

 

Опероционализација Труманове доктрине и њени методи

Два идејна програма из тада већ уходаних „фабрика идеја“,  а која су била под страогом тајношћу дају увид у операционалне методе које се као генерална платформа користе у конкретној операционализацији сукоба кроз политику заварања противника. У име слободе, изнуда постаје инструмент у општем значењу одбране основних вредности које се бране.

 

Директива 292 савета джавне сигурности САД о бироу за специјалне пројекте

Вашингтон 18 јуна 1948

НСЦ 10-2 документ

Линк – НСЦ10-2 државни секретар – историјска служба

1. Савет безбедности САД на основу сазнања о злонамерним скривеним делатностима СССРа, његових сателитских земаља и комунистичких група према циљевима и делатностима САД и осталих западних сила, а ради заштите истих је одредило, да у интерсу мира у свету и државне сигурности и безбедности САДа  мора допунити отворену делатност владе САДа  у иностранству кроз прикривене операције

2. Централна обавештајна служба (ЦИА) биће опуномоћена од савета за државну безбедност са управљањем операција шпијунаже и контрашпијунаже у иностранству. Из потреба услова у миру пожељно је основати службу за прикривене операције чија ће одговорност  лежати унутар структура централне обавештајне службе, и која ће активности шпијунаже и контрашпијунаже обављати под укупном контролом директора главне службе.

3. Тиме, под важењем одељка 102(д)(5)  акта о националној сигурности из 1947 године, савет за националну безбедност у време мира одређује:

А. Оснивање новог бироа унутар централне службе за специјалне пројекте ради планирања и извођења операција; и у сагласју са генералним шефом штаба обавља послове планирања и припреме ради спровођења мера у време рата.

Б. Именовање високо квалификоване особе од државног секретара, прихваћене од директора централне обавештајне службе и именоване од савета за националну сигурност као шефа службе за специјалне пројекте.

Ц. Шеф службе за специјалне пројекте обавештава непосредно директора централне службе. Из разлога сигурности и флексибилности мера, и највишег степена сагласности у ефикасности, биро за специјлне пројекте ради независно од других делова централне обавештајне службе.

Д. Директор централне обавештајне службе је одговоран за:

(1) Обезбеђивање, преко именованог заступника државног секретара и министра одбране, да се планирање и спровођење акција врши у сагласности са спољном и војном политиком САДа и са манифестованим (јавним) активностима. При несугласицама између директора централне обавештајне службе, заступницима државног секретара и министра одбране о таквим плановима, биће случај достављен савету за нционалну сигурност на одлучивање.

(2) Осигурати, да су планови прикривених операција за време рата израђени уз помоћ једног затупника шефа генералног штабног директоријума ( Joint Chiefs of Staff) и да су од њега одобрени са допунама у односу на одобрене планове операција за време рата као конзистентни.

(3) Обавештавање кроз одговарајуће канале, агентуре САД владе, у земљи и иностранству (укључујући дипломатске и војне представнике) у сваком подручју како поступци на њих делују.

Е. Прикривене операције у вези економског вођења рата изводи служба за специјалне пројекте под руководством службених места и организација одговорних за планирање економског рата.

Ф. За додатна средства за спровођење предложених мера за пословну годину 1949 биће одмах постављен захтев. Након постављања захтева операционална средства биће одређена у оквиру буџета централне информативне службе.

1. За време рата, или кад председник управља свим прикривеним операцијама, произилази договор са генералним штабним директоријумом. У случају непосредног рата у којем се налазе америчке оружане снаге, прикривене операције ће бити спровођене под директним наређењем америчког ратног команданта и наручивање операција код генералног штабног директоријума ако другчије није навдено, под директивом председника.

2. У овој директиви појам „операције“ раззуме се као активности које се спроводе или помажу од ове владе против непријатељских иностраних држава или група, или као подршка иностраним пријатељским државама и групама, али оне се тако планирају и изводе да не постоји одговорност сваке владе САД неовлашћеним лицима, и ако би прикривене операције биле откривене, влада САД може да одбаци сваку одговорност за њих.  Нарочито, такве мере обједињују све прикривене операције у вези са, пропагандом, економским ратом, директне мере укључујући саботаже, разарање и евакуацију, субверзије против непријатељских држава, укључујући помоћ организацијама отпора у подземљу, герилама и избеглицама ослободилачких група, и подршка утврђеним антикомунистичким елементима у угроженим земљама слободног света. Ове операције не обухватају ни један оружани конфликт америчких војних снага, шпијунажу, прикривање и манипулацију војних операција.

3. Ова директива замењује директиву НСЦ 4-А. Директива НСЦ 4-А је ван снаге.

 

---

 

*Извор: Национални архив и документарна администрација, РГ 273,  документи Савета за националну безбедност. Мада недатирана, ова директива ова директива је одобрена на састанку 17 јуна 1948 као коначни текст са променама. Прослеђена је члановима егзекутивног секретаријата са ознаком датума 18. јуни. НСЦ 10-2 и датум 18 јуни су такође улази у ЦИА – хладни рат: ЦИА под Хари Труманом, стр. 213-216.

По меморандуму из 13. аугуста 1948 Девиса Кенена. Кенен је био именован као заступник државног секретара. Национални архив и документи, РГ 59, назнале о државном секретаријату, биро за планове, подаци 1947-53: Лот 64 Д 563.

 

---

 

 

Више о конкретној примени Труманове доктрине и НСЦ 10-2 акта као основе програмских и институционалних промена у трајању:

 

Линк гугл књиге на енглеском

Линк рецензија на немачком