Архива аутора

Председник републике – представка – питање надлежности – 21.09.2015   Leave a comment

 

http://wp.me/p3pD8b-kl

 

 

erde-007

 

 

Председник републике – представка

противазконска злоупотреба података

 

пет – 17. 07. 2015 – понављање од 10.05.2011 и 07.10.2013

 

изостанак одговора и питање надлежности

 

 

ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ


Андрићев венац 1
11000 Београд

Србија


Кабинет председника Републике

Генерални секретаријат председника републике

 

Поруку послао:
Виктор Кос
Руже Шулман 49
23 000 Зрењанин
(Остали подаци се налазе у приложеним линковима и ранијим дописима)

 

Председништво Р. Србије

Председништво Р. Србије

 

Поштовани Председниче републике,

поштоване Даме и Господо сардници на предмету – представке грађана,

 

Предмет дописа: Подсећање на петицију – представку послату електронском поштом од 17.07.2015 у 17:05, као поновљене петиције са тражењем одговора ( чл. 56. ства 1 Устава Р. Србије) од 10.05.2011., односно поновљеног истог садржаја од 7.10.2013. – 19.09.2013.

 

Тражени одговор је изостао.

 

Изостао је и од свих осталих надлежних државних служби и oргана, којима је питање на основу закона и за одлуку важних доказа у материјално-правном занчењу решења питања мојих укинутих основних грађанских права, био упућен . Скрећем пажњу на противазконски рад истражних органа и тужилаштва у погледу утужених дела од 2009 до 2015, лажно представљање и давање неистинитих изјава у вези са лажним представљањем стварних односа који се налазе у домену заштићених, гарантованих основних грађанских права од стране вишеструког прикривеног агента сарадника у стварању поља хаоса, у широј мрежи стварања конфликтних линија и давање  – продужавање институционалне тајности у иностранству и земљи деценијама уназад на противправну употребу заштићених личних и породичних података, чињеница и информација имплементираних у институционални, строго заштићени, прикривени идентитет хаос-агента – провокатора „Лација“.

Петиција – представка је заснована у целини на члану 56 устава републике и тражи се одговор (став 1 чл. 56 устава).

Ставови и чињенице изнете у петицији, укључујући сва документа послата 10.05.2011 представљају указивање на противзаконске иснтитуционалне радње кроз противправну институционалну злоупотребу заштиећних података под условом сложеног дејства различитих државних и службених тајности у непрекидном трајању деценијама у прошлости до данас, у иностранству и земљи (СФРЈ до данас). Након свих промена кроз све време трајања ове тајне конструкције, узимајући у обзир предуслове целе конструкције, предочено трајно стање је правна основа континуитета, трајног, повратног наноношења штете, трпљења штете без права на ваљани било какав правни лек према мени и даље приватној и социјалној околини, а из разлога одбране тајности откривене строго тајне конструкције и у њој заштићеног агента – провокатора у вишедеценијском трајању у земљи и иностарнству са измењеним делимичним идентитетом кроз једнострану, инстутцуионалну заштићену манипулацију неотуђивих личних и породичних података и чињеница.

У ставу 3. истог члана 56. устава, се дефинише да нико не сме да трпи штетене последице за изнете чињенице  и ставове, осим ако је тиме учинио кривично дело. Кривично, противправно је дело међутим институционално давање и продужавање тајности, вишедеценијска примена оперативних мера и метода из услова и начина одбране тајне конструкције, начин одлучивања у управним, иследним и судским процесима из обавеза које произилазе из начина заштите строго тајне операције и последица из уочене строго тајне конструкције, једностране институционалне противправне злоупотребе података и чињеница о личном и породичном животу, односно манипуације истим у вишедеценијском трајању у земљи и иностранству. Противправни акт –  дело је њена институционална заштита, примена метода и мера у истом вишедеценијском трајању, као основе трајне повратне дискриминације према даваоцу легенде, без знања и без воље оштећених о њеном постојању уопште.

Представка је примљена од стране службе председника републике, како ми је након телефонске провере 17-19.07.2015 саопштено. 09.09.2015 у телефонском разговору са службом председника ми је речено да се предмет не налази у нaдлежности председника и његових уставних у законских овлашћења.

 

Предмет представке је у надлежности председника републике, као председевајућег Савета за анционалну безбедности на основу члан 6 из законског услова о надлежности Савета на основу члана 5. последњи став Закона о основама уређења служби безбедности, а на основу одлуке владе о оснивању Савета за националну безбедност од 31. маја 2007. (прилог 1) 05 Број: 02-2866/2007., а у вези са чланом 112. став 2 и 8. и чланом 123. тачка 5  Устава Републике Србије,

 

Томислав Николић Председник Републике и председник Савеза за националну безбедност Републике Србије

 

Образложење:

На основу одлуке владе:

05 Број: 02-2866/2007 од 31. маја 2007. (прилог 1) основан је Савет за националну безбедност, чији су састав и надлежности, као и надлежности и састав Бироа за координацију и канцеларије Савета одређени и даље разрађени Законом о основама уређења служби безбедности Р.С. (Сл. гласник РС, бр. 116/2007 i 72/2012).

На основу члана 6 Закона о основама уређења служби безбедности, председник републике је члан Савета за националну безбедност, а на основу члана 9, начин рада Савета истог закона, и председавајући Савета. На основу члана 5 истог закона, надлежност Савета за националну безбедност, наведене су надлежности. Међу надлежностима се налази низ одредби који стоји директно у вези одлучивања по низу отворених питања предочених у конкретном предмету представке, даљњим сталним мерама, метдама узимања утицаја и размене података и информација, мерама заштите управо утужених радњи из начин функционисања и основа правне институционалне заштите тајне операције из услова давања тајности на целу строго тајну операцију деценијама уназад у иностранству и земљи. Цитирам последњи став члана 5 Закона о основама уређења служби безбедности, а чији је матријално правни садржај у вези мојих трајно повређених и укинутих грађанских права под директном надлежношћу и домену одлучивања савета,односно бироа за координацију и његових чланова – учсника у раду бироа, а садржај је петиције – притужбе:

 

„Савет се стара о усаглашеној примени прописа и стандарда за заштиту података о личности, као и других прописа којима се штите људска права која могу да буду угрожена разменом информација или другим оперативним радњама.“ –
члан 5, последња реченица закона о основама уређења служби безбедности – надлежност Савета за националну безбедност.

 

Предмет петиције – представке председнику републике, односно секретару Бироа за координацију од 10.05.2011 до данас, укључујући подсећање од 17.07.2015.  је управо питање трајне повреде и изузећа основних грађанских права у земљи и иностранству из услова препознате једностране институционалне строго заштићене противправне злоупотребе података о личности и ужој породици, манипулације чињеница и информација о личном и породичном животу, стварним односима, чињењу и нечињењу у целом периоду предуслова ове строго тајне трајне операције од пре 1941 и касније противправне манипулације истих у конструкцији и заштити под строгом тајности у иностранству од 50их година, односно у СФРЈ од 70их година до данас. Моја људска и грађанска права су укинута искључиво из услова одбране и заштите строге тајности целе операције и правно заштићеног положаја конкретног агента – провокатора са једностраном институционалном заштитом његовог измењеног делимичног привидног идентитета, као агентске легенде под заштитом различитих тајних политичких полицја у иностранству и земљи, без знања оштећених, односно мене лично, све време трајања до њеног откривања и признања од стране „Лација“ – 2009. и даље кроз све поступке утуживања препознате манипулације података све до данас. Тако је у дугом периоду препозната позадина поред осталог кроз повреду или укидање низа гарантованих грађанских права са циљним егзистенцијалним трајним последицама без обзира на знање, делимично знање или незнање носилаца одлука и лица употребљаваних у мрежама тајних служби ради узимаа различитог утицаја деценијама уназад.

Изричито скрећем пажњу да се ради о утуживању акта давања и продужавања тајности на једнострану, трајну, институционалну манипулацију личних и породичних података под строгом тајности у земљи и иностранству, како је објешњено у петицији – представци, а који се по горњој изнетој законској основи и надлежности налазе поред осталих институционалних места одлучивања у надлежности председника републике. Службени акти давања – продужавања тајности, размена једностарно манипулисаних података, чињеница информација, произвољних закључака, сарадника мрежа тајних политичких полиција и у том смислу изведених података са иностраним државама и организацијама је супротан члану 3 Закона о тајности података (прикривање или злоупотреба службеног положаја у прикривању кривичних дела и противправне употребе и манипуације личним подацима, стварним чињењем и нечињењем у конкретном случају, а у вези употребе података супротно члану 42 устава републике (Заштита података о личности).

Члан 19 Закона о основама уређења служби безбедности је до душе суспендовао скупштинску контролу њеног надлежног одбора у случајевима по следећим питањима:

 

Непосредни надзор

Члан 19.

Директор службе безбедности дужан је, на захтев Одбора, да омогући члановима Одбора приступ у просторије службе, дозволи им увид у документацију, пружи податке и информације о раду службе и одговори на њихова питања у вези са радом службе.

Чланови Одбора не могу од служби безбедности тражити податке о:

  • идентитету садашњих и бивших сарадника службе;
  • припадницима службе са прикривеним идентитетом;
  • трећим лицима којима би откривање тих података могло да штети;
  • методима прибављања обавештајних и безбедносних података;
  • акцијама које су у току;
  • начину примене посебних поступака и мера;
  • подацима и информацијама које су прибављене разменом са страним службама и међународним организацијама;
  • тајним подацима и информацијама других државних органа у поседу службе.

 

Сва ова питања уређена чланом 19 кроз изузеће од скупштинске контроле (изузета од било какве демократске контроле, контроле управних и судских власти поред законодавне, као и забране контроле од стране државног тужилаштва), укључујући посебну заштиту конкретног агента – провокатора као вишеструко заштићеног сарадника делова тајних служби у иностранству, тичу се конкретног питања трајне повреде мојих грађанских права у вишедеценијском трајању из разлога начина конструкције, употребе и заштите његовог прикривеног делилмичног идентитета. Управо су ова забрањена питања предмет утуживања са довољним доказима, истовремено правни основ забране њиховог утуживања, уз непрекидно, истовремено, наношење штете грађанину као објекту манипулације његовим неотуђивим заштићеним подацима и њиме као објектом строге тајне конструкције под посебном заштитом кроз губитак или оштећење његових загарантованих основних грађанских права у вишедеценијском трајању у иностранству и у земљи СФРЈ до данас .

Подаци и информације, заправо манипулисани садржаји као тајни подаци прибављени или размењени са страним државама, службама и међународним организацијама деценијама уназад су предмет правног спора. Сва ова питања су у надлежности Савета за националну безбедност, односно његовог председавајућег по функцији као председника републике. Из ових законских, мени познатих основа, а обзиром на расположиве доказе сам се обратио 10.05.2011 и тражио одговор од секретара бироа за координацију, односно председавајућег Савета. Реакција је била и остала абсолутна институционална ћутња, али и јасно одређено узимање утицаја на остале процесе одлучивања, узимањем утицаја на државне органе, надлежне истражне и контролне службе, до узимања утицаја на полицију и одлуке јавног тужиоца у Зрењанину, који нису надлежни, нити имају капацитета и правне инструменте за одлучивање о конкретним питањима. Активности мрежа доушника и сарадника, информаната у иностранству и земљи пратим у том истом периоду као посебно промењене по интензитету и дубини продора у социјална и приватна заштићена језгра организације живота (заштићена основна грађанска права).

Полиција и јавно тужилаштво у Зрењанину су употребљени у цикличним круговима међусобних односа у процесима одлучивања са стриктном обавезом испуњавања одлуке Савета за националну безбедност и бироа за координацију. Одлуке Савета и Бироа за координацију чине обавезу испуњавања исте државних органа и служби, као и субстидијарну даљњу обавезу испуњавања исте одлуке од нижих нивоа истих органа и служби, а на основу члана 13 Закона о основама уређења служби безбедности став 1 и 2, сарадња са саветом и обавеза надлежних државних органа и служби, односно руководилаца истих испуњавања одлуке Савета. И из овог разлога се указује са моје стране на повреду уставне, законске и међународне правне основе повреде принципа забране дискриминације, у посебном случају насталих кроз једнострану противправну манипуалцију скупљених личних и породичних података у иностранству и земљи деценијама уназад, без знања и без воље оштећених, а која је предмет правног спора и утужбе, а која се истовремено брани из услова тајности и обавезе испуњавања одлуке Савета и Бироа за коодриницају из услова међународне размене тајних података, заправо манипулације истих, а која је и предмет правног спора у иностранству. Постоји трајна забрана доказних поступака и трајна забрана одбране или утуживања спорних односа и нанешене штете из услова начина функционисања и заштите целе тајне конструкције, положаја, заштите и деловања агента – провокатора под тим условима забране доказног поступка. Тако је и позадина поред недвосмисленог  признања агента провокатора и препозната као правни основ укидања или оштећења мојих основних грађанских права у трајању.

Чиним све како бих испунио услове за даљње правне кораке, односно утуживања акта давања и продужавања тајности супротне уставу и законима, а у крајњој инстанци пред надлежним уставним судовима, а у погледу опште, трајне забране употребе правних средстава и правног пута против установљене повреде или потпуног изузећа основних грађанских права. Право на употребу правних средстава, утуживања препознате позадине је основно грађанско право које је мени трајно укинуто, а ради заштите строго тајне конструкције и заштите низа напада на остала основна грађанска права из начин и услова заштите тајности, заштите конретне строго тајне операције и заштите конкретног хаос-агента – провокатора.

 

Пристанак за обарду података не постоји

 

Пристанак за обраду података у вези конкретне позадине не постоји, нити је икада постојао. Не постоји ни законска основа за овакву обраду, а она је по правилу део метода рада тајних служби. Из личних ултимативних разлога не постоји, није постојала и неће постојати лична било каква сарадња, нити је постојала сарадња оштећених чланова породице са тајним службама, агентска или слична било каква делатност. Лично је мој став ултимативан по овим питањима цео мој живот, а искуство како лично, тако и пратећи низ случајева са сличним процесним мерама и последицама постављају питање управо реалног изузећа грађанских права жртава из услова и начина функционисања система у целини. Са тим у вези позивам се на члан 8 Закона о заштити података о личности, II глава – Недозвољеност обраде. Скупљање, обрада и институционална маниулација иначе заштићених личних и породичних података, информација о стварном животу и односима није дозвољена, чак шта више, повратни је трајни услов институционалне дискриминације кроз укидање или битно оштећење принципа грађанске равноправности пред законом и правдом, наношењу сталне противзаконске штете, а из разлога заштите тајне операције и употребе агента – провокатора у вршењу противправних и кривичних дела, укључујући према породици и мени лично, да би поред осталог тако и ова конструкција, њени методи и намера у ширем котексту конкретне мреже и веза – „мрежа ћутања“ била откривена.

 

Размена тајних података са иностраним организацијама и државама

 

 Закон о тајности података Р.С. у члану 2 тачка 3 дефинише страни тајни податак, у члану 15 степен тајности, а чланом 36 дужности међусобног обавештавања у случају губитка, крађе, оштећења, уништења или неовлашћеног откривања тајних података и страних тајних података.  Питање законитости давања и продужавања тајности које такође регулише Закон о тајности података је са моје стране постављено и у иностранству и Р. Србији, након откривања шире међународне сарадње са истом поздином, као наставак препознате манипуалције подацима и чињеницама, примене посебним метода, искључиво у рационалним конструкцијама делова тајних политичких полиција деценијама уназад. Обзиром на противзаконитост давања – продужавања тајности кроз противправну употребу података супротну члану 3 Закона о тајности података, сви мени познати подаци су ништавни из разлога своје строге противазконитости у земљи и иностарнству, све време трајања откривене строго тајне операције, намене и сврхе, примњених метода и циљева деценијама уназад.

 

Члан 7а Г-10 закона С.Р. Немачке – размене података са иностраним службама и надлежним институционалним местима Р. Србије

 

Законска основа размене података и информација означених као тајним са СР Немачком тече или би требала тећи на основу члана 7а Г-10 зкона СРН. Одредбе и овог крајње рестриктивног закона у погледу доње границе поштовања грађанских права нису испуњене, нити су испуњени услови члана 7а Г-10 закона у погледу размене тајних података и информација са страним службеним местима.

Трајно је повређен члан 7а став 1 тачка 2.-преовлађујући интерси заштите достојанства (у материјално правном смислу и значењу Основног закона СРН) лица чији се подаци размењују.

Право на информационо самоодређење (Das Recht auf informationelle Selbstbestimmung), члан 2. став 1. Основног закона СРН у вези са чланом 1 став 1 истог Основног закона су трајно повређени. (allgemeines Persönlichkeitsrecht (Art. 2 Abs. 1 GG i.V.m. Art. 1 Abs. 1 GG). Вредно је обратити пажњу да повреда настаје 50их и 60их у иностранству, под строгом тајном заштитом од стране делова посебних службених иностраних места и подписника додатног уговора о правима и правном положају трупа, односно припадника трупе земаља НАТОа на тлу СРН. Интересантно је да од 70их година постоји обострана заштита ове строго тајне конструкције кроз директна мешања и узимање утицаја са циљем одбране, заблуда, манипулација и циљева исте од стране Станета Доланца. За заблуде, и из заблуда предузимање мера које су стварале нове заблуде и нове мере, а све време су кроз сложено наизменично дејство битно утицали и утичу на приближно разумљиви лични грађански положај, сносим последице кроз реално трајно уништење основа животне егзистенције. Напоменућу само да се независно од последица на личну егзистенцију и цео живот, стриктно дистанцирам од метода и последица оваквих операција супротних духу закона и мађународном праву у целини, а као систем посебне заштите реалног чињења противправних до кривичних дела појединаца и група под инститцуионалном заштитом. Право на информационо самоодређење је иначе од 1983 основно право и потпуно је мени укинуто из описане позадине једностране, строго тајне институционалне манипулације података, чињеница и информација кроз описану тајну конструкцију и међусобно заштићени положај агента – провокатора „Лација“.

Члан 7а став 1 тачка 2 Г-10 закона СРН, а увези међусобне размене као тајних означених података и информација повређен је трајно деценијама уназад, јер не да није постојала и да не постоји довољна заштита личних података, већ су они до данас циљно манипулисани и манипулације заштићене ради одбарне тајности и тајне откривене конструкције, односно положаја и заштите агента провокатора са измењеним делимичним идентитетом као дела његове контраобавештајне легенде. Самим тим је примена под условом тајности размењених тајних података у потпуној супротности са принципима владавине права и поштовања основних принципа и врдности правне државе.

Члан 7а став 1 тачка 3 Г-10 закона одређује да размену тајних података на основу Г-10 зкона одобрава Служба канцелара СР Немачке и тражи се обезбеђивање обостране, узајамне сарадње са страним службеним местима. Између надлежних служби земаља са којима се размењују манипулисани подаци и садржаји постоји сарадња у погледу одржавања постојећег трајног стања противправне употребе података, као део посебне тајне прикривене операције деценијама уназад и обострана наизменична дискриминације према лицу чији се подаци без знања и воље истог обрађују на основу заблуда, манипулација из услова и фунцкције примене агента-рповокатора деценијама уназад. Брани се и штити оно што је кроз деловање и примену метода посебних операција и конкретних осталих делова мрежа повратни трајни узрок укидања права, без дозвољавања права на одбарну и указивање на низ садржаја и конструкција усмерених против жртве целе операције из разлога начин противправне употребе података у иностранству и земљи.

Члан 7а став 1 у потпуности није испуњен. Не постоје предпоставке за ограничење права на основу члана 5 став 1 реченица 3., тачке 2, 3 и 7 и даље у смислу члана 3 додатног уговора од 3 аугуста 1959 (BGBl. 1961 II S. 1183, 1218). Искључиви разлог свих мера заштите под страгом тајности, кроз трајно укидање или оштећење грађанских права јесте одбрана строго тајне конструкције и употребе агента – провокатора кроз манипуалцију података о личности и породици без мог знања и воље. Како се уопште може говорити о заштити података и грађанских права (обавеза из члана 5 последњи став Закона о основана уређења служби безбедности), када су они предмет једностране манипуалције и заштите под тајношћу и једини основ повратног укидања грађанских права жртве, без обзира на лично чињење или нечињење, стварне односе итд.

Сходно даље члану 7а ставови 3, 4, 5 и 6 обавезна је сарадња између надлежних служби, у конкретном случају Р. Србије и СР Немачке. О даљњим трајним мерама одлучује службеник БНДа са квалификацијом за судију (став 3, члан 7а Г-10) и у овом се склопу обавештавају у датим роковима у СРН стациониране трупе, при чему се посебно указује на заштићени положај агента-провокатора као припадника трупе и његове заштите на основу члна 3б Г-10 закона и члана 38 став 1 додтаног уговора о правном положају трупе и њихових припданика на тлу СРН од 1959 – 1961 (BGBl. 1961 II S. 1183, 1218).

Минстарство унутрашњих послова СРН, члан 7а став 5, а на основу одредби из става 1 и 2 члана 7а о размени и сарадњи сас страним службеним местима (Републике Србије поред осталог) даље саопштава надлежна контролна тела Г-10 комисију и Парманетарлни контролни одбор Буднестага ПКГр. Обавештава, и не мора да обавештава уколико је процена и договор такве природе да цела операција остане потпуно затворена и тајна. Тиме се грађанин, у конкретном случају подносилац петиције – притужбе, претвара у трајни обезправљени објект затворене тајности, поптно независно од свог чињења и нечињења, искључиво из разлога злоупотребе његових и продичних података, чињеница, информација о животу, противправно употребљених у овој тајној операцији. Ово је и најоштријој супротности са чланом 8 став 1 Европске конвенције о заштити основних слобода и људских права, а она се управо по мишљењу Европског праламента доводи – изводи из права на информационо самоопредељење.

Међутим, све је ово супротно члану 3а Г-10 закона и члану 38 став 1 додатног уговора о стационирању и правима НАТО-трупа и припадника трупе (хаос гента „Лација“ са измењеним привидним идентитетом) С.Р. Немачке, јер се изричито забарњује да се посебне мере и изуеће примене било ког доказног поступка у управним и судским поступцима под условом тајности и заштите тајности и псосебних прикривених тајних операција и агената – провокатора са заштићеним статусом, употреби против забаране повреде права других лица у процесу.

Трајна, строго тајна, међународна институционална сарадња и размена институционално манипулисаних личних и породичних података и информација, њихова заштита и из нових услова поновне мере и укидања права жртве из разлога злоупотребе чињеница и информација о њој, траје непрекидно све време деценијама уназад, да би након откривања и указивања на противзаконитост биле предузете нове мере, а искључиво ради трајне институционалне заштите противправних и осталих кривичних радњи у трајању против жртве из чије су реалне егзистенције подаци злоупотребљени.

О сталним мерама против мене из разлога злоупотребе сопстевних личних података је обавештен парламентарни контролни одбор и његови чланови 29 марта 2014 г. Предмет је повучен из надлежности одбора и одговор до данас изостаје. Потребна су додатна обавештења о мерама и размени података као и позaдини целе тајне строго заштићене операције и агента провокатора „Лација“. Међутим, неопходно је обзиром на противправну употребу података и у СРН и у СФРЈ до данас и од стране одељења за посебне тајне прикривене операције од 50их година и њихове једностране манипулације подацима ради обезбеђивања заштите и функционисања исте, да се све стране најзад придржавају принципа истине и поштују сопствене уставно – законске основе као и припадајуће међународно право.

Како се предмет и питање повреде права у вези противправне институционалне злоупотребе података налази у надлежности Савета за националну безбедност, односно налази се све време од 2007 године до данас и посебно мог обраћања од 10.05.2011, молио бих на основу датих основних објашњења са правном и законском основом да ми се доставе све информације са овим у вези, јер се ради о тешким трајним псоелдицама једностране институционалне манипулације садржајима, сталног праћења и употребе информаната и различитих сарадника до покушаја продора у најинимније приватне односе. Ради се даље о изменама сарджаја са циљем одржавања постојећег трајног стања дискримианције.

Молим да се прекину мере које се према мени примењују деценијама, да се омогући правични поступак утврђивања релевантних чињеница, јер из више него довољног искуства од неколико деценија познајем као жртва операције и методе и циљеве, начине одлучивања, али и услове таквог третмана кроз препознати начин конструкције целе операције.

Обратићу се и осталим члановима Савета, Бироа за координацију одређних члановима 11 и 12 Закона о основама уређења служби безбедности, који су већ препознати и укључени у целу операцију заштите противправне злоупотребе података и заштите тајности на исту.  Исти су били (стални и повремени чланови Савета и бироа за координацију) учесници у процесима одлучивања од 2007, 2009 године и замољени за прихватање и овде изнетих садржаја од 2012 г. Абсолутна ћутња или одговори о неимању информација пред чињеницама о начину вођења поступака који су од 2009/10 указали на још дубљу позадину и конкретну строго тајну, противазконску сарадњу са циљем наношења штете жртви – оштећеној страни у трајању, искључиво из утужених и поновљених услова. Од 2012 године је са моје стране указано на посебне мере противне основном доњем нивоу правичног третмана из разлога очувања тајности на целу конструкцију и забране сваког правичног поступка у трајању у континуитету искустава и понављања сличног или истог третмана.

Из услова и последица примене метода, мера и циљева тајне коснтрукције и заштите тајности исте преко деценија, ради се у континуитету њеног трајања од 70их година у СФРЈ, мешању и продору у приватну сферу језгра орагнизације личног живота, који је и предмет утуживања на основу непоштовања принципа заштите слободне организације језгра приватног уређења живота (уставна категорија изведена из поштовања повређених основних грађанских права у трајању). О строго тајној, једностраној институционалној орагнизацији и, или фалсификовању садржаја истих, промене и примене различитих садржаја без знања оштећених, промене садржаја изјава или њиховог уништавања, као и уништавања осталих докумената, доказа, архивских података, манипулације и промене сварних односа од стране прикривених сарадника служби у земљи и иностранству, фалсификовању стварних чињеница, чињења и нечињења, искључиво из разлога одбране целе строго тајне операције или лажног оптуживања, одбијању прихватања доказа у процесима одлучивања и њиховог вредновања уопште, генералној забрани и одбијању права на правни исказ у управним, судским и истражним процесима, да би позадина била препозната 2008 и на крају призната од заштићеног сарданика више тајних служби са прикривеним идентитетом „Лација“, деценијама уназад у земљи и иностранству.

Вишеструко заштићени агнет – провакатор је преминуо фебруара 2015 године. Све последице остају и даље да трају на жртву из разлога злоупотребе неотуђивих, заштићених података.

 

Посебна напомена – Заштићени агент-провокатор-„Лаци“ је преминуо фебруара 2015

 

Чланом 35 Закона о заштити података о личности је одређено да се подаци чувају годину дана након смрти лица, а након истека рока се уништавају. Како се ради и о строго тајним подацима који се налазе или би се морали налазити под посебном заштитом у иностранству и земљи у поседу тајних служби, а у вези конкретног случаја трајне једностране строго заштићене институционалне противправне употребе – злоупотребе личних и породичних података везаних за иначе реално неегзистентну појаву „Лација“, а која ће се показати као трајни услов обзиром на врсту и сложеност заштите условом губитка или оштећења личних грађанских права, молио бих да се обрати посебна пажња на чување свих података.

 

Канцеларија Савета за националну безбедност

 

Чланом 8 Закона о основама уређења служби безбедности се уводи државнa служба, Канцеларија Савета за националну безбедност.  Надлежности канцеларије Савета су даље уређене уредбом владе како стоји у одлуци:

  • послове у вези са сазивањем и припремањем седница Савета;
  • стручне послове у вези са праћењем спровођења смерница и закључака Савета;
  • послове административно-техничке подршке Бироу за координацију;
  • чување и стављање на увид члановима Савета извештаја и других аката Савета.

Од 2007 године постоји регистрована сарадња, између службених органа СР Немачке и Р. Србије, та сарадња је са моје стране евидентирана и постоји законска обавеза евиденције исте.

Шта је основ и циљ сарадње обзиром на мој целокупан третман у претходном дугом периоду и после 2007 до данас?

На основу које правне – законске основе тече сарадња обзиром на њено реално вишедеценијско трајање и обзиром да је из услова тајности и заштите, циљева целе конструкције довела до трајног губитка или оштећења основних грађанских права у бућу свог значења, која се иначе бране по уставно-законским основама сваке земље у сарадњи и по међународно признатим и ратификованим повељама и осталом међународном правном основом из конкретног домена заштите основних грађанских права?

Посебно је питање разлога сарадње и преузетих мера и метода у погледу повреде низа основних, загарантованих – заштићених грађанских права оправдано, јер се ради о заштити једнострано скупљених, манипулисаних података кроз строго тајну конструкцију и у њој употребе агента провокатора са делимичним измењеним идентитетом – легендом, његовим статусом у земљи и ностранству као заштићеног агента – провокатора и његове заштите применом метода и мера од 70их година од стране Станета Доланца односно тадашње СДБ, које све време повратно делују као ограничење основних загарантованих права, да би довеле до потпуног губитка истих, искључиво и једино из услова заштите целе конструкције и примене посебних мера и метода ради обезбеђења исте.

 

 Чланови Савета и чалнови Бироа за координацију

 

  • председник Републике;
  • председник Владе;
  • министар одбране;
  • министар унутрашњих послова;
  • министар правде;
  • начелник Генералштаба Војске Србије;
  • директори служби безбедности.

 

Чланови Бироа за координацију, члан 12 Закона о основама уређења служби безбедности:

 

Биро за координацију чине директори служби безбедности и секретар Савета.
У раду Бироа за координацију могу по позиву да учествују:

  • представници Министарства спољних послова;
  • директор полиције и начелници управа полиције;
  • Републички јавни тужилац;
  • директор Управе царина;
  • руководиоци других државних органа, организација и институција.


Сва надлежна места, а уједно на основу закона чланове Савета или Бироа за координацију сам безуспешно писменим путем упутио и замолио за информације у вези откривене противправне употребе података под условом строге тајности и даље упозорио на размену тајних података као деценијама манипулисаних садржаја са повратним утицајем посредне или непосредне дискриминације у истом трајању из услова заштите конкретних наведених тајности, у међувремену доказане заштите посебног сарданика са прикривеним, измењеним, делимичним идентитетом, а ово је и био предмет подизања кривичне пријаве пред истражним органима полиције и јавног тужилаштва, касније од 2011 и уочавања постојања дејства тајности, указивање на незаконитост тајности и делом последица из истих. Одговор је абсолутна институционална ћутња.

Савет за националну безбедност, односно чланови Савета и Бироа за коодринацију јесу и по закону и по надлежности одлучивања надлежно место праћања, и из истих препознатих законских услова се обраћам од 10.05.2011 председавајућем Савета, члановима Савета, Бироу за координацију и његовим члановима.

Предмет одлучивања, а обзиром на дату делом законску основу и предмет утуживања, а обзиром на моје трајно стање укинутих или оштећених грађанских права и услова и законске основе сарадње припада надлежностима Савета, Бироа за координацију и њиховим члановима. Молио бих Вас да уважите ове чињенице, али и време трајања конкретног процеса обраћања без одговора, али и укупно време трајања од више деценија под посредним и непосредним мерама и последицама из институционално конструисане заблуде – заблуда (у правном смислу значења) под условом заштите исте – истих из начина заштите тајности деценијама уназад у иностранству и земљи, без знања и без воље оштећених.

 


Објављивањем података на основу закона, чињеница и доказа у вези противтзаконитости тајности у складу је са чланом 3 закона о тајности података (забрана тајности ради прикривања кривичних дела и злоупотребе службе и службеног положаја), чланова 316 тачка 6 и 369 тачка 5 кривичног законика Р.С, забрана повреде права и забрана дискриминације, забрана наношења штете општем јавном интересу итд., је у складу са законом и са правом на слободу мисли и права на заштиту укинутих или оштећених личних грађанских права и чувања достојанства и стварног живота породице, односно чланова који се више не могу бранити од препознате, а њиховом целокопном хабитусу потпуно стране сврхе злоупотребе, података и чињеница о стварном животу.

 

Још једном закључно поред осталог скрећем пажњу и на посебну законску основу, члан 38 став 1 од 3 аугуста 1959 – (BGBl. 1961 Il S. 1183,1218) Додатног уговора између чланица НАТО – сверноатлантског савеза и СР Немачке о правном положају трупе и њихових припадника.

Уколико у току неког кривичног или некривичног поступка или сведочења пред судом или неким службеним органом или трупе или СР Намачке, постоји могућност откривања службене тајности једне или обе подписнице овог уговора, или да давање информација сигурност и интересе подписница може угрозити, потребно је писмено одобрење да се таква тајност, службена тајна или тајна инфорамција сме одати. Уколико надлежно место одбаци писмени захтев за одавање тајности, тада суд или надлежна служба пред којима се води поступак предузимају све мере у њиховој моћи, укључујући и оне из става 2 овог члана, како би спречиле одавање тајности, уколико се предпостави да уставно загарантована права особе у процесу тиме не би била повређена.

Оригинал:

Artikel 38 [Schutz von Amts- und Staatsgeheimnissen; Aussagegenehmigung]

(1) Ergibt sich im Verlauf eines strafrechtlichen oder nichtstrafrechtlichen Verfahrens oder einer Vernehmung vor einem Gericht oder einer Behörde einer Truppe oder der Bundesrepublik, dass ein Amtsgeheimnis eines der beteiligten Staaten oder beider oder eine Information, die der Sicherheit eines der beteiligten Staaten oder beider schaden würde, preisgegeben werden könnte, so holt das Gericht oder die Behörde vorher die schriftliche Einwilligung der zuständigen Behörde dazu ein, dass das Amtsgeheimnis oder die Information preisgegeben werden darf. Erhebt die zuständige Behörde Einwendungen gegen die Preisgabe, so trifft das Gericht oder die Behörde alle in ihrer Macht stehenden Maßnahmen, einschließlich derjenigen, auf die sich Absatz (2) bezieht, um die Preisgabe zu verhüten, vorausgesetzt, dass die verfassungsmäßigen Rechte einer beteiligten Partei dadurch nicht verletzt werden

 

Моја права су из услова и начина заштите целе конструкције укинута деценијама или су оштећена на начин, који су неки добронамерни службеници, који сами нису могли ни слутити позадину и неимање заправо никаквих веза са хаос-агентом-провокатором „Лацијем“ описали као сизифовски.

Из недељивог и општег заједничког интереса, из разлога одбране достојанства и права оних који се више не могу бранити, а чији су живот и начин злоупотребљени у овој строго тајној конструкцији, уз поштовање сваког домаћег система правде и важећих закона, поштовања принципа истинитости и заштите достојанства свих укључнеих у овај вишедеценијски процес без обзира на њихову позицију и начин одлучивања, молио бих Вас да обратите довољну и потребну пажњу изнетим предметним питањима правног спора у току, са изричитом напоменом да утужујем акт давања тајности и последице из истог – истих, јер је ово и један од предуслова за уставну жалбу односно претходну тужбу надлежном суду.

Крајња напомена

Промене у току абсолутне институционалне ћутње, у конкретном случају дописа – представке – петиције Савету за националну безбедност, односно Бироу за координацију од 10.05.2011 до данас не утичу на надлежност и места одлучивања у погледу изнетих конкретних питања, као и њихове тренутне уставно-правне, законске и међународно – правне основе:

http://www.istinomer.rs/stav/analize/vucic-ne-napusta-mesto-sefa-biroa-za-koordinaciju-rada-sluzbi-bezbednosti/

У прилозима се налази сасвим мали део избора обраћања надлежним министарствима, односно службеним носиоцима контролне одлуке који су редом попраћени институционалном ћутњом:

Прилози:

  • 2 и 3       МУП 18.01.2011
  • 4 и 5       МУП 24.јини 2012
  • 6 и 7       МУП 5 јули 2012
  • 8 и 9       МИП 9 јули 2012
  • 10 и 11   МИП 13 јули 2012
  • 12 и 13   МИП 25 јули 2012

 

Институционалном ћутњом или недавањем одговора на конкретно питање и предмет правног спора је од 2009 године пратио сваки процес одлучивања МУПа – Дирекције полиције – УКП МУПа и подређених одељења у Зрењанину, начин одлучивања јавног тужиоца, Заштитника грађана, републичког, покрајинског, градског, БИА, осталих војних служби безбедности, министартсва правде, Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, све парламентарне странке као контролни део скупштинске контроле законитости рада у погледу отворених питања, итд. Интересантно је и да су медији генерално остали без икаквог интерсовања, а ради се о општим и битнм питањима од недељивог јавног значаја.

Са уважавањем, и са молбом за одговор

Виктор Кос

23 000 Зрењанин
Руже Шулам 49/16

У Зрењанину:
21. септембра 2015г.

Advertisements

Објављено септембар 21, 2015 од стране Viktor Koss под Uncategorized

Председник републике – представка – противазконска злоупотреба података   Leave a comment

 

http://wp.me/p3pD8b-jE

.

erde-007

 

 

Противзаконске државне тајне – трајна дискримианција –

представка од 10.05.2011 и 07.10.2013 –

понављање – изостанак било какве реакције и одговора – Виктор Кос‏

 

 

Viktor Koß (maliperica_91@live.com)
Freitag, 17. Juli 2015 14:37:59
представке грађана председник РС
 (predstavkegradjana@predsednik.rs)

 

Tomislav Nikolić predstavka

Понављање представке 13. 10.2013 након информације о непостојању архиве бившег председника и наставак абсолутне институционалне ћутње

 

Предмет представке:

 

Понављање представке председнику републике од 10.05.2011 (линк доле у тексту). До данас закључно са 17. јулим. 2015 изостао је било какав одговор на писмену представку од 10.05.2011. односно исти поновљени садржај од 09.09 и 07.10. 2013 (линк доле у тексту). Како се ради о противправном – противзаконском давању и продужавању тајности на једнострану, трајну, институционалну манипулацију садржаја, података, информација и чињеница о личном и породичном животу, стварној слици породице (члан 8 став 1 Евр. конвенције о основним људским правима и слободама и основним принципима обичајног права) у иностранству и земљи деценијама уназад који су заштићени као основно право, а истовремено су све време повратни услов трајне, најтеже, институционалне дискриминације и повреде низа уставима и међународно признатим конвенцијама тешко оштећених, а загарантованих основних грађанских права, престанак тајности и омогућавање правичног процеса утрђивања чињеница је обавеза власти и свих места институционалног одлучивања у земљи и иностранству, као и сваке међународне сарадње на овом случају без обзира на степен тајности.

Трајно давање и продужавање тајности, препознате кроз једнострану, трајну  институционалну манипуалцију, јесте циљна и вољна институционална трајна дискримианција супротна члану 21 устава Р. Србије, члану 14 Евр. конвенције о људским правима и основним слободама, члану 19 Уговора о начину рада Европске Уније (основачки уговор ЕУ бивши члан 13 Уговора Евр. Заједнице),  члановима 20 и 21  ЕУ карте о основним правима и члану 3 Основног закона СРН.


Председништво Р. Србије

 

 

Допис председнику републике од 10.маја 2011 Link

 

 

Boris Tadić - predstavka

На представку од 10.05.2011 одговор је био абсолутна ћутња и вршење противправног притиска на органе истаге МУПа, БИА и јавног тужилаштва – прикривање кривичних дела

 

 

Објављивање и забрана држ. и служ тајности из разлога противуставности и противзаконитости у трајању

 

http://wp.me/P3pD8b-6i – кратки линк

 

Конкретни предмет и основа правног спора у трајању

 

 

Противправно давање тајности супротно члану 3 закона о тајности подтака Р. Србије:

 

 

Подаци који се не сматрају тајним подацима

Члан 3

Тајним податком не сматра се податак који је означен као тајна ради прикривања кривичног дела, прекорачења овлашћења или злоупотребе службеног положаја или другог незаконитог акта или поступања органа јавне власти.


 

 

Давање тајности на утужену препознату манипулацију података је супротна уставу Републике Србије – члан 42:

 

 

Заштита података о личности


Члан 42.


Зајемчена је заштита података о личности.


Прикупљање, држање, обрада и коришћење података о личности уређују се законом.


Забрањена је и кажњива употреба података о личности изван сврхе за коју су прикупљени, у складу са законом, осим за потребе вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије, на начин предвиђен законом.


Свако има право да буде обавештен о прикупљеним подацима о својој личности, у складу са законом, и право на судску заштиту због њихове злоупотребе.

Давање тајности на препознату трајну употребу података ван сврхе за коју су намењени, у конкретном случају конструкције прикривеног, делимичног идентитета агента – провокатора „Лација“ – Радислава Баукова у иностранству од 50их и 60их година трајно до данас, је кривично дело на основу члана 146 кривичног законика Републике Србије.

Неовлашћено прикупљање личних података

Члан 146

(1) Ко податке о личности који се прикупљају, обрађују и користе на основу закона неовлашћено прибави, саопшти другом или употреби у сврху за коју нису намењени,
казниће се новчаном казном или затвором до једне године.

(2) Казном из става 1. овог члана казниће се и ко противно закону прикупља податке о личности грађана или тако прикупљене податке користи.

(3) Ако дело из става 1. овог члана учини службено лице у вршењу службе,
казниће се затвором до три године.

Утужује се службени акт давања – продужавања тајности и забране употребе ваљаних правних средстава, супротно уставу, супротно закону за акте институционалне злоупотребе означених као кривично дело, супротно међународним актима, супротно забрани злоупотребе основних података и у истом смислу личних и породичних чињеница и информација у строго тајној, откривеној операцији кроз посебни правни положај агента – провокатора са измењеним делимичним идентитетом „Лација“ Радислава Баукова, без знања и без воље оштећених, као правни основ трајне, најтеже, повратне дискриминације у трајању, супротно уставним и обавезама из међународних аката забаране дискриминације и забране повреде или изузећа основних грађанских права:

 

Забрана дискриминације


Члан 21.


Пред Уставом и законом сви су једнаки.

Свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације.

Забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

Не сматрају се дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима

 

Сви надлежни органи деценијама уназад у земљи и иностранству налазе се у критичним одлукама под обавезама и дејством тајности и заблуда из ове конструкције и тајне операције, која је довела до потпуног губитка моје правне личности, трајне дискриминације деценијама уназад кроз забрану употребе правног лека против конкретне злоупотребе података и последица из исте, поред осталог кроз низ напада на елементарну основу егзистенције, нападе на имовину без права и шанси на правични поступак, стално мешање и нападе на права из права заштите истине, манипуалције , нападе и искривљавање стварних чињеница организације приватног и социјалног живота, организације напада на живот и стални неприкунути најтежи мобинг из непосредног и посредног дејства кроз мере одбране тајности и целе конструкције деценијама унауазад употребом мрежа тајне политичке полиције.  Ја не постојим као првно грађанска личност, већ као објект иживљавања из услова дејства заблуда и сталних институционалних конструкција из начина деловања и употребе мрежа тајних политичких полиција.

Давање и продужавање службених и државних тајности у земљи и иностранству, трајна размена и заштита једностарно, институционално манипулисаних или констрисаних података, инфорамција и садржаја под ознаком и дејством институционалне тајности од стране делова власти и тајних служби у специјалним прикривеним операцијама деценијама уназад, а који су иначе заштићени као неотуђива основна права, је противправни трајни акт и повратни трајни дискриминаторски лични третман, независно од знања или воље носилаца одлуке из услова деловања државних и службених тајности.

Међународна размена и давање тајности на међународном нивоу кроз формалну правну основу, посебно имајући у виду вишедеценијске последице, представљају акт институционалне циљне личне диксриминације кроз злоупотребу података и чињеница и њихово имплементирање у строго тајну операцију без знања и воље оштећених, откривених поред осталог кроз механизме заштите и деловање самог агента провокатора са заштићеним, прикривеним привидним идентитетом у вршењу низа кривичних дела под институционалном заштитом и забраном доказних поступака и прихватања доказних чињеница. Поред осталог је тако ова конструкција од 1989/90 откривена и призната 2009 од стране агента провокатора.

Агент провакатор ужива потпуну заштиту у покривању почињених противправних дела у иностранству и земљи по датој закоснкој основи. Примена члана 19 закона о основама уређења служби безбедности јесте циљни и вољни институционални напад на личну егзистенцију, укидање правне личности, подстицање и организација даљње дискриминације искључиво из чињенице трајне манипуалције података и садржаја стварне личне егзистенције и односа. Ради се о циљном, тоталитарном нихилистичком негирању основне егзистенције и стварних односа.

На основу закона о заштити података о личности и изнетој тежини поверде права молим да ми се одмах одобри увид у све садржаје ове врсте на које је дата или продужена тајност у иностранству и земљи, изврши тренутна провера и престанак важности једнострано од стране институционалних служби манипулација садржаја, измене чињеница и стварних односа, чињења и нечињења, насталих из услова одбране тајности и строго тајне операције конструкције лажних идентитета, прикривених делимичних идентитета агената сарданика и првокатора. Ово је и законска обавеза у земљи и иностранству. Од 2007 године постоји циљни институционални продор у социјалну сферу организације живота, са наношењем даљње штете по елементарно предпостављени равноправни грађански положај и угрожавање личне егзистенције и сигурности, даљње уништавање материјалне основе живота и добара за основни живот, који поред осталог има исту природу и функцију да кроз стварање конфликта савести и кварењем односа у социјалном пољу живота изврши даљњу десоцијализацију, не само личне и за равноправну егзистенцију потребне заштићене сфере приватне и социјалне организације живота, већ независно од личних немерљивих губитака и повреде заштићених сфера организације приватног и социјалног живота, има негативно дејство на укупни, било чији јавни интерес. Све ово ради трајне одбране једностране институционалне злоупотребе података и чињеница о стварном животу и из услова заштите тајне операције деценијама уназад.

2007 године је министраство унутрашњих послова СР Немачке обавештено о трајним мерама потпуне елктронске контроле и сталног праћења од стране шпицлова (V-Leute), измене релевантних садржаја и ометања, оштећења или укидања низа основних грађанских права. Молба за укидање мера и омогућавање правичног поступка је проглашена тајном, а до тада постојеће мере су проширене на целу социјалну средину и подигнуте на интернационални ниво тајне међународне сарадње са циљем даљње дезинтеграције и напада на основе егзистенције, живот и сигурност у целини.
Од 2007 је регистрована „сарадња“ на овом случају. Поставља се питање шта се штити, које се вредности бране и зашто, обзиром на поздину креационизма деценијама уназад у погледу откривене строго тајне операције и повратне сталне дискриминације.

Агент – провокатор „Р. Бауков. „Лаци“ је имао посебан институционално заштићени статус агнета сарадника (агент – првокатор) више тајних служби од 60их година у иностранству (С.Р. Немачка) – „мрежа ћутања у оквиру посебних прикривених операција из система Труманове доктрине, акти НСЦ 10-2 и НСЦ – 68 поред осталог .  Посебна правна заштита поред осталог у вршењу кривичних дела под реалном институционалном заштитом произилази из заштићеног институционалног правног статуса у својству страног агента окупационих сила на тлу СР Немачке, кроз законско – правну основу као припдника трупе (Г-10 закон СРН и додатног уговора СРН и НАТО снага на тлу СРН),  који дефинишу посебни правни положај у СРН стационариних припадника или цивилних лица у својству припадника трупе (више у прилозима), поред осталог у основној намени вршења кривичних дела преваре и пљачке кроз посебну институционалну заштиту у конкретној строго тајној операцији са поред осталог агентом – провокатором „Лацијем“. У овом сегменту стварања поља конфликта уз повратну заштиту од 70их година у СФРЈ од тадашњег шефа СДБ Станета Доланца, лежи и основна намена агента провокатора Р. Баукова „Лација“. Правно – законска позадина је дата у прилозима, напомене ради посебну пажњу треба обратити на чланове 3б Г-10 закона и члан 38 додтаног уговора о правном положају припдника трупе НАТО у СРН од 1961 године. Потпуна забрана доказних поступака и пoсебне мере заштите операције и хаос-агента „Лација“.

Предмет – представка од 10.05.2011 се налазила у надлежности у међувремену пензионисаног саветника председника републике господина Јордана Живановића. Моји покушаји да добијем информацију у погледу откривеног давања и правног дејства тајности као повратног услова повратне најтеже дискриминације у трајању остали су безуспешни. Никакву информацију нисам добио до данас. Исто важи за остале надлежне службе, МУП, БИА, друге институционалне службе којима сам се обратио. Постоји абсолутна институционална ћутања у земљи и иностранству, препозната као општи метод деценијама уназад. Tако је и позадина и методи конкретне тајне операције откривена. Напомињем, ради се о трајном третману који обзиром на злоупотребу позадине има исти методлошки основ кроз све промене од 1941 године до данас, без обзира на све уважавајуће промене и разлике у појeдиним фазама и временима.

Промена председника републике после избора 31. маја 2013 и подсећање на питања у вези давања тајности – продужавања тајности су обновљена питањем служби председника у погледу стања обарде представке септембра – октобра 2013. Одговор ми је дала госпођа Весна Пешић, надлежни службеник службе за представке, да се мој предмет не налази у обарди, али ни у архиви службе председника. Понављам за јавност отворено правно питање противзаконског акта давања – продужавања тајности на прикривање више противправних, кривичних и тешких кривичних дела и сталне повратне дискримианције из препознате манипулације неотуђивим личним и продичним подацима без знања и без воље оштећених:

 

Председник Р. Србије обавештење о противзаконитости одржавања тајности 7. октобар 2013 – линк

 

Von: Viktor Koß (maliperica_91@live.com)
Gesendet: Montag, 7. Oktober 2013 14:55:38
An: представке грађана председник РС (predstavkegradjana@predsednik.rs); press@predsednik.rs (press@predsednik.rs)

Председник Републике Србије – предмет испитивање државних и службених тајни судским путем

ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Андрићев венац 1
11000 Београд Србија

Кабинет председника Републике
Генерални секретаријат председника републике

Предмет – понављање електронске поште од 19 септ. 2013 у вези прве поштом препоручено послате поште од 10.05.2011 г.


У петак 04. окт. 2013 сам у телефонском разговору сазнао да се елктронска пошта не налази у архиви секретаријата председника републике. Из истих разлога, а обзиром на трајање и обим као и последице из основног правног проблема молим још једном за разумевање понављања основног питања у свом правном пуном значењу као и реалним последицама по реални правни статус и третман.

Са поштовањем,
Виктор Кос

Председник Р. Србије обавештење о противзаконитости одржавања тајности 7. октобар 2013

http://wp.me/P3pD8b-6o – линк

 

Сталном применом и преузимањем члана 13 Г-10 закона СРН и члана 38 додатног уговора о правима припадника НАТО трупа на тлу СРН – СРН – закони и преузимања обавеза из истих кроз размену тајних, институционално преко деценија манипулисаних података поред осталог, мени се забрањује право утуживања препознате манипуалције и последица из услова једностране институционалне злоупотребе неотуђивих података и чињеница. Чланом 3а Г-10 закона СРН. и поменутим чланом 38 став 1 додатног уговора о правном положају припадника Трупе СРН. (више у прилозима) се изричито забрањује повреда основних грађанских права трећих лица. Настаје абсурд, да сви институционални органи под условом тајности, а ради одбране строго тајне конструкције, доводе до уништавања егзистенције и укидања свих права жртве, а ради заштите агента – провокатора и строго тајне операције из разлога злоупотребе података жртве са већ трајно изгубљеним правима који су и део маске агента провокатора без знања и воље оштећених.

Мени је живот кроз губитак права и више од 40 година директног мешања у језгра приватне и социјалне организације живота уништен, изложен сам реалном трајном шиканирању и уништавању материјалне основе живота из разлога једностране институционалне злоупотребе података и чињеница о већ уништеној егзистенцији и укинутих права пордице који су посложили за стварање моралне маске и употребе агента провокатора на начин који је у потпуној супротности са личним и породичним дигнитетом, моралним и ствраним вредностима живота, губицима и последицама од више деценија, чињењем и нечињењем у посебно сложеним историјским укупним процесима.

Стид и срамота да је свакога, ко од овога и после свих исцрпних давања информација окреће главу. Иза тајности се ради о афирмацији метода и услова који су доводлили до највећих трагедија и не постоји абсолутно никаква шанса да се ова операција и методи сакрију као непостојећи, јер у свом динамичком наизменичном дејству поред супротности закона су увек изнова извор најтежих сукоба, страдања и неправде.

Напомена

Очеви родитељи се венчавају 1927 године. Мајка јеврејка, отац немац, стаороседеоци у Банату. Живе и раде са приватном апотекарском праксу у Елемиру – Зрењанин. 1941 бака је интернирана, са својом целокупном породицом из Зрењанина пребачена је у Београд. Губи целу породицу из Зрењанина и бивше Југославије, једина је преживека холокауст. Родибина, мајка, отац, две сестре стриц који су живели у Сату Мареу и Мађраској такође настају током рата. Од уже и шире породице нико неће преживети процес уништења веропских јевреја.

Деда помаже покрет отпора од почетка устанка 1941 медицинским, санитетским и осталим логистичким медицинским услугама. Крај рата преживљава захваљајући мештанима. Након рата породица губи сва права на наследство из познатих идеолошких услова, 1949 апотека се национаизује губитком апотекарске приватне лиценце, 1952 се ставља тачка на материјални део губитака одбијањем повраћаја конфисковане имовине родитеља деде као немачке. Мајка и сестра деде са очеве стране су биле једно време у логорима за немце после 1945. Не постоји било каква идеолошка – политичка или друга активност ван потпуно отвореног личног социјалног ангажмана и живота. Постоји непроменљиви континитет искреног и отвореног начина односа и живота са социјалном околином.

Ово је део елемената који ће бити имплементиран у рационалну маску стварања и употребе агента провокатора „Лација“, а који ћу ја платити целокупнпом егзистенцијом, откривајући од 1989/90, 92/93 до данас кроз низ екстремних искустава  постојање измењених садржаја, давање лажних исказа и наставка манипуалције, али и постојања институционалне трајне заштите – Било каква веза у овоме погледу се збарањује јер је непостојећа и искључиво је ствар посебних метода у сложеним играма на највишем тајном нивоу деценијама уназад.

„Лаци“ је неегзистентна појава јер нити са њим, нити на било који други начин, не постоје нити везе нити било какве активности, посебно не у домену било каквог политичког – агентског или сличног деловања, осим сталне повратне манипуалције односа регистрованих од почетка 70.их година


Агент-провкатор Лаци се налази од средине 50.их у СРН. Горњи подаци се користе и „Лаци“ се приказује као крвни рођак бабе са очеве стране. Тиме је требао фиктивно бити у контраобевштајним и осталим играма од 60.их јеврејско ратно сироче са мајчине стране, да би из такве позиције поред осталог имао функцију стварања хаоса на свим странама као агент система ГЛАДИО.

О судбини мајке „Лација“ не постоје конкретни подаци, али постоје противречности, јер је поред својтање са непостејећим родбинским везама и открило „Лација“  и једнострано институционално манипулисање и заштиту злоупотребе података касније од 2009 односно 2012 мрежу ГЛАДИОа система и тиме посебне везе и методлогију манипулација мрежа тајних служби Станета Доланца још од почетка 70их. Ова морална рационална маска имала је и има  функцију стварања хаоса и изнуда које трају све време. Од 70.их Стане Доланц покрива ову игру и манипулише односе преко мрежа тајне политичке полиције, укључујући и манипулисање и мешање у личну организацију живота од 1975/76 која траје до данас.

Какве везе имам ја лично са целом позадином?

Абсолутно никакве осим више од 4 деценије шиканирања без права на одбрану.

Да ли постоје било какви контакти, било каква сарадња са било којом службом, тајним службама?

Абсолутно никаква из ултимативних основа живота која је део укупног, искреног и непомућеног односа према свакој социјалној средини и тиме општем, било чијем јавном интересу.

Представници земаља које по правној основи су имплементиране у конкретну пљачку и злоупотребу идентитета, а супротно сопстевним обевзама из дате законске основе биће одмах обавештени. Постоји трајна повреда поред наведене основне уставно-правне основе и члана 38 став 1 додатног НАТО уговора из 1961, тешка трајна повреда члана 3а Г-10 закона СРН. Предузимам све неопходне кораке како бих обезбедио предуслове за уставне жалбе. Материјал и докази превазилазе не само могућности ове представке, већ и способност надлежних носилаца одлука у трајању и биће доказани као вољна и циљна дискриминација све време, а псоебно од 2007/08 године.

Сарадња надлежних служби Р. Србије и СР Немачке је регистрована од 2007. Основи сарадње о било каквој наводној потреби превенције, заштите било ког лица, су небулозе и будалаштине као последица стварања сарадника служби на овом случају и од 2007 продора у све поре живота и социјалну и личну околину у целини. Не само са правне тачке један противазконити промашај, већ даљњи доказ методлошког принципа непоштовања основних грађанских права из услова функционисања прикривених операција и мрежа ћутања. Ради се о институционалном начину функционисања прикривених операција, а конкретни случај је имао за циљ идеолошке промене и узимање директног утицаја на њих деценијама уназад и тиме је онемогућавање функционисања уставно-правних предпоставки функционисања система до данас и повратни услов трајног укидања и губитка личних грађанских права и најтеже дискриминације. Ова тема превазилази оквире представке, али је напомена у вези димензија и трајања посебног притиска на мене, искључиво из чињенице злоупотребе личне и породичне судбине и чињеница као трајни процес укидања права у трајању, права на живот и право на приближно разумљиву равноправну грађанску егзситенцију.

Молим Вас да ми потврдите улазак понављања представке и да у закоснком року предузмете све радње ради окончања личне дискримианције и злоупотребе права и последица из начина досадашњег функционисања целе тајне операције и њене заштите.

 

Уз уважавање

 

Виктор Кос

23 000 Зрењанин

Руже Шулман 49/16

Сви остали лични подаци е налазе на приложеним линковима и отворени су за јавност.

Објављено јул 17, 2015 од стране Viktor Koss под Uncategorized

Закон о безбедоносно информативној агенцији Р. Србије   Leave a comment

 http://wp.me/p3pD8b-h9

 

.

erde-007

 

 

Скупштина Себије лого

 

 

ЗАКОН
О БЕЗБЕДНОСНО-ИНФОРМАТИВНОЈ АГЕНЦИЈИ

 

 

(„Сл. гласник РС“, бр. 42/2002, 111/2009, 65/2014 – одлука УС и 66/2014)

 

 

.       .       .

 

 

I ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 1

Образује се Безбедносно-информативна агенција (у даљем тексту: Агенција), као посебна организација.

Члан 2

Агенција обавља послове који се односе на: заштиту безбедности Републике Србије и откривање и спречавање делатности усмерених на подривање или рушење Уставом утврђеног поретка Републике Србије; истраживање, прикупљање, обраду и процену безбедносно-обавештајних података и сазнања од значаја за безбедност Републике Србије и информисање надлежних државних органа о тим подацима, као и друге послове одређене законом.

Члан 3

Агенција има својство правног лица, у складу са законом.

Члан 4

Контролу рада Агенције остварују надлежни органи, у складу са законом и другим прописима.

У обављању послова из свог делокруга Агенција остварује сарадњу са другим надлежним државним органима и службама.

Агенција остварује сарадњу са органима, организацијама и службама других држава и међународних организација, у складу са смерницама Владе Републике Србије (у даљем тексту: Влада) и безбедносно-обавештајном политиком Републике Србије.

II ОРГАНИЗАЦИЈА РАДА

Члан 5

Радом Агенције руководи директор, кога поставља и разрешава Влада.

Члан 6

У Агенцији се образују посебне организационе јединице за обављање безбедносних послова из њеног делокруга.

Члан 7

На унутрашњу организацију и систематизацију радних места у Агенцији примењују се начела за унутрашњу организацију и систематизацију радних места у министарствима и посебним организацијама, осим уколико обављање одређених послова у Агенцији не захтева другачији начин организовања.

Члан 8

Директор интерним упутствима ближе уређује поједина питања која се односе на унутрашње организовање и обављање послова из делокруга Агенције и даје припадницима Агенције обавезне инструкције о начину обављања послова.

III НАЧИН ОБАВЉАЊА ПОСЛОВА

Члан 9

Агенција у обављању послова из своје надлежности примењује одговарајуће оперативне методе, мере и радње, као и одговарајућа оперативно-техничка средства којима се обезбеђује прикупљање података и обавештења ради отклањања и спречавања делатности усмерених на подривање или рушење Уставом утврђеног поретка Републике Србије, угрожавање безбедности у земљи и, у вези с тим, предузима друге потребне мере и радње на основу закона и прописа донетих у складу са законом.

Одлуку о примени мера и метода из става 1. овог члана доноси директор Агенције или лице које он овласти.

Члан 10

У обављању послова из свог делокруга, припадници Агенције овлашћени су да од државних и других органа, правних и физичких лица траже и добију обавештења, податке и стручну помоћ од значаја за разјашњавање чињеница везаних за обављање послова из делокруга Агенције.

На пружање помоћи, давање обавештења и података из става 1. овог члана нико не може бити принуђен, а ускраћивање или одбијање помоћи, давања обавештења или података мора бити засновано на законом утврђеним разлозима.

Члан 11

О пословима из своје надлежности Агенција обрађује, чува и користи прикупљене информације и документацију, о чему води одговарајуће евиденције и обезбеђује заштиту њихове тајности.

Начин евидентирања, обраде, чувања, коришћења, заштите и достављања другим надлежним државним органима информација и докумената из става 1. овог члана утврђује Влада.

Члан 12

Припадници Агенције распоређени у посебне организационе јединице из члана 6. овог закона у откривању, праћењу, документовању, спречавању, сузбијању и пресецању делатности организација и лица усмерених на вршење организованог криминала и кривичних дела са елементом иностраности, унутрашњег и међународног тероризма и најтежих облика кривичних дела против човечности и међународног права и против Уставом утврђеног поретка и безбедности Републике примењују овлашћења утврђена законом и другим прописима које примењују овлашћена службена лица и радници на одређеним дужностима министарства надлежног за унутрашње послове, у складу са прописима о унутрашњим пословима.

Члан 13

Посебне мере којима се одступа од неповредивости тајне писама и других средстава општења (у даљем тексту: посебне мере) су:

1) тајни надзор и снимање комуникације без обзира на облик и техничка средства преко којих се обавља или надзор електронске или друге адресе;

2) тајни надзор и снимање комуникације на јавним местима и местима којима је приступ ограничен или у просторијама;

3) статистички електронски надзор комуникације и информационих система у циљу прибављања података о комуникацији или локацији коришћене мобилне терминалне опреме;

4) рачунарско претраживање већ обрађених личних и других података и њихово упоређивање са подацима који су прикупљени применом мера из тач. 1)-3) овог става.

Уз посебне мере из става 1. тач. 1) и 2) овог члана може се одобрити тајни надзор и снимање места, просторија и предмета, укључујући и уређаје за аутоматску обраду података и опреме на којој се чувају или се могу чувати електронски записи.

Члан 14

Посебне мере могу се одредити према лицу, групи или организацији за коју постоје основи сумње да предузима или припрема радње усмерене против безбедности Републике Србије, а околности случаја указују да се на други начин те радње не би могле открити, спречити или доказати или би то изазвало несразмерне тешкоће или велику опасност.

Приликом одлучивања о одређивању и трајању посебних мера посебно ће се ценити да ли би се исти резултат могао постићи на начин којим се мање ограничавају права грађана, у обиму неопходном да се сврха ограничавања задовољи у демократском друштву.

Члан 15

Ако су испуњени услови из члана 14. овог закона, на образложени предлог директора Агенције, суд може одредити примену посебне мере.

Предлог из става 1. овог члана садржи назив посебне мере, расположиве податке о лицу, групи или организацији према којој ће бити примењивана, постојање услова за њено одређивање и рок трајања.

О предлогу из става 1. овог члана одлучује председник Вишег суда у Београду, односно судија којег он одреди међу судијама који су распоређени у Посебно одељење тог суда за које је законом одређено да поступа у предметима кривичних дела организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела.

Одлука о предлогу из става 1. овог члана доноси се у року од 48 часова од часа подношења предлога.

Члан 15а

Ако усвоји предлог за одређивање посебне мере суд доноси наредбу.

Наредба о одређивању посебне мере садржи назив посебне мере, расположиве податке о лицу, групи или организацији према којој ће бити примењивана, разлоге о испуњености услова из члана 14. овог закона, начин примене, обим и трајање посебне мере.

Посебна мера може трајати три месеца, а због неопходности откривања, спречавања или прикупљања доказа о радњи из члана 14. став 1. овог закона, може се продужити највише још три пута у трајању од по три месеца. Примена посебне мере се прекида чим престану разлози за њену примену.

Ако не усвоји предлог за одређивање посебне мере суд доноси решење.
Против решења из става 4. овог члана директор Агенције може изјавити жалбу Апелационом суду у Београду.

Одлуку о жалби из става 5. овог члана доноси веће састављено од троје судија Посебног одељења Апелационог суда у Београду за које је законом одређено да поступа у предметима кривичних дела организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела, у року од 48 часова од часа изјављивања жалбе.

Члан 15б

Ако у току примене посебне мере припадник Агенције дође до сазнања да лице, група или организација користи друго средство комуникације, електронску или другу адресу, или да се комуникација обавља на другим местима којима је приступ ограничен или у другим просторијама, обавестиће о томе одмах директора Агенције који може наредити проширење посебне мере.

У случају доношења наредбе из става 1. овог члана, директор Агенције у року од 48 часова подноси предлог за накнадно одобрење проширења примене посебне мере. О предлогу одлучује судија из члана 15. став 3. овог закона у року од 48 часова од часа пријема предлога.

Ако усвоји предлог из става 2. овог члана судија ће накнадно одобрити проширење примене посебне мере, а ако одбије предлог, материјал који је прикупљен у складу са ставом 1. овог члана се уништава.

Материјал из става 3. овог члана уништава се у присуству судије који о томе саставља записник.

Члан 15в

Ако је приликом примене посебних мера прикупљен материјал о кривичном делу у односу на које се могу одредити посебне доказне радње, такав материјал се доставља надлежном јавном тужилаштву. Са материјалом се поступа у складу са одредбама које уређују кривични поступак.

Члан 15г

Предлог за одређивање или проширење посебних мера, одлука о предлогу, наредба о проширењу посебне мере и записник о уништавању материјала из члана 15б став 4. овог закона бележе се у посебном уписнику и чувају се заједно са материјалом о примени посебних мера у посебном омоту са назнаком „посебне мере“ и ознаком степена тајности, у складу са одредбама закона којим се уређује тајност података.

Подаци о предлагању, одлучивању и примени посебних мера представљају тајне податке.
Податке из става 2. овог члана дужна су да чувају као тајне и друга лица која их у било ком својству сазнају.

Члан 16

Кад посебни разлози безбедности Републике Србије то захтевају, Агенција може да преузме и непосредно обави послове који су у надлежности министарства надлежног за унутрашње послове.

Одлуку о преузимању и обављању послова из делокруга министарства надлежног за унутрашње послове споразумно доносе директор Агенције и министар надлежан за унутрашње послове.

У случају сукоба надлежности одлучује Влада, у складу са законом и другим прописима.
Преузете послове из ст. 1. и 2. овог члана припадници Агенције обављају под условима и на начин, као и применом овлашћења, утврђених законом и другим прописима које примењују овлашћена службена лица и радници на одређеним дужностима министарства надлежног за унутрашње послове, у складу са прописима о унутрашњим пословима.

Директор Агенције и министар надлежан за унутрашње послове споразумно ће ближе уредити својим актом обавезне облике и начин остваривања сарадње Агенције и министарства надлежног за унутрашње послове у питањима од интереса за безбедност и уставни поредак Републике Србије, односно безбедност људи и имовине.

IV КОНТРОЛА РАДА

Члан 17

Директор Агенције дужан је да два пута годишње поднесе извештај о раду Агенције и о стању безбедности Републике Србије, Народној скупштини и Влади Републике Србије.

Члан 18

У обављању послова из свог делокруга Агенција је обавезна да се придржава начелних ставова и смерница Владе које се односе на безбедносно-обавештајну политику Републике Србије.

Члан 19

Лица која учествују у вршењу контроле рада Агенције, обавезна су да штите и чувају поверљивост података и информација до којих долазе у вршењу послова контроле и по престанку својих функција.

V ПРИПАДНИЦИ АГЕНЦИЈЕ

Члан 20

На права, дужности и одговорности по основу радног односа на припаднике Агенције примењују се прописи који важе за раднике министарства надлежног за унутрашње послове.

Припадници Агенције не могу бити чланови политичких странака.

Припадници Агенције немају право на синдикално организовање нити право на штрајк.

Члан 21

Припадник Агенције своје својство доказује службеном легитимацијом.

Врсте, облик и садржај службених легитимација прописује Влада.

Члан 22

Припадник Агенције је дужан да послове и задатке који су му одређени извршава у складу са законом, другим прописом и општим актом, налогом директора, односно непосредно надређеног руководиоца у Агенцији.

Припадник Агенције је самосталан у раду и за свој рад лично одговоран.

Члан 23

Припадник Агенције је дужан да чува податке Агенције који представљају државну, војну, службену или пословну тајну, методе, мере и радње које представљају или садрже коју од ових тајни, као и друге податке чије би саопштавање начинило штету по интересе физичких или правних лица или за успешно обављање послова Агенције.

Обавеза чувања података, мера и радњи из става 1. овог члана прихвата се приликом пријема на рад, а важи и по престанку рада у Агенцији.

Од обавезе чувања тајне припадника Агенције може ослободити директор Агенције.

Члан 24

Дисциплински поступак против припадника Агенције води се у складу са законом и другим прописима.

У дисциплинском поступку против припадника Агенције искључује се јавност.
Влада ближе уређује питања која се односе на дисциплинску одговорност припадника Агенције.

Члан 25

Ако се против активних и бивших припадника Агенције води кривични или други поступак због примене одговарајућих мера, односно употребе средстава принуде, Агенција ће му обезбедити бесплатну правну помоћ у том поступку, изузев ако је Агенција иницирала или покренула поступак.

Ако су живот, односно лична и имовинска безбедност припадника Агенције или чланова његове породице доведене у опасност због вршења службе, Агенција ће припаднику, поред правне помоћи из става 1. овог члана, обезбедити и другу помоћ и заштиту ради отклањања опасности.

Права из ст. 1. и 2. овог члана имају и грађани који Агенцији пружају помоћ у обављању послова из њеног делокруга.

ВИ ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 26

Подзаконски акти за извршавање овог закона донеће се у року од 90 дана од дана његовог ступања на снагу.

До доношења аката из става 1. овог члана примењиваће се важећи акти који нису у супротности са овим законом.

Члан 27

Радници Министарства унутрашњих послова – Ресора државне безбедности који у року од 90 дана од дана ступања на снагу овог закона не буду преузети у Агенцију, распоредиће се у Министарство унутрашњих послова на радна места која одговарају њиховој стручној спреми и радним способностима.

Агенција ће преузети просторије, предмете, архиву и други регистратурски материјал, опрему, средства за рад и друга средства која је на дан ступања на снагу овог закона користило Министарство унутрашњих послова – Ресор државне безбедности.

Члан 28

Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“.

Самостални члан Закона о изменама
Закона о Безбедносно-информативној агенцији
(„Сл. гласник РС“, бр. 111/2009)

Члан 3[с1]

Овај закон ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“, а примењује се од 1. јануара 2010. године.

Самостални члан Закона о изменама и допунама
Закона о Безбедносно-информативној агенцији
(„Сл. гласник РС“, бр. 66/2014)

Члан 5[с2]

Овај закон ступа на снагу даном објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“.

Објављено мај 20, 2015 од стране Viktor Koss под Uncategorized

Хладни рат, ЦИА и прикривене операције   Leave a comment

http://wp.me/p3pD8b-gD

 

 

.

erde-007

 

 

Хладни рат, ЦИА и прикривене операције

 

 

CIA_Central_Intelligence_Agency_crime_usa_america_spy_logo_2560x1440

 

 

ТАЈНЕ ОПЕРАЦИЈЕ ЦИА КАО КОМПОНЕНТА СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА

 
Након завршетка Другог светског рата, створени су услови биполарне поделе света, па је уследио период педесетогодишње (мање или више) изражене хладноратовске конфронтације између Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза Социјалистичких Република. Тај период је обележен низом тајних операција (прикривених дејстава) које су заузеле значајно место у системима националне безбедности многих држава.

Наиме, после Другог светског рата настале су значајне друштвено–економске и политичке промене. Уследила су нова груписања и поларизација света на идеолошким, класним, националним, економским, религијским и регионалним основама. Тако је, већ 1949. године, формиран Северно-атлански пакт–НАТО (САД као водећа сила), а маја 1955. и Варшавски уговор (Совјетски Савез као водећа сила) и потом читав низ коалиционих војних савеза као што су: Центо пакт, Пацифички пакт, Рио пакт, Пакт Југоисточне Азије и други.

Свет, који је био бременит овим друштвеним, економским и политичким противречностима, добија још један велики терет који са собом доноси техничко–технолошка револуција. Та револуција условљава нагли развој ракетног и нуклеарног оружја, електронике, аутоматизације, роботике и других техничких средстава. Оружје (конвенционално, нуклеарно, хемијско, биолошко, ракетно, електронско, космичко, електромагнетско, економско, психолошко и друго) се убрзано усавршава и његове убојне моћи иду до апсурда. Војна индустрија, жељна ратних сукоба (да би оправдала своје постојање) постаје сама себи циљ и сврха, а енормна зарада јој често омогућава моћ и утицај у свим сферама живота.

Убојита моћ војних јединица се вишеструко повећава. Бројно стање војске зависи од усвојене концепције ратне и војне доктрине, гео-стратешког положаја, економских и других могућности. Војске појединих земаља су изузетно бројне: Совјетски Савез – 3,4 милиона људи, САД – 2,4 милиона, Кина – 2,9 милиона, Индија – близу милион, у европским земљама – 300.000 до 500.000 хиљада људи. Потребе за великим бројем људи условљавају измену састава војске те се у њен састав укључују и грађани (грађанска лица, цивилна лица). Поред непрекидног развијања вештине ратовања, у току и после Другог светског рата посебно је разрађена идеја о дејствовању у дубини непријатељске позадине, па се за то формирају снаге специјалне намене (специјалне, диверзантске, морнаричко–десантне, ваздушно–десантне и др. јединице), а рат се замишља као стварно тотални.

Оваква слика света, након Другог светског рата, условљава трку у наоружању, која је настала као плод хладноратовске конфронтације, и доводи до убрзаног развој и нагомилавање наоружања које је претило деструкцијом читаве планете. Клаузовицева дефиниција да “Рат није ништа друго до политика продужена другим средствима“ би у тим условима значила сукоб, који ни једна од супротстављених страна није желела. У тим условима, тајне операције су постале незаобилазан инструмент у настојањима да се спрече угрожавања националне безбедности и да се остваре национални интереси.

Амерички случај доказује да су тајне операције, не само заузеле место на листи инструмената спољне политике (уз дипломатију, економска средства, медије и војну силу)[1], већ и више од тога. Управо због њиховог успешног извођења, Централна обавештајна агенција–ЦИА (Central Intelligence Agency–CIA) је постала субјект америчке спољне политике, али и субјект међународних односа[2].

 

ПОЈАМ ТАЈНИХ ОПЕРАЦИЈА

Тајне операције (или прикривена дејства) су сигурно један од најконтраверзнијих инструмената којим владе настоје да остваре своје циљеве и интересе. Упркос њиховој контраверзности, а због немогућности да на други начин остваре своје националне интересе или да отклоне претње тим интересима, владе многих држава посежу за употребом прикривених дејстава.

Под “тајним операцијама“ (eng. covert action)[3] подразумевају се покушаји одређене државе да утиче на догађаје у другим државама или територијима без откривања своје умешаности[4]. За овај тип активности (у западној терминологији) се поред појма “тајне операције“, користе и појмови као што су: “тајне акције“, “акције тихе опције“, “акције треће опције“ и “прикривена дејства“, док руска терминологија познаје појам “активне мере“ (енг.Active Measures“, рус.активные мероприятия“). Унутар британских обавештајних и безбедносних институција, овај тип активности се назива “акције поремећаја“ или акције које изазивају дезорганизацију (disruptive action)[5].

Основно начело извођења прикривених акција јесте тајност. Начело тајности, прикривена дејства лоцирају у обавештајну сферу деловања, а њихово генерисање из обавештајне сфере је основни разлог због кога су обавештајне и безбедносне институције централни субјект задужени за њихову реализацију. Садржајно посматрано, тајне операције се односе на употребу сложених техника у подручју тајних интервенција и утицаја на послове других субјеката, са којима њихов иницијатор настоји да постигне конкретан спољно–политички циљ. У настојањима којима се жели указати на начин планирања и извођења, прикривена дејства се називају “тиха опција“ чиме се жели указати на чињеницу да се оваква дејства у међународном окружењу теже уочавају и да су облици њиховог деловања (у релацији с отвореним војним деловањима) исплативији, делотворнији и безбеднији. Њиховим одређењем као “треће опције“ (енг.–“third option“), прикривена дејства се лоцирају у простор спољно–политичког деловања. Овим појмом се жели нагласити да тајне операције налазе место употребе у оном простору у коме дипломатска акција више није делотворна, а усмеравање војних снага у правцу вођења ширих ратних операција није адекватно за постизање спољно–политичких циљева[6].

Заједнички чинилац укупних намера дефинисања прикривених дејстава јесте сам разлог због кога се ова дејства и предузимају, а тај разлог (или сврха свих тајних и прикривених дејстава) јесте утицај на развој политичких збивања у некој држави или у неком региону, кроз подршку политици матичне државе. Другим речима, тајне операције предстаљају вид Стратешке комуникације.

Обележавање таквих деловања као тајних или прикривених указује да је реч о скривеном карактеру целе операције, како за објекат на који су усмерене, тако и за све оне који нису директни актери. Веза између онога ко је иницирао и планирао тајну акцију, тока саме акције и пропратних збивања, као и крајњег резултата, мора остати апсолутно скривена. Основна законитост при предузимању прикривених дејстава јесте остављање могућности да њихов идејни зачетник и непосредни реализатор може да “уверљиво негира“ своју укљученост у случају евентуалне компромитације. Управо тај елемент “уверљивог негирања/побијања“ (енг.–“plausible deniability“) је и главни кључ за разликовање прикривених деловања од подручја политичких и војних дејстава којима се жели интервенисати и утицати на политичка збивања у конкретној држави или у конкретном региону, а која се могу довести у директну везу, односно приписати влади која их предузима.

На теоријско–терминолошком плану, инструменти прикривених дејстава нису у потпуности одређени и дефинисани. Упркос томе, могуће је разликовати неколико подручја у којима се развијају посебни модели операција. То су:

  1. подручје политичке акције,
  2. психолошко подручје,
  3. подручје економских акција и
  4. подручје паравојних акција[7].

Сваки од ових модела има различите садржаје и унутар њих се користе различити начини деловања. У тајне операције у политичком подручју спада пружање помоћи (саветодавне, финансијске, организационе) политичким (политичке странке), безбедносним (нпр. пружање помоћи полицији и службама безбедности других држава у борби против тероризма), економским (финансијски систем, банке, предузећа, синдикати) и другим субјектима како би се њихово понашање подредило интересима иницијатора акције.

Уз пружање помоћи, у политичко подручје спадају и битно драстичније акције као што су атентати, убиства, државни и војни удари. Психолошким операцијама се, посредством комуникацијских канала, жели утицати на нечије ставове, мотиве, осећања и размишљања. Иницијатор психолошких операција настоји да формира нове ставове појединаца и група у складу с властитим циљевима. Операције у економској сфери, зависно од интереса, укључују активности усмерене на изазивање социјалних немира и дестабилизацију економског система или, пак, економског просперитета. Паравојне операције у суштини могу бити усмерене на против–терористичку или против–герилску борбу, или пак, могу бити усмерене на формирање терористичких или герилских група, или пружање подршке већ постојећим терористичким или герилским групама, те њихово усмеравање у жељеном циљу као покровитеља или носиоца прикривених дејстава.

ИНСТИТУЦИОНАЛИЗАЦИЈА ТАЈНИХ ОПЕРАЦИЈА

Почетна америчка искуства у тајним операцијама датирају из времена Другог светског рата и везана су за Канцеларију стратешких служби–ОСС (Office of Strategic Service–ОСС). ОСС је прва америчка обавештајна инфраструктура, створена за извођење системских обавештајних истраживања и обавештајна деловања у иностранству.

Први значајнији успеси ОСС почињу 1942. године, након што је председник САД, Френклин Д. Рузвелт (Franklin Delano Roosevelt) именовао Вилијама Донована (William Donovan) за шефа ОСС. Пошто му је доделио чин генерал–мајора, Рузвелт је Доновану поверио задатак да организује обавештајне активности и помоћ покретима отпора у Европи.

У овај озбиљн посао, Донован улази уз помоћ Вилијама Стивенсона (William Stephenson) и Стјуарта Мензиса (Stewart Menzies) шефа британске Војне обавештајне службе–МИ6 (Military Intelligence–МI6). Донован је тако, релативно брзо, оформио велику обавештајну групу од око 16.000 агената, који су били распоређени иза непријатељских линија. Међутим, тако велики обавештајни систем је убрзо почео да изазива страх код појединих америчких званичника. Један од њих је био и Џон Хувер (John Edgar Hoover) директор Федералног истражног бироа–ФБИ (Federal Bure-au of Investigation–FBI), који је тврдио да ће у мирнодопским условима ОСС постати “амерички гестапо“. Подстакнут оваквим размишљањима, преседник САД, Хари Труман (Harry S. Truman), је већ 1946. године наложио гашење ОСС, сводећи је на малу аналитичку групу, названу Јединица за стратешке услуге (Strategic Services Unit–SSU), која је деловала у оквиру Министарства одбране САД.

У новембру 1946. године, Вилијам Донован је америчким лидерима предложио нацрт даљег ангажовања ОСС на пољу субверзивних операција у иностранству (subversive operations abroad) и његову интеграцију у укупну политичку делатност владе САД[8]. На основу тог предлога, као и на основу претходних искустава ОСС, касније су створени модели тајних операција. Међутим, упркос искуствима ОСС и Доновановим предлозима, неспорно је да су тајне операције каве познајемо данас ипак производ Хладног рата[9].

Крај Другог светског рата означио је распад ратног савезништва између Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза, две најмоћније државе које су изашле из рата, али државе с различитим политичким, друштвеним, државним и економским поретком. Распад савезништва је са собом донео низ противуречности које су довеле до оштре биполаризације међународних односа на релацији САД–СССР, као и оштре конфронтације које су нам познатије под називом “хладни рат“.

Према америчким схватањима, СССР је представљао главну опасност америчким интересима и основну препреку реализацији америчких циљева у њиховом новом светском ангажману.

Крајем 1946. године, Сједињене Америчке Државе су биле суочене са “совјетизацијом“ Источне Европе, грађанским ратом у Грчкој, јаким совјетским притиском према Турској и Ирану као и јаким комунистичким партијама у појединим државама опустошене Западне Европе (Италија, Француска). Све је то представљало претњу америчким интересима те је захтевало примерен амерички одговор. Одговор је пронађен у новој америчкој спољној политици и новом схватању националне безбедности које је председник Хари Труман (Harry Truman) представио 12. марта 1947. године.

Према том новом схватању (које је актуелно и данас), америчка национална безбедност се остварује на свакој тачки у светским размерима (укључујући и свемирска пространства) где год су угрожени национални интереси Сједињених Америчких Држава[10]. У основи ове нове америчке стратегије националне безбедности била је и доктрина “задржавања комунизма“ (containment) у достигнутим границама, као и сузбијање његовог ширења (што је остао амерички циљ све до пада комунизма почетком 90–их година ХХ века)[11].

Глобализација америчке политике, као и бројни постављени циљеви у светским размерама, захтевали су реализацију која је у међународним релацијама остваривана кроз два инструмента моћи и то:

  1. економски – кроз Програм економске помоћи Западној Европи, у износу од 13,5 милијарди долара (Маршалов план) и
  2. војни – стварање Северноатлантског пакта–НАТО (North Atlantic Treaty Organization–NATO) у априлу 1949. године.

Дакле, НАТО и Маршалов план су били били средишњи инструменти за остваривање америчких циљева. Но, паралелно с тим, за остварење нове стратегије националне безбедности било је неопходно изградити и одговарајући систем америчке националне безбедности. Статутарни оквири за изградњу таквог система постављени су 26. јула 1947. године, доношењем “Закона о националној безбедности“ (National Security Act). Овим Законом је установљено Веће за националну безбедност–НСЦ (National Security Council–NSC) чији је примарни задатак саветовање америчког председника, с посебним освртом на интеграцију домаћих, спољних и војних политика у релацији с националном безбедношћу[12]. НСЦ је тако постао највише тело америчке администрације задужено за управљање укупним обавештајним комплексом. Законом о националној безбедности створена је и Централна обавештајна агенција–ЦИА, као независна агенција директно подчињена америчком председнику. Овим Законом (Члан 102.) ЦИА је добила следећа задужења:

  1. Саветовање НСЦ о обавештајним активностима у односу на владу и националну безбедност;
  2. Давање препорука НСЦ за координацију обавештајних активности;
  3. Анализа и дистрибуција обавештајних податка, са специфичном одредбом која искључује могућност употребе полицијских овлашћења, права позивања на суд, или других правосудних функција, употребе функција унутрашње безбедности, као и без искључиве улоге у прикупљању, вредновању и дистрибуцији података;
  4. Вршење додатних послова од општег интереса које НСЦ одреди као неопходне за централно управљање, као и
  5. Обављање других функција и дужности које се тичу обавештајног деловања[13].

ЦИА је, дакле, прво била замишљена као централно тело за координацију америчких обавештајних операција и израду обавештајних анализа и процена. Међутим, то је ревидирано посебним “Законом о ЦИА“ (Central Intelligence Agency Act) из 1949. године, када је ЦИА добила овлашћења и за директан оперативни ангажман, а тиме и за извођење тајних операција. Тако је ЦИА заузела доминантно место у америчкој обавештајној заједници.

Све интензивнији совјетски пропагандни утицаји у Западној Европи, крајем 1947. године, условили су америчку администрацију на тражење примереног одговора. Председник Труман је 14. децембра исте године потписао документ НСЦ–4 назван “Координација иностраних обавештајно–информационих мера“  (Coordination of Foreign Intelligence Information Measures). Тим документом је улога за извођење информативних (уствари психолошких) тајних операција прво била поверена Стејт Департменту (Department of State). Међутим, након протеста, Џорџа Маршала (George C. Marshall), да би такво деловање могло компромитовати регуларно деловање америчке дипломатије, та је улога на крају додељена ЦИА. Према “Закону о националној безбедности“, ЦИА није имала овлешћење за извођење тајних операција, али је америчка администрација (упркос Закону) искористила “Пети амандман“ (Члан 102.), који омогућује учествовање ЦИА у извођењу прикривених акција и дужности које се тичу обавештајног рада, те је на крају та улогу ипак додељена ЦИА.

У фебруару 1948. године у Чекословачкој на власт долазе комунисти, а недуго затим (у априлу) долази и до политичких превирања у Италији, где је италијанска левица била на корак до победе на регуларним изборима. Све то је додатно забринуло америчке лидере. Ти догађаји су им послужили за донош-ење одлуке о јачању тајног програма и његово дефинитивно стављање у надлежност ЦИА[14]. Директивом НСЦ 10/2, од 18. јуна 1948. године, председник Труман је у тајни програм укључио психолошки и паравојни програм.

За његово извођење, у сурадњи са Стејт Департментом и Министарством обране (Department of Defense–DoD), била је задужена ЦИА чији је директор био на челу такозваног “Панела 10/2“ (посебног одбора НСЦ, задуженог за управљање тајним операцијама). Тако је (Директивом НСЦ 10/2) јавним, односно отвореним, активностима Владе Сједињених Америчких Држава у сфери спољне политике, придодат и тајни програм, односно тајне операције које су према директиви укључивале:

  1. психолошке операције,
  2. економске операције,
  3. превентивне операције директне акције, укључујући и саботажу, антисаботажу, разарање, мере евакуације и субверзију против непријатељских земаља с пружањем помоћи тајним покретима отпора, герили или “ослободилачким групама“ и
  4. помоћ антикомунистичким елементима у угроженим земљама “Трећег света[15].

Администрација председника Трумана је тако створила савремени амерички обавештајни систем и дефинисала политику и механизме за извођење тајних операција. Међутим, по питању тајних програма, председник Двајт Ајзенхауер (Dwight D. Eisenhower) је отишао и корак даље. Наиме, његова администрација је институционизовала тајне операције, успостављајући особље и механизме за управљање тајним операцијама. Председник Ајзенхауер је, 15. марта 1954. године, донео тајну директиву под називом “Директива за тајне операције Већа за националну безбедност“ (National Security Council Directive on Covert Operations – NSC 5412). Том Директивом су пружена објашњења за континуирану делатност, описан је низ операција за које је одређена одговорност и прописане су процедуре за добијање одобрења за такве пројекте. Другим речима, кроз ту Директиву, први пут је успостављен меха-низам за управљање тајним операцијама с формалним овлашћењима[16].

МАРШАЛОВ ПЛАН

Маршалов план, службено назван План Европске обнове, је био службени план Сједињених Америчких Држава о обнови послератне Европе и сузбијању утицаја комунизма након Другог светског рата.

Џорџ Маршал (George Marshall) је био шеф Генералштаба америчке војске у Другом светском рату, а као амерички државни секретар, од 1947. до 1949. године, један је од иницијатора програма за обнову послератне Европе, који је по њему назван “Маршалов план“. Добитник је Нобелове награде за мир 1953. године

Задатак израде плана добио је Џорџ Маршал и његове колеге из Стејт департмента, Вилијем Клејтон и Џорџ Кенан. План обнове је направљен на састанку између држава учесница плана 12. јула 1947.

Маршалов план је нудио такву врсту помоћи и Совјетском Савезу и његовим савезницима, али само под условом ако био они направили политичке реформе и прихватили неки облик спољашње контроле. План је спровођен 4 године са почетком у јулу 1947. У том периоду неких 13 милијарди америчких долара (Тих 13 милијарди долара упоређено је са америчким БДП–ом из 1948. године који је износио 258 милијарди долара) економске и техничке помоћи је послато европским земљама које су постале чланице ОЕЦД.

До периода када је план дошао до тачке свог комплетирања, економија сваке државе учеснице, осим Немачке, порасла је у односу на предратну. Током следеће 2 деценије, скоро све државе западне Европе доживеле су економски раст и побољшање животног стандарда.

Маршалов план се дуго сматрао једним од првих процеса европских интеграција. Једна од његових последица је знатна американизација економије и технике у Европи и начина управљања економијом.

 

.

Држава 1948./49.(милиона $) 1949./50.
(милиона $)
1950./51.
(милиона $)
Укупно
(милиона $)
Аустрија 232 166 70 488
Белгија и Луксембург 195 222 360 777
Данска 103 87 195 385
Француска 1.085 691 520 2.296
Грчка 175 156 45 366
Исланд 6 22 15 43
Република Ирска 88 45 133
Италија и Трст 594 405 205 1.204
Холандија 471 302 355 1.128
Норвешка 82 90 200 372
Немачка* 510 438 500 1.448
Португал 70 70
Шведска 39 48 260 347
Швајцарска 250 250
Турска 28 59 50 137
Уједињено Краљевство 1.316 921 1.060 3.297
*Односи се само на англо–америчке окупационе зоне које су 1949. постале Западна Немачка. План је укључивао читаву Немачку али није примењен на ДДР
Табела 1. Државе које су добиле средства из Маршаловог плана

 

 

 

Department of state

 

.         .        .

 

 Europas Teilung nach 1942
Слика 1. Мапа хладноратовске поделе света и Европе и равнотежа снага

 

ХЛАДНИ РАТ

Период развоја међународних односа после Другог светског рата, који је означио крајњу заоштреност у односима између великих сила, назива се „Хладни рат„. У његовој основи стајали су супротстављени односи између САД и СССР, као и успостављање социјалистичког поретка у Источној Европи. Стално је постојала опасност од избијања новог рата светских размера.

Хладни рат је представљао спровођење политике са “позиције силе“ од стране великих држава, ради остваривања политичких циљева, а да ипак не дође до општег ратног сукоба. Хладни рат су обележили обострано неповерење, сумњичавост и неспоразуми. САД је оптуживао СССР због ширења комунизма широм света, а СССР је оптуживао САД због империјализма и контрареволуције. Корејски рат, Вијетнамски рат и рат СССР против Авганистана представљали су неке од оружаних сукоба две идеологије, мада се САД и СССР нису у њима лично сукобиле већ кроз наоружање других земаља. Хладни рат је био на свом врхунцу у периоду од 1948. до 1953. године када је дошло до Берлинске блокаде, формирања НАТО пакта, победе комуниста у Кинеском грађанском рату и Корејског рата.

Друга ситуација непријатељства осетила се у периоду од 1958. до 1962. године због Кубанске кризе. Како зарад престижа, тако и ради стицања војне предности, Хладни рат је допринео развоју науке и освајању свемира кроз трку за свемир.

ПОЈАМ „ХЛАДНИ РАТ“

Појам “Хладни рат“ први пут је употребио Бернард Барух, саветник америчког председника, током једне дебате у америчком Конгресу 1947. године. Везује се за британског премијера Винстона Черчила, који је сковао крилатицу о “гвозденој завеси“ коју су комунисти спустили између свог и “слободног света“. Он је марта 1946. године у Фултону (САД) позвао на “крсташки рат“ против комунизма, подсећајући на обавезу одбране атлантске заједнице и војног зближавања угрожених држава. Та иступања била су знак да свет улази у тзв. “Хладни рат“.

ПОДЕЛА НЕМАЧКЕ

До поделе Немачке, а и других територија, на интересне сфере између великих сила дошло је на неколико конференција, као што су Јалтска или Потсдамска, где се разматрало о завршетку Другог светског рата, као и уређењу света после њега. На крају Другог светског рата савезници су поделили поражену Немачку на четири зоне, под контролом САД, СССР, Британије и Француске. Руси су контролисали источне области (Саксонију, Тирингију, Бранденбург и Мекленбург); Британци су преузели Рајнску област, Рур, Доњу Саксонију и северну Немачку; америчка и француска зона биле су у јужној Немачкој.

 deutschland geteilt nach 1945
Слика 3. Окупиране зоне – Западна Немачка (Енглеска, Француска, САД) и Источна Немачка (СССР)

Године 1949. три дела Немачке су се удружила и створила Западну Немачку, док је совјетска зона постала Источна Немачка, под влашћу комуниста. Иако цео у руској зони и главни град Берлин је био подељен на четири зоне. Комунисти су у ноћи између 12. и 13. августа 1961. године започели изградњу зида дугог 45 km, посред Берлина како би спречили људе да прелазе са Истока на Запад. Зид је био је висок 3,6 m и широк 1,2 m. Зид је подигнут зато што је у периоду од 1949. до 1961. године, пребегло око 2,5 милиона Источних Немаца у Западну Немачку.

Привреда Источне Немачке је била на ивици пропасти, јер су многи грађани западног Берлина дневно прелазили у источни део града да би обавили своју куповину, зато што су цене производа у источном Берлину биле јако ниске. Претворен је у систем бетонских зидова на чијем је врху била бодљикава жица и који је чуван, са осматрачнице, топовима и минама. Читав западни Берлин био је окружен зидом и физички потпуно одвојен од источног дела града. Многе породице су биле растављене, и многи људи одвојени од својих кућа или послова. Многи су организовали демонстрац-ије против изградње, али су оне биле неуспешне. Западни Берлин је сад представљао изоловану енклаву у непријатељској земљи. Зид је од тада постао и остао симбол Хладног рата и хладноратовске поделе.Намера поделе Немачке је била да се искорене немачки милитаризам и нацизам. Улогу водеће силе преузеле су САД, са амбицијом да зауставе совјетску експанзију и идеју комунизма, пре свега у Француској и Италији, где је овај покрет почео да јача. Међутим, разлог поделе Немачке био је сам Хладни рат. Обе суперсиле су се највише плашиле да ће се њихов ратни непријатељ сврстати уз њиховог хладноратовског противника: ако би се то догодило, последица би била концентрација војне, индустријске и економске моћи која би постала толико велика да се више не би могла савладати.И Аустрија је била под савезничком окупацијом све до 15. маја 1955. године када је проглашена за независну и демилитаризовану државу. На дан 26. октобра исте године формално проглашава своју неутралност.

 


 

ПОГОРШАЊЕ МЕЂУНАРОДНИХ ОДНОСА

До погоршања међународних односа и појаве Хладног рата дошло је после распада Антихитлеровске коалиције и сукоба између бивших савезника – великих сила, а пре свега између две суперсиле после рата – САД и СССР. Још пре завршетка рата Другог светског рата на пацифичком ратишту, Винстон Черчил је ковао план да нападне Совјетски Савез.

Нада човечанства да ће рат престати да буде средство политике и да ће се сви политички и међународни проблеми решавати мирним путем – почела је да се губи. Организација Уједињених Нација је много пута решила крупне међународне спорове и кризе, али није успела да обезбеди сталан и чврст мир и увек онемогући употребу силе и рата. САД су прихватиле да бране Грчку и Турску од спољне агресије, како их не би предали комунизму, и да им пруже војну и економску помоћ, а посебно је политика америчког председника Харија Трумана (Труманова доктрина) формално оцртала поделу света на два супротна блока или лагера. Труманова доктрина је представљала одговор на совјетску агресију у Европи и Блиском истоку (Ирану, Турској и Грчкој) и одражавала се у америчкој спремности да пружи помоћ свим народима и земљама које су биле под претњом комунистичке владе. Такозвани Маршалов план био је још један план САД, који се састојао у, првенствено, новчаној помоћи земљама Европе после Другог светског рата, како би се опоравиле од последица немачке агресије.

 

БЛОКОВИ – СУПРОТСТАВЉЕНЕ СТРАНЕ ТОКОМ ХЛАДНОГ РАТА

 

САД и СССР су приступиле подели света на блокове и стварању војнополитичких савеза (Атлантски, Варшавски и други). Истовремено је почела трка у наоружању, у коме су опет предњачиле силе, поготово САД и СССР. Блокови су војнополитички савези држава међусобно повезаних идеолошким, политичким и економским интересима.

 Блоковска подела европе
Слика 4. Подела Европе током Хладног рата. Чланице НАТО пакта су приказане плавом, а чланице Варшавског пакта, црвеном бојом

 

 

НАТО ПАКТ

 

Северноатлантски пакт (блок) НАТО основали су 1949. године министри спољних послова САД, Велике Британије, Француске, Холандије, Белгије, Луксембурга, Норвешке, Исланда, Канаде, Италије, Португала и Данске. Његово седиште било је у Бриселу, и основни задатак био је да спречи продор Совјетског Савеза у западну Европу. Државе на западу и чланице НАТО пакта су биле капиталистичке и веровале су у приватну својину над поседима и пословима.

 

ВАРШАВСКИ ПАКТ
Исте године Совјетски Савез је саопштио да поседује атомску бомбу, а у Кини су на власт дошли комунисти. После Стаљинове смрти (1953. године) мало је попустила напетост у међународним односима, али су ипак 1955. године СССР и земље источне Европе створили Варшавски пакт. СССР и његови савезници хтели су да створе бескласно друштво у коме се све делило подједнако. Његове чланице биле су СССР, Бугарска, Чехословачка, Источна Немачка, Мађарска, Пољска и Румунија (до 1968. и НР Албанија). Имао је своје органе и јединствен генералштаб и своје седиште у Москви.

Уочи америчке агресије на Вијетнам, совјетских инвазија на Чехословачку и Авганистан и у време великог страха од нуклеарног рата почетком осамдесетих година, постало је помодно тврдити да нема значајних разлика у сферама утицаја које су Вашингтон и Москва направили после Другог светског рата. И једна и друга су биле “морално исте“ и ускраћивале су аутономију свима који су под њима живели. И западна и источна империја шириле су своје утицаје целим светом, мада је величина америчке увелико премашила совјетску.

Крајем Другог светског рата, Европљани су с добродошлицом дочекали армије које су их ослобађале са запада, док су са страхом дочекивали оне са истока, јер су и тада увидели колико ће се разликовати америчка и совјетска империја. Било је свима јасно да ће америчка прихватити много веће разлике у нпр. домаћим институцијама сваке земље, па је већина Европљана прихватила, па чак и позивала, америчку хегемонију, дубоко страхујући од тога шта ће Руси захтевати.

Велика је разлика између мапе Европе уцртане у мировне споразуме 1919. године и ових поновних подела после Другог светског рата. Док је у првом случају било доста погађања око територија, етничких и лингвистичких граница, после Другог светског рата етнички проблеми уопште нису узимани у обзир. Нико се није трудио да сазна шта локално становништво жели. Превагу су однела питања равнотеже снага и односа Исток–Запад.

 

КРИЗЕ ТОКОМ ХЛАДНОГ РАТА

 

У периоду после Другог светског рата долазило је повремено до бројних међународних криза, које су се испољавале у виду локалних ратова и других облика оружаних сукоба. Постојало је више жаришта из којих је могао да букне 3. светски рат (Немачка, Куба, Далеки и Блиски исток).

ИРАНСКА КРИЗА

Један од првих непријатељских корака измећу великих сила, на самом почетку Хладног рата, била је Иранска криза. Током 1946. Стаљин је намеравао и окупирао Иран, јер је ирански шах још одавно исказао своје симпатије према Хитлеровој идеологији. Иранци своју државу зову Иран још од давнина. Старо-ирански облик тог имена је „Арјанам“ са значењем “земља аријеваца“. Британске и совјетске трупе послате су у Иран, па су већ 1946. године делови Ирана били окупирани од стране Британаца, док је северни крај земље био окупиран од стране Црвене армије. Стаљин је покушавао да прошири совјетску сферу утицаја тако што је помагао стварање независних држава на том простору, па је убрзо основана Република Махабад. Под притиском САД, совјетске трупе су морале да напусте земљу, па је иранска војска могла да освоји Махабад.
КИНЕСКИ ГРАЂАНСКИ РАТ

 

Отпочео је након предаје Јапана по завршетку Другог светског рата. Националисти су 1949. године побегли на Тајван, а комунисти су, под вођством Мао Цедунга, прогласили Народну Републику Кину.
ГРЧКИ ГРАЂАНСКИ РАТ (1946-49)
Био је први пример против–комунистичке побуне. Победа антикомунистичких снага довела је до грчког чланства у НАТО и до дефинисања идеолошке равнотеже снага око Егејског мора током читавог Хладног рата.Грчки грађански рат је трајао од 1946. до 1949. године, и био је први пример послератне комунистичке побуне. Победа Владе антикомунистичких снага је водила грчком чланству у НАТО и помогла је да се дефинише идеолошка равнотежа моћи у Егејском мору током целог Хладног рата.

Грађански рат су водиле страна које су чинили углавном конзервативно грчко цивилно становништво и оружане снаге грчке владе које су подржавале САД и Велика Британија, а са друге стране су већином били грчки комунисти и главно чланство највеће анти нацистичке организације (ЕЛАС), чије је вођство контролисала Комунистичка партија Грчке.

Прва фаза грађанског рата се одвијала између 1942. и 1944. Левичарско и десничарско крило покрета отпора су се борили једни против других у братоубилачком рату да би успоставили вођство у грчком покрету отпора. У другој фази (1944), власт социјалиста, који су војно контролисали већину Грчке, се супротставила повратничкој грчкој влади у изгнанству, која је створена у Каиру, под окриљем западних савезника. У трећој фази (1946.–1946.), влада десног центра, изабрана у неприродним условима, се борила против оружаних снага под контролом Комунистичке партије Грчке. Иако је учешће Комунистичке партије у побуни било општепознато, партија је остала легална до 1948, настављајући да координира нападе из своје канцеларије у Атини све до забране.

Грађански рат је оставио у наследство Грчкој политичку поларизацију; као резултат рата Грчка је такође ушла у савез са САД и ступила је у НАТО, док су односи са северним совјетски–оријентисаним суседима остали затегнути.

Корени грађанског рата леже у окупацији Грчке од стране нацистичке Немачке и Бугарске од 1941. до 1944. (и Италије од 1941. до 1943). Краљ Јоргос Други и његова влада су побегли у Египат, где су образовали Владу у егзилу, коју су признали западни савезници, али не и Совјетски Савез. Западни савезници су активно охрабривали краља Јоргоса, чак га и присиљавали, да именује умерене министре; само су двоје његових министара били чланови диктаторске владе која је управљала Грчком пре немачке инвазије. Неки у левичарском покрету отпора су тврдили да је влада нелегитимна, на рачун својих корена у диктатури генерала Јоаниса Метаксаса од 1936. до 1941. Без обзира на своје намере, владина неспособност да утиче на управљање Грчком су се одразиле на њену неважност у умовима многих Грка.

Немци су успоставили колабориционистичку владу у Атини, али ни ова влада није имала легитимитет и подршку. Марионетски режим је још поткопан када је лоша економска политика изазвала неконтролисану инфлацију, велике несташице хране и глади међу грчким становништвом. Неки високо рангирани официри су служили Немцима на различитим положајима. Године 1943., ова влада је почела да ствара паравојне одреде, углавном од локалних фашиста, осуђеника и ратних заробљеника у циљу борбе са комунистичким партизанима и смањивања зависности од немачке војске. Ови одреди, познати као Безбедносни батаљони, су на свом врхунцу 1944. бројали 20.000 људи. Они никад нису коришћени против западних савезника, већ само против комунистичких герилаца.

Недостатак легитимне владе је створио вакуум у власти, који је био испуњен са неколико покрета отпора и почетка операција кратко након немачке окупације. Највећи од њих је био Народно-ослободилачки фронт (ЕАМ) основан у септембру 1941. ЕАМ и његово војно крило Грчка народно-ослободилачка војска (ЕЛАС) је створила Комунистичка партија Грчке (ККЕ). Њен привремени вођа је био Јоргос Сиантос (њен прави вођа Николаос Захаридис је био у немачком заробљеништву). Пратећи совјетску политику стварања широког уједињеног фронта против фашизма, ЕАМ је изборио подршку многих некомуниста. Он је постао широко популарна организација, која је, иако под потпуном контролом ККЕ, покушао да делује само као демократски републикански покрет. Још једна организација под контролом грчких комуниста је био ОПЛА (Организација за заштиту народних бораца). У околини Флорине је постојала организација македонских Словена НОФ, која је променила своје име у СНОФ у трећој фази грађанског рата.

 

Народноослободилачком фронту и Грчкој

 

народноослободилачкој војсци су се супротставили сви остали покрети отпора. Најважнија од тих снага је била Грчка национална републиканска лига (ЕДЕС), под вођством бившег армијског официра, пуковника Наполеона Церваса и Национално и социјално ослобођење (ЕККА). ЕККА је била класичан либерални покрет, са јаком опозицијом према монархији. ЕДЕС је био посвећен борби да ЕЛАС не освоји власт више него борби против Немаца и носио је мало идеолошке сличности са њима.

Устанак је прво избио у источној Македонији, где су Немци дозволили бугарским трупама да окупирају грчке територије. Велике демонстрације су као одговор организовали Браниоци севера Грчке, десничарска организација, у градовима грчке Македоније.

Грчка је била веома подесна за герилске операције и до 1943. силе Осовине и њихови сарадници су контролисали само важније градове и путеве, остављајући планинску унутрашњост покрету отпора. 1943. ЕЛАС је имала око 50.000 људи под оружјем и контролисала је велики део планинских делова Пелопонеза, Крита, Тесалије и Македоније. ЕДЕС је имао 3.000 људи, скоро све у Епиру. ЕККА је имало само 1.000 људи.

На почетку су западни савезници подржавали све покрете отпора новцем и опремом, пошто је њима требала сва помоћ коју су могли добити против сила Осовине. Касније су западни савезници покушали да потпомажу само антикомунистичке покрете отпора. Ипак, ЕЛАС је преузео оружје из италијанских гарнизона у Грчкој када се Италија придружила Савезницима у лето 1943. и 1944. године, ЕЛАС је могла да опреми своје јединице оружјем отетим од непријатеља, док је ЕДЕС уживао подршку западних савезника.

Такође су постојале и десничарске паравојне организације, као што су КСИ у Атини, ПАО у Македонији и остали, који су наоружавани од стране Немаца. Чињеница је да су сви покрети отпора оптуживали једне друге за тајне преговоре и могућу колаборацију. Стање и савези су били врло нестабилни. Непријатељ мог непријатеља можда није мој пријатељ, али понекад може бити извор опреме.

ЕАМ је био најјачи од свих организација покрета отпора и борио се против осталих као и против паравојних формација колабориционистичке владе. ЕАМ је оптужио ЕДЕС за сарадњу са Немцима и био је одлучан да успостави монопол над покретом отпора, пошто је веровао да ће Савезници ускоро напасти јужну Европу кроз Грчку и желео је доминантну позицију у дану када би Немци напустили Грчку. Ова ситуација је доводила до битака између ЕЛАС, ЕДЕС и Немаца. Давањем подршке Британаца и Владе у Каиру ЕДЕС, ови сукоби су прерасли у грађански рат. У октобру 1943, ЕЛАС је напала своје супарнике, посебно ЕДЕС, изазивајући грађански рат у многим деловима Грчке, што је потрајало до фебруара 1944, када су британски агенти у Грчкој изборили примирје (Плака споразум).

У марту 1944. године, ЕАМ, сада управљајући већином земље, је успоставио Политички комитет националног ослобођења (ПЕЕА), трећу грчку владу која се супротстављала онима у Атини и Каиру. Њени циљеви су били ”интезивирање борве против освајача… за пуно национално ослобођење, за учвршћивање независности и целовитости земље и уништење домаћих фашиста и оружаних издајничких формација”. Први председник ПЕЕА је био Еурипидис Бакирцис, војни лидер Комунистичке партије Грчке. Касније је Александрос Сволос преузео његов положај, а Бакирцис је постао потпредседник.

Умерени циљеви ПЕЕА су добили подршку чак и Грка у игзнанству. У априлу 1944. године, грчке оружане снаге у Египту су се побуниле против западних савезника, захтевајући да се успостави Влада Националног јединства на принципима ПЕЕА. Побуну су угушиле оружане снаге западних савезника. Каније, кроз политичку заштиту официра, Влада у Каиру је створила чврсту антикомунистичку оружану силу. У мају 1944, представници свих политичких група су дошли заједно на конференцију у Либану, тражећи споразум о Влади националног јединства. Упркос оптужби ЕАМ за колаборацију против других грчких снага, конференција је успела због совјетске директиве Комунистичкој партији Грчке да се избегне нарушавање савезничког јединства.

У Грчкој под нацистичком окупацијом, борба је била тешка и није било простора за осетљива раслојавања. Све стране су спаљивала села и погубљивале цивиле и осумњичене немачке сараднике. Према ККЕ, ”колаборационистичке групе као што је Кси су користиле тероризам као усвојену стратегију, док је код ЕЛАС бораца то било резултат острашћених локалних комаданата, а не званична политика”.

Чињеница је да је ЕЛАС био одговоран за многа зверства, најодвратнији је био Мелигала масакр где је убијено 1.500 људи. Погубљење вође ЕККА Димитриоса Псароса је био још један злочин ЕЛАС: према ККЕ, за неке од официра ЕККА је касније било доказано да су били сарадници Немаца, након што је ЕЛАС напао све некомунистичке организације отпора. Тачно је да су у неколико случајева бивши официри грчке војске на силу прелазили у ЕЛАС, иако су желели да се придруже антикомунистичким партизанским групама или снагама владе на Блиском истоку. Карактеристичан је случај наредника Сарафиса који је био војни вођа ЕЛАС. Сарафис је намеравао да се придружи некомунистичлим групама Костопулоса у Тесалији са групом других официра. На свом путу су ухваћени од стране ЕЛАС групе. Сарафис је пристао да се придружи ЕЛАС наком што су остали официри поубијани.

 

БЕРЛИНСКА КРИЗА

Када су америчке, француске и британске силе интегрисале тј. ујединиле своје секторе у Немачкој и Берлину у једну економску целину 1948. године, Совјети су одговорили блокадом Берлина (од 1948. до 1949. године). Њихово економско уједињење Совјети су сматрали као претњу за економију Источне Немачке и зато су блокирали све транспортне руте између Берлина и Западне Немачке.

Блокада Берлина (24. јун 1948. – 11. мај 1949.) је била једна од првих великих међународних криза Хладног рата, и прва таква криза која је довела до жртава. Током међународне окупације пост–нацистичке Немачке, Совјетски Савез је западним савезницима блокирао железнички и аутомобилски приступ секторима Берлина, које су они контролисали. Циљ је био да се западне силе натерају да дозволе совјетској зони да почне да снабдева град храном и горивом, што би Совјетима дало практичну контроллу над целим градом.

Као одговор, западни савезници су организовали Берлински ваздушни лифт за снабдевање намирницама грађана Берлина. Током Другог светског рата, ваздушни лифт за снабдевање немачке 6. армије током Стаљинградске битке је морао да дневно дотури 300 тона хране, али је ретко прилазио близу овој цифри. Обично је дотурано само око 24 тоне хране; Берлин би захтевао 4.000 тона дневно, што је више него десет пута већа количина. Ваздухопловство Сједињених Држава, Краљевско ваздухоп-ловство, и ваздухопловства других чланица Комонвелта нација су спров-ели преко 200.000 летова којима су достављали 13.000 тона хране дневно, у операцији која је трајала скоро годину дана. До пролећа 1949. је било јасно да је операција доживела успех, а до априла ваздушним лифтом је достављана већа количина намирница него што је претходно стизало у град железничким транспортом.

Успех ваздушног лифта је представљао понижење за Совјете, који су упорно тврдили да никад неће профункционисати. Када је постало јасно да је ваздушни лифт ефикасан, у мају је подигнута блокада. Један заоставштина ваздушног лифта су три аеродрома у некадашњим западним зонама града.

КОРЕЈСКИ РАТ (од 1950. до 1953. године)

Био је сукоб који је настао након поделе Кореје после Другог светског рата, на географској ширини од 38 степени, у Северној и Јужној Кореји. Преговори који су се водили за уједињење су пропали и северна половина је била под совјетским надзором, а јужну су подржавале САД. Северна Кореја је извршила инвазију на Јужну Кореју 25. јуна 1950. и амерички председник Труман је наредио својим трупама да помогну Јужној Кореји. Савет безбедности Уједињених нација, без присуства совјетских делегата, усвојио је резолуцију тражећи помоћ свих чланица УН да зауставе инвазију. У почетку су трупе Северне Кореје сабиле јужнокорејске и америчке снаге све до јужног врха Корејског полуострва, али је уз помоћ бриљантног поморско-амфибијског десанта код Инчона, којим је командовао генерал Даглас Макартур, ситуација преокренута у корист снага УН, које су напредовале све до границе Северне Кореје и Кине. Кинези су тада ушли у рат и протерали снаге УН назад на југ; линија фронта се стабилизовала на 38. паралели. Амерички председник Двајт Д. Ајзенхауер, учествовао је у закључивању примирја по коме се линија фронта прихвата као стварна граница између две Кореје. У рату је погинуло приближно 2.000.000 Корејаца, 600.000 Кинеза, 37.000 Американаца, 3.000 Турака, Британаца и других снага Уједињених нација. Потписано је примирје 27. јула 1953. Оно је и данас на снази. Рат правно никада није завршен.

СУЕТСКА КРИЗА

Позната је и као Суецки рат или Рат 1956. (у арапском свету познат као Тространа агресија, Суецко-синајски рат, Суецка кампања или Операција Мускетар), је био рат који се водио на територији Египта 1956. године. Водио се између Египта и удружених снага Израела, Велике Британије и Француске, које су се удружиле у тајни савез против одлуке египатског лидера Насера да национализира Суецки канал. Европске снаге су се бориле у том рату из економских разлога, док је Израел хтео отворен канал за своје бродове и окончање упада арапских герилаца из Египта. Парадоксално, победницима Суецког рата могу се сматрати Израел и Египат. Касније, Израел је и добио слободан пролаз својих бродова кроз канал. За Велику Британију и Француску је на политичкој и дипломатској сцени операција била потпуни фијаско и довела је до великих потреса на домаћим политичким сценама.

КУБАНСКА РАКЕТНА КРИЗА (1962. године)

Оштра конфронтација САД и Совјетског Савеза због присуства нуклеарних пројектила на Куби. Када je Фидел Кастро дошао на власт на Куби 1959. године, САД нису могле да прихвате комунистичку земљу на свом континенту, па су одобриле свргавање Кастра и његовог режима. Совјетски вођа Никита Хрушчов послао је велику војну помоћ Куби и према њој је послао нуклеарне ракете које су тајно инсталиране. Октобра 1962. амерички шпијунски авион открио је један балистички пројектил на лансирном месту на Куби. Џон Кенеди је одмах захтевао да се ракете уклоне и наредио поморску блокаду Кубе. У време Кубанске ракетне кризе америчка предност у стратешком оружју била је 17:1 и војске СССР и САД биле су у стању приправности, па је тако свет током два дана 1962. године живео на ивици нуклеарног рата. Потом је Хрушчов повукао пројектиле са Кубе, а заузврат добио обећање од САД да ће повући своје пројектиле из Турске и да никада неће напасти Кубу.

СОВЈЕТСКИ РАТ У АВГАНИСТАНУ

Био је деветогодишњи рат Совјетског Савеза против антисовјетских трупа које су се бориле против марксистичке владе у Авганистану. Совјети су подржавали владу док су устаници добијали помоћ од разних земаља: САД-а, Пакистана и Кине.

ВИЈЕТНАМСКИ РАТ

Иако не сопственим војскама САД и СССР су се сукобиле и у Вијетнаму. Вијетнам је тада био подељен на северни, комунистички део под утицајем СССР-а, и на јужни под утицајем САД. Бојећи се да ће СССР и Кина преко свог дела загосподарити јужним и, после, читавом Индокином, САД су слале велику војну помоћ у Јужни Вијетнам. После великих жртава и под притиском домаћег јавног мњења, америчке трупе се повлаче из Вијетнама 1973 године. Две године касније Северни Вијетнам побеђује у рату и уједињује земљу.

СВЕМИРСКА ТРКА

Кад је 1957. године саопштено да је СССР лансирао у орбиту први вештачки сателит „Спутњик„, почела је свемирска трка између САД и СССР, као и трка у наоружању која је запретила уништењем човечанства. Дошло је до великог и неслућеног технолошког напретка, и до америчке изградње ракета које су могле носити нуклеарне главе. Први човек који је стигао у свемир био је Јуриј Гагарин, руски пробни пилот, у свемирском броду Восток 1 и тиме постао први астронаут у историји. После совјетског слања првог човека у свемир 1961. године, амерички председник Џон Кенеди је објавио да ће САД послати човека на Месец пре истека седме деценије 20. века. За ову мисију изграђен је нови васионски брод назван „Аполо„. Изграђена је и нова лансирна ракета за ову мисију, огромни „Сатурн V„. Током те деценије обављено је више летова у орбитама Земље и Месеца, и астронаути су обучавани за слетање на Месец. Коначно, 20. јула 1969. године лунарни модул „Апола 11„, назван „Орао„, спустио се на Месец, мада Кенеди није доживео ту победу. Тада је Нил Армстронг постао први човек који је крочио на Месец. После ове успешне мисије, уследило је још пет „Аполо“ мисија на Месец, а последња је била 1972. године.

ТРКА У НАОРУЖАЊУ

Трајала је до почетка 70-их година када је амерички председник Ричард Никсон започео политику детанта (попуштање у напетости) у односима са СССР. Први споразум о ограничењу нуклеарног наоружања потписали су Никсон и совјетски вођа Леонид Брежњев 26. маја 1972. године у Москви. Други споразум о ограничењу наоружања представљао је завршетак друге рунде споразума и преговора (1972-79). Потписан је у Бечу 18. јуна 1979. године од стране Леонида Брежњева и председника САД, Џимија Картера. Шест месеци после потписивања СССР је напао Авганистан и зато споразум никад није био прихваћен од стране америчког Сената. Услови споразума су били само испоштовани.

ШПИЈУНАЖА

Занимљиво је да се очекивала суморна будућност тајних агената завршетком Другог светског рата. Међутим, златно доба шпијунаже је тек требало да почне. Шпијуни су напросто цветали у условима неповерења до кога је довео Хладни рат. Имали су много посла јер су се Исток и Запад утркивали у прављењу највећих бомби и слању шпијуна са задатком да открију шта смишља друга страна. Захваљујући таквом поступању, свакој страни је код куће било потребно више шпијуна како би ухватила непријатељске агенте на делу. Са обе стране Гвоздене завесе страх од нуклеарног рата значио је да новац за шпијунирање никад није пресушио. Шпијунажа у доба Хладног рата била је најживља у Берлину, главном граду Источне Немачке. Сваки ухваћен шпијун могао је да очекује погубљење или, у најбољем случају, дуготрајну робију, уколико његова влада не уговори размену заточеника. Исток и Запад су размењивали затворенике у оквиру таквих договора. Пуштени агенти излазили су на слободу на једном од прелаза дуж Берлинског зида. Током Хладног рата, обе стране су покушавале да изврше разна убиства, од којих су нека успевала, попут убиства Георги Маркова.
Бугарин Георги Марков је у Лондону за Би-Би-Си емитовао критике на рачун своје земље. Убијен је на улици када га је бугарски агент погодио отровном куглицом испаљеном из специјално направљеног кишобрана. Друга убиства нису успевала: CIA је двапут безуспешно покушала да отрује Фидела Кастра. Хтели су и да му у цигару убаце смртоносне бактерије, или да га дигну у ваздух помоћу експлозива у шкољци док плива у мору. Најнеобичнија завера имала је за циљ да понизи Кастра: стављањем нарочитог праха у ципеле намеравали су да му тако отпадне чувена брада.

ГЛАСНОСТ И ПЕРЕСТРОЈКА

Временом и СССР је почео да попушта и да се полако отвара ка другим земљама и Западу. То је постигнуто реформама у пољу економије и унутрашње политике које је спроводио Михаил Горбачов, и то су биле Гласност и Перестројка.

Гласност је била политика Михаила Горбачова која је почела да се уводи 1985. године. Горбачовљев циљ у спровођењу реформе „гласност“ је био да изврши притисак на конзервативце унутар Партије, који су се противили његовој политици економске реконструкције, тј. перестројци. Горбачов се надао да ће, кроз разне начине отварања, дебате и учествовања, совјетски народ подржати перестројку. Гласност је дала народу нове слободе, као нпр. слободу говора, што је била радикална промена, пошто су контрола говора и одсуство критиковања владе били основни део совјетског система. Гласност је заиста омогућила народу слободу изражавања, али не на начин који је Горбачов желео. Та слобода је променила схватање и гледање народа на владу што је коначно довело до распада СССР-а.

Перестројка је појам који се користио у совјетској економској и социјалној политици од 1987. године. Сама реч „перестројка“ значи престројавање. Перестројку је увео Михаил Горбачов и она је представљала реформу која је требала да подигне совјетску привреду, која је већ од почетка осамдесетих година почела да стагнира. План је био да се промени неефикасна централно-планска економија и да се уведе децентрализована, тржишно оријентисана економија. Горбачов је најпре покушао да промени модел централног планирања али није хтео да спроводи фундаменталне реформе. Када то није успело направио је реформу познату као „перестројка„. У јуну 1987. године на пленарној седници централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза, Горбачов је представио основне тезе перестројке, које су водиле економску политику Совјетског Савеза до краја његовог постојања. У јулу 1987. године Врховни совјет је донео закон о државном предузетништву. Са перестројком држава није више спашавала непрофитна предузећа од банкротства. Прописано је и да предузећем управља радник изабран од стране колектива, а не од министра. Министар више није одређивао план производње. Перестројка је настављена током 1988. године и донесени су нови закони. Први пут од Лењиновог времена закон је дозволио приватно власништво.

Истина, у почетку је био огроман порез на приватно власништво, али је касније смањен како би се развио приватни сектор. Горбачов је перестројку увео у сектор спољне економије. Перестројка је дозволила странцима да инвестирају у Совјетски Савез. Већ 1990. године, перестројка је почела да слаби и привредна ситуација је поново била критична.

ПАД КОМУНИЗМА И КРАЈ ХЛАДНОГ РАТА – РЕВОЛУЦИЈЕ

Временом се у земљама Источног блока појављивао отпор и противљење комунистичком режиму. Избиле су неочекиване побуне у Мађарској, Пољској, Чехословачкој, Бугарској и Источној Немачкој.

МАЂАРСКА РЕВОЛУЦИЈА (1956. године)

Позната је и као “Мађарски устанак“ или “Мађарски револт“, и била је антисовјетски устанак у Мађарској који је трајао од 23. октобра до 4. новембра 1956. године када је устанак угушен од стране Совјета. Довела је до великог број жртава и избеглица, као и до пада у подршци марксизму-лењинизму у западним земљама. До 1949. године Мађарска је постала права комунистичка земља под диктатуром Маћаша Ракошија и Мађарске комунистичке партије.

Совјетске трупе су одавно окупирале Мађарску и још од 1944. године се налазиле на њеној територији, прво као инвазијска војска, а онда као обавеза чланства Варшавског пакта. Стотине хиљада Мађара је 23. октобра 1956. године устало против владе. За само неколико дана, милиони су учествовали или подржавали устанак. Све је почело као скуп студената Техничког универзитета, који су се окупили на Бем тргу у Будимпешти, како би организовали мали протест солидарности за пољског реформисту Владислава Гомулку. Убрзо, број демонстраната се повећао, а мађарски војници су им се придружили откидајући совјетске звезде са својих капа и бацајући их у масу. Гомила је одлучила да пређу Дунав до зграде Парламента.
На свом врхунцу маса је бројала 100.000 људи и није имала изразитог вођу. Протест је углавном био миран, али је до преокрета дошло кад је полиција, ÁVH, пуцала на гомилу и побила хиљаде људи. Разјарена маса је сва полицијска возила запалила или преврнула, а људи су почели да се наоружавају. Седишта ÁVH су била запоседнута и оружја, које су власти слале полицији, домогао се народ.

Совјети су убрзо интервенисали, али трупама које су већ биле у Мађарској. Те трупе су се биле навикле на мађарски начин живота, и сматрали су за свој главни задатак да бране Мађаре од евентуалног напада НАТО-а. Зато, када су колоне тенкова кренуле у сусрет демонстрантима, тенкови су им се придружили у маршу на Парламент. Устаници су убрзо задобили контролу над великим бројем установа и великом територијом. Почеле су егзекуције просовјетских комуниста и припадника ÁVH (Államvédelmi Hatóság), просовјетске тајне полиције. Мађарска комунистичка партија је поставила Имреа Нађа за премијера. Сви су га сматрали издајицом, али је убрзо било јасно да се и он противи совјетској интервенцији. После преговора о прекиду ватре са совјетским трупама у Мађарској, Нађ је обзнанио своју намеру да повуче Мађарску из Варшавског пакта.

У земљи је владало ванредно стање и многе странке, чији је рад забрањиван током 1945-49. су се поново појавиле. Током револуције, многи политички затвореници су пуштани на слободу. Дотле су велике силе, Британија и Француска, интервенисале у Суецкој кризи, док су САД изјавиле да на Мађарску и друге чланице Варшавског пакта не гледају као на потенцијалне војне савезнике. Уз овакве стране и политичке услове Совјети су одлучили да елиминишу Мађарску револуцију.

Совјетске трупе ушле су у Мађарску у две прилике. Оба пута имале су за задатак да учврсте просовјетске владе – једну која је доживела колапс 23. октобра и другу формирану 3. новембра коју је предводио Кадар. Совјетске трупе су, заправо, покушавале све да држе у реду. Наоружани устаници и колапс Мађарске комунистичке партије довели су до прекида ватре између Совјета и устаника до 1. новембра. У ноћи 4. новембра 1956. године совјетска војска је интервенисала започевши артиљеријски и ваздушни напад на Будимпешту.

Совјетима је и помагала ÁVH, коју је реорганизовала Кадарова влада. Док је мађарска војска организовала неусклађен и некоординисан отпор, радничка класа је била та која је одиграла значајну улогу у борби против Совјета. Зато су мете совјетских напада биле радничке, индустријске и пролетерске зоне Будимпеште. Те акције су се наставиле док већа радника, студенти и интелектуалци нису затражили прекид ватре 10. новембра. Од 10. новембра до 19. децембра радници су преговарали директно са совјетским окупационим снагама и успели су да издејствују ослобађања политичких затвореника, али не и совјетско повлачење. Јанош Кадар је оформио нову владу, уз подршку Совјетског Савеза, и од децембра 1956. године полако повећавао своју контролу над земљом. Имре Нађ и други су били убијени од стране Кадарове владе. До јануара 1957. године Кадар је довео нестабилност крају. Због брзе промене владе и социјалне политике, као и употребе оружја за остваривање циљева, овај устанак се често сматра правом револуцијом.

ПРАШКО ПРОЛЕЋЕ

Било је период политичке либерализације у Чехословачкој који је почео 5. јануара 1968, а трајао је до 20. августа те године када је Совјетски Савез са својим савезницима из Варшавског пакта (изузев Румуније) окупирао земљу. Од 1948. у земљи није било ни једне друге политичке партије изузев комунистичке партије која је била под директном управом Совјетског Савеза. Народ је 1948. године, на последњим демократским изборима у дугом периоду који је уследио, гласао за комунисте из два разлога:

Како се ближио Други светски рат Стаљин је, желећи Чехословачку, потписао споразум са Черчилом и Рузвелтом по коме ће Праг ослободити Црвена армија, упркос чињеници да је америчка војска под командом генерала Патона могла ослободити град раније. Ово је била врло важна чињеница у каснијој проруској (и прокомунистичкој) пропаганди после рата.

Људи су се још сећали да је Запад издао Чехословачку потписивањем Минхенског споразума којим је Немачка анектирала западни део Чехословачке.

Од средине шездесетих Чеси и Словаци су почели да показују све веће неприхватање постојећег режима. Ове промене су се одражавале у расположењу реформистичких елемената унутар саме комунистичке партије. Александар Дубчек, лидер комунистичке партије, извео је низ реформи политичких процеса у Чехословачкој, које нису представљале одбацивање старог, комунистичког режима, али су их Совјети сматрали као претњу њиховој хегемонији над земљама Источног блока. Совјетска политика подржавања просовјетских комунистичких режима у сателитским земљама, чак и војном силом ако је потребно, постала је позната као »Брежњевљева доктрина«, названа тако по совјетском лидеру Леониду Брежњеву.

Совјетско руководство је прво покушало да заустави или ограничи промене у Чехословачкој серијом преговора. Када су им покушаји пропали почели су да припремају војну алтернативу. У ноћи између 20. и 21. августа 1968, армије Источног блока из пет земаља Варшавског пакта извршиле су инвазију Чехословачке. За време инвазије између 5 до 7 хиљада совјетских тенкова окупирало је улице. Пратило их је 200.000 до 600.000 војника трупа Варшавског пакта.

Совјети су стално понављали да су они позвани да заузму земљу, изјављујући да су лојални чехословачки комунисти затражили „братску помоћ против контрареволуције“. Демократске земље само су вербално осудиле инвазију – реалност нуклеарног сукоба у време Хладног рата значила је да западне земље нису у позицији да изазивају совјетску војну силу у Источној Европи.

ПОЉСКА РЕВОЛУЦИЈА (1980. године)

Била је одраз пропадања комунистичког система, и центар побуне народа је био у бродоградилишту у Гдањску. Из свакодневних протеста родио се синдикални покрет »Солидарност«, који је предводио Лех Валенса. Због штрајкова и немира широм земље, војни врх је извршио државни удар 1981. године. Потом је извршена промена државног и друштвеног система, и то мирним путем. Први слободни избори у Пољској, уједно и први демократски у источној Европи, одржани су јуна 1989. године. Убедљиву победу однела је опозиција, а Лех Валенса је следеће године изабран за председника Пољске.

БАРШУНАСТА РЕВОЛУЦИЈА

Трајала је од 16. новембра до 29. децембра 1989. године и била је револуција у Чехословачкој која се завршила збацивањем комунистичке владе. Почела је мирном студентском демонстрацијом у Прагу на коју је полиција одговорила силом. Тај догађај изазвао је низ демонстрација од 19. новембра до касног децембра. До 20. новембра број демонстраната порастао је до цифре од око 500.000 људи. Генерални двосатни штрајк био је одржан 27. новембра. Са другим комунистичким режимима који су пропадали у суседним земљама, Комунистичка партија Чехословачке објавила је да ће се одрећи свог монопола над политичком моћи у земљи. Бодљикава жица је уклоњена са граница са Западном Немачком и Аустријом у децембру и 10. децембра комунистички председник даје оставку. Писац Вацлав Хавел постаје председник Чехословачке 29. децембра 1989. године.

БУГАРСКА

Бугарска је такође доживела промене 1989. године, када су сами чланови Политбироа владајуће партије сменили дугогодишњег вођу Тодора Живкова.

МАЂАРСКА

Мађарска је извршила промене мирним путем. У пролеће и лето 1989. донесен је устав и створене су нове политичке партије. Сзурос Матијас 23. октобра проглашава Трећу Мађарску Републику и постаје њен председник. Први слободни избори одржани су 1990. године.

ИСТОЧНА НЕМАЧКА

У августу 1989. Мађарска је уклонила рестрикције на граници с Источном Немачком па је више хиљада људи побегло из Источне Немачке у Мађарску, а онда у Аустрију и даље у Западну Немачку. Остали су протестовали против владајуће партије. Ови протести су касније издејствовали оставку Ериха Хонекера на место председника. Исте године, 9. новембра, Берлински зид је срушен, па су хиљаде људи у веома емотивним сценама симболично прешли у Западни Берлин тј. Западну Немачку. Ускоро је читав систем Источне Немачке пао. Онда, 3. октобра 1990. године Источна Немачка, чланица Источног блока, прва се придружује Европској економској заједници, тј. уједињује се с Западном Немачком стварајући Федералну Републику Немачку.

РУМУНСКА РЕВОЛУЦИЈА

Румунска револуција је била низ протеста у децембру 1989. године, која је збацила комунистички режим који је предводио Николае Чаушеску. Демонстрације су бројчано и насилно кулминирале на суђењу и погубљењу Чаушескуа и његове жене, Елене. Док се револуција још захуктавала, у другим земљама централне и источне Европе нације су мирно правиле преласке у некомунистичке, мултипартијске и демократске државе. Румунија је била једина земља Источног блока која је насилно срушила комунистички режим и при том погубила његовог вођу.

Сломом комунизма у земљама источне Европе пут ка стварању уједињене Европе постао је олакшан. Наредни период обележило је активно деловање Савета Европе, као и стварање Европске уније 1992. године, која се до данас веома проширила.

РАСПАД СССР И ПАД КОМУНИЗМА

Током дугог низа деценија развој СССР-а је био успораван. Форсирање тешке индустрије довело је до лошег квалитета робе и ниског животног стандарда. Унутрашње и економско лоше стање, као и утицај великог броја револуција у источној Европи, опште слабљење Совјетског Савеза, и Горбачовљеве реформе гласност и перестројка, довели су и до његовог коначног распада. Комунистичка партија Совјетског Савеза одриче се монопола моћи и своје власти 1990. године. Литванија 11. марта 1990. године проглашава своју независност, мада је совјетска војска остала на њеној територији и СССР организовао економску блокаду земље. Исте године, 30. марта, Врховно веће Естоније проглашава да је совјетска власт у овој земљи од 1940. године нелегална и започиње процес проглашавања Естоније независном државом. Током 1991. године војска СССР-а је организовала више напада на Литванију који су се завршили лоше по сам СССР.

Референдум, одржан 17. марта 1991. на коме је 78% гласача одабрало целовитост и нераспадање СССР-а, балтичке зем-ље, Јерменија, Молдавија и Грузија су бојкотовале. Горбачов се трудио да одржи земље СССР-а на једном месту па је 20. августа 1991. требао бити потписан нови споразум земаља у коме би земље прихватиле федерацију и савез који би имао заједничког председника, војску и страну политику. Међутим, дан пре потписивања, високи функционари СССР-а су ставили Горбачова у кућни притвор у његовој резиденцији на Криму како би спречили потписивање споразума. Они су очекивали масовну подршку народа, али се догодило управо супротно; народ је био против њих. После три дана, 21. августа, пуч је доживео колапс и Горбачов се вратио на позицију председника СССР-а. Али, његова власт је пропадала јер га ни руска ни совјетска влада нису слушале, па је руска влада, са Борисом Јељцином на челу, почела да преузима совјетску, министарство по министарство. Горбачов није успео да одржи СССР у целини јер није успео да направи компромис између жеље за демократијом и жеље за старим Совјетским Савезом. После пуча, совјетске републике убрзавају процесе ка независности.

Тако је 6. септембра 1991. совјетска влада признала независност три балтичке државе, а 1. децембра Украјина проглашава независност после референдума на коме се 90% грађана одлучило за независност. Затим, 17. децембра дванаест од петнаест совјетских република потписује у Хагу споразум са 28 европских земаља, Европском заједницом и четири неевропске земље, као да су независне републике. И 25. децембра 1991. Горбачов даје оставку и све совјетске земље преузимају улоге као индивидуалне републике. То је представљало распад СССР-а и крај комунизма у Европи, као и сам крај Хладног рата.

 

 

ХРОНОЛОГИЈА ХЛАДНОГ РАТА

 

  1. година
  • јануар: створена је Република Аустрија у границама из 1937, али подељена у четири зоне под контролом САД, Велике Британије, Француске и Совјетског Савеза.
  • 11. јануар: Енвер Хоџа проглашава Народну Републику Албанију, а себе за премијера.
  • 22. фебруар: Џорџ Кенан пише свој Дугачки телеграм, описујући своју интерпретацију циљева и намера совјетског руководства.
  • март: британски војници се повлаче из њихове јужне окупационе зоне Ирана. Совјетски војници остају у свом сектору.
  • март: Винстон Черчил упозорава на спуштање Гвоздене завесе широм Европе.
  • јул: Филипини добијају независност од САД и почињу борбу са комунистичким Хук побуњеницима.
  • 8. септембар: На референдуму, Бугарска гласа за успостављање Народне републике, збацујући краља Симеона Другог. Западне земље су одбациле референдум као нелегитиман.
  • Кинески грађански рат се наставља између комуниста и националиста.
  • Француска се искрцава у Индокини започињући Први индокинески рат. Њима су се супротставили борци Вијет Мина који су желели националну независност.
  • Март: Грчки грађански рат бесни између комуниста и конзервативне грчке Владе.
  • Мај: совјетске трупе се повлаче из Ирана након кризе.
  1. година
  • јануар: Америчке и британске окупационе зоне Немачке се уједињују створивши Бизону.
  • 12. март: Председник САД Хари Труман објављује Труманову доктрину. Доктрина наводи да ће се САД посветити задржавању даље комунистичке експанзије. Труман наводи домино ефекат као могућност.
  • 22. мај: САД пружају 400 милиона долара војне помоћи Грчкој и Турској, сигнализирајући своје намере да задрже комунизам у Медитерану.
  • јун: Државни секретар САД Џорџ Маршал прави план за обиман програм економске помоћи ратом разрушеним земљама западне Европе. Он ће постати познат широм света као Маршалов план.
  • 15. август: Индија и Пакистан добијају независност од Велике Британије.
  • 14. новембар: Уједињене нације усвајају резолуцију која позива на повлачење страних трупа из Кореје, слободне изборе у свакој од администрација и стварање комисије Уједињених нација посвећене уједињењу полуострва.
  1. година
  • 25. фебруар: Комунистичка партија преузима власт у Чехословачкој, након што је председник Едвард Бенеш прихватио оставке свих некомунистичких министара.
  • април: Труман потписује Маршалов план. До краја програма, САД су дале 14 милијарди долара економске помоћи европским државама.
  • мај: парламентарни избори у јужној Кореји потврђују Сингмана Рија као председника Републике Кореје, након бојкота левичарских странака.
  • 18. јун: почиње комунистичка побуна у Малаји против снага Велике Британије и Комонвелта.
  • 21. јун: Бизона и француска зона усвајају заједничку валуту, немачку марку.
  • 24. јун: совјетски премијер Јосиф Стаљин наређује блокаду свих копнених путева из Западне Немачке у Берлин, у покушају да исцрпи француске, америчке и британске војнике у граду. Као одговор, три западне силе покрећу Берлински ваздушни лифт да из ваздуха помогну цивиле из Берлина.
  • 17. јул: Конституисање Републике Кореје.
  • септембар: Совјетски Савез проглашава Демократску Републику Кореју за легитимну владу целе Кореје, са Ким Ил Сунгом као премијером.
  1. година
  • април: НАТО пакт су основале Белгија, Канада, Данска, Француска, Исланд, Италија, Луксембург, Норвешка, Португал, Холандија, Велика Британија и САД са циљем отпора комунистичкој експанзији.
  • 11. мај: Совјетска блокада Берлина се завршава отварањем путева за Берлин. Ваздушни лифт се наставља до септембра, у случају да Совјети поново успоставе блокаду.
  • 23. мај: Бизона се уједињује са фрнацуском зоном да би створила Савезну Републику Немачку, са Боном као главним градом.
  • 8. јун: Црвена страва достиже свој врхунац именовањем бројних познатих Американаца за чланове Комунистичке партије.
  • 29. август: Совјетски Савез тестира своју прву атомску бомбу. Тест, познат Американцима као Џо 1, успева и СССР постаје друга светска нуклеарна сила.
  • 13. септембар: СССР гласа против чланства у УН Цејлона, Финске, Исланда, Италије, Јордана и Португала.
  • 15. септембар: Конрад Аденауер постаје канцелар Савезне Републике Немачке.
  • октобар: Мао Це Дунг проглашава Народну Републику Кину.
  • октобар: СССР проглашава Немачку Демократску Републику
  • октобар: Николаос Захаридис, вођа Комунистичке партије Грчке, проглашава крај оружаног устанка. Декларација доноси крај Грчког грађанског рата и прво успешно заустављање комунизма.
  1. година
  • јануар: Велика Британија признаје Народну Републику Кину. Република Кина прекида дипломатске односе са Великом Британијом.
  • 31. јануар: Последњи куоминтаншки војник се предаје у континенталној Кини.
  • 14. фебруар: СССР и Кина потписују пакт о заједничкој одбрани.
  • март: Чанг Кај Шек премешта престоницу у Тајпех, Тајван.
  • 9. мај: Роберт Шуман описује своју амбицију уједињене Европе. Позната као Шуманова декларација, означава почетак стварања Европске заједнице.
  • 25. јун: Северна Кореја напада Јужну Кореју, започевши Корејски рат.
  • 27. јун: Уједињене нације гласају за слање трупа у помоћ Јужној Кореји. Совјетски Савез бојкотује Савет Безбедности и не ставља вето. На крају, број земаља које су деловале под заставом УН се повећава на 16: Аустралија, Белгија, Велика Британија, Грчка, Етиопија, Јужноафричка Република, Канада, Колумбија, Луксембург, Нови Зеланд, Тајланд, Турска, Сједињене Америчке Државе, Филипини, Француска, Холандија,
  • 28. јун: Сеул, престоницу Јужне Кореје, заузимају севернокорејске трупе.
  • јул: УН трупе се први пут сукобљавају са снагама Северне Кореје у Осану. Нису успеле да задрже напредовање Северне Кореје и повукле су се јужније, према ономе што ће постати Пусански периметар.
  • 15. септембар: УН снаге се искрцавају код Инчуна. Победивши севернокорејске снаге, напредовале су и освојили Сеул.
  • октобар: УН трупе су прешле 38. паралелу и ушле у Северну Кореју.
  • октобар: трупе из Народне Републике Кине се мобилишу дуж реке Јалу.
  • 19. октобар: Пјонгјанг, престоницу Северне Кореје, заузимају УН трупе.
  • 25. октобар: Кина улази у Кореју са 300.000 војника, изненадивши УН. Ипак, оне су се повукле након почетних борби.
  • 26. новембар: УН снаге се приближавају реци Јалу. Као одговор, Кина опет улази у Кореју. Ова офанзива присиљава УН да се повуче назад у Јужну Кореју.
  1. година
  • јануар: кинески војници заузимају Сеул.
  • 14. март: УН поново освајају Сеул. До краја марта, стигле су до 38. паралеле и успоставиле одбрамбену линију дуж Корејског полуострва.
  • 11. април: председник Труман смењује Дагласа Мекартура са места команданта америчких снага у Кореји.
  • 18. април: Европска заједница за угаљ и челик је створена Париским споразумом.
  • септембар: Аустралија, Нови Зеланд и САД потписују АНЗУС споразум. Ово обавезује три земље да сарађују у питању одбране и безбедности на Пацифику.
  • 20. септембар: Грчка и Турска ступају у НАТО.
  1. година
  • 28. април: Јапан усваја Споразум из Сан Франциска и Споразум из Тајпеха, званично окончавши период своје окупације и изолације и постаје суверена земља.
  • 21. јун: Поринута прва нуклеарна подморница на свету УСС Наутилус.
  • 30. јун: Маршалов план се окончава, са европском индустријском производњом изнад нивоа из 1938.
  • 26. јун: Гамал Абдел Насер води пуч против краља Фарука.
  • новембар: САД детонирају прву светску хидрогенску бомбу у операцији Бршљан.
  1. година
  • 20. јануар: Двајт Ајзенхауер постаје председник САД.
  • март: Умире Стаљин, чиме је започета борба за власт у Совјетском Савезу.
  • 27. јул: Примирје окончава Корејски рат.
  • 19. август: ЦИА помаже у монархистичком пучу против премијера Ирана Мохамеда Мосадека (операција Ајакс). Пуч је организован због иранске национализације нафтне индустрије и страха да би се Иран могао придружити совјетском блоку.
  1. година
  • новембар: Насер, египатски националиста, протерује пробри-танског краља Фарука и уводи диктатуру. Ускоро постаје важан совјетски савезник.
  • 18. јун:Изабрана левичарска гватемалска Влада је збачена у преврату који је подржала ЦИА. Успостављен је нестабилни режим. Опозиција води герилски рат са марксистичким побуњеницима у коме су главна људска права прекршена са обе стране. Ипак, режим се одржао до краја Хладног рата.
  • Криза у Тајванском мореузу је почела када су кинеске снаге бомбардовале тајванска острва. САД су подржале Тајван и криза се решила сама од себе пошто су обе стране одбиле да преузму акције.
  • Вијет Мин побеђује Французе у бици код Дијен Бијен Фуа. Француска се повлачи из Индокине, остављајући четири независне државе: Камбоџу, Лаос, Северни Вијетнам и Јужни Вијетнам. Женевски преговори траже слободне изборе ради уједињења Вијетнама, али ниједна од страна не жели да се то деси.
  • Југославија излази из совјетског блока.
  • Стварање СЕАТО пакта у који улазе Аустралија, Велика Британија, Нови Зеланд, Тајланд, Пакистан, САД, Филипини, Француска. Као и НАТО, и он је основан да се одупре комунистичкој експанзији, у то време у Филипинима и Индокини.
  • Хук побуна у Филипинима је угушена.
  1. година
  • Западна Немачка улази у НАТО и почиње поново да се наоружава.
  • Варшавски пакт је основан у источној Европи и у њега су ушле Албанија, Бугарска, Источна Немачка, Мађарска, Пољска, Румунија, Чехословачка и СССР.
  • Багдадски пакт су основале Иран, Ирак, Пакистан, Турска и Велика Британија. Посвећен је задржавању комунистичке експанзије на Средњем истоку.
  • СССР почиње да помаже Сирији. Сирија ће остати совјетски савезник до краја Хладног рата.
  • Аустрија проглашава неутралност и савезничка окупација се завршава.
  1. година
  • Насер национализује Суецки канал.
  • 28. јун: У Познању простести радника против комуниста. Борбе у граду.
  • Суецка криза: Велика Британија, Француска и Израел нападају Египат са циљем уклањања Насера са власти. Дипломатски притисак САД приморава нападаче да се повуку.
  • Мађарска револуција: мађарски револт против совјетског управљања владом. Њега је угушила Совјетска армија, која је поново успоставила комунистичку владу.

 

  1. година

 

  • Израелске снаге се повлаче са Синаја ког су окупирали прошле године.
  • Комунистичка побуна почиње у Јужном Вијетнаму.

 

  1. година

 

  • Пуч у Ираку уклања пробританског краја. Ирак почиње да прима помоћ од Совјетског Савеза. Ирак ће одржавати блиске везе са Совјетима кроз Хладни рат.
  • Друга криза у Тајванском мореузу.
  • Ајзенхауерова доктрина обавезује САД да бране Иран, Пакиста и Авганистан од комунистичког утицаја.

 

  1. година

 

  • Кубанска револуција; Фидел Кастро постаје вођа нове марксистичке Кубе. Кубански инспирисана герила почиње да се шири широм Латинске Америке.
  • Формирање Националног Ослободилачког Фронта у Јужном Вијетнаму.
  • ЦЕНТО пакт је створен да би се заменио Багдадски пакт, који је Ирак напустио.

 

  1. година

 

  • Кинеско-совјетски разлаз: Кинези, бесни зато што су млађи партнер Совјетском Савезу, проглашавају да је њихова верзија комунизма супериорнија и почињу да се такмиче са њима за утицај, тиме дајући трећу димензију Хладном рату.
  • Хималајски рат: Кина напада Индију, тражећи бројна погранична подручја.
  • Патет Лао побуна почиње у Лаосу.
  • Комунустички побуњеници у Малаји побеђени.
  • мај: Амерички пилот Френсис Пауерс оборен у свом Локид У-2 шпијунском авиону изнад Совјетског Савеза, тиме изазвавши У-2 кризу.

 

  1. година

 

  • Џон Ф. Кенеди постаје председник САД.
  • Инвазија у Заливу свиња: инвазија контрареволуционара коју је организовала ЦИА доживљава неуспех.
  • Почиње Алијанса за напредак помоћ Латинској Америци од САД.
  • Совјети су саградили Берлински зид да би зауставили људе који су покушали да пребегну из Источне Немачке.
  • Анголски националисти, укључујући и комунисте, започињу побуну против португалске владавине.

 

  1. година

 

  • Међународним споразумом је успостављена је неутралност Лаоса, али је Северни Вијетнам одбио да повуче своје особље.
  • Кубанска ракетна криза: Совјети су инсталирали базе, укључујући и нуклеарно оружје, на Куби. Кенеди је наредио карантин острва што је изазвало повећање кризе, али су Совјети попустили и сложили су се да повуку своје ракете са Кубе у замену за повлачење сличних америчких ракета из Турске и гарнцију да неће напасти Кастрову власт.
  • Крај Хималајског рата. Кина је окупирала мали појас индијске територије. Рат је утицао на Индију, једног од вођа Покрета несврстаних, да се сврста уз Совјете у деценији.

 

  1. година

 

  • Линдон Џонсон постаје председник САД након убиства Кенедија.

 

  1. година

 

  • Инцидент у Тонкиншком заливу: америчке разараче су наводно напала два северновијетнамска патролна чамца, али је накднадни напад контроверзан и несигуран. Бомбардовања Северног Вијетнама у знак одмазде су почела.
  • Почела побуна против португласке власти у Мозамбику.
  • Хрушчова су са места вође Совјетског Савеза сменили ривали у Комунистичкој партији и ставили га у кућни притвор. Леонид Брежњев га је наследио.
  • Кина је испробала своју прву атомску бомбу.

 

  1. година

 

  • Други Индијско-пакистански рат.
  • Америчке снаге су напале Доминиканску Републику да би спречили комунистички преврат сличан ономе на Куби.
  • Почели су амерички војни напори да се одбрани Јужни Вијетнам. Северни Вијетнам је такође послао своје снаге у рат. САД почеле бомбардовање Северног Вијетнама.
  • Битка за Иа Дранг – први окршај између америчких војника и регуларних вијетнамских снага.

 

  1. година

 

  • Француска се повукла из командне структуре НАТО.

 

  1. година

 

  • Израел, подржан од стране Америке, устаљује нападе против арапских суседа које је подржавао СССР. За 6 дана Израел стиче победу, окупиравши Западну обалу, Синај и Голанску висораван.

 

  1. година

 

  • Пет офанзива у Јужном Вијетнаму резултује војним поразом комуниста, али и психолошком победом над Американцима. Џонсон суспендује бомбардовање Северног Вијетнама.
  • Прашко пролеће; реформе у комунистичкој Чехословачкој иазивају да Варшавски пакт интервенише да би их спречио.
  • Убијен Роберт Кенеди.
  • Убијен Мартин Лутер Кинг.

 

  1. година

 

  • Ричард Никсон постаје председник САД.
  • САД почиње бомбардовање комунистичких уточишта у Камбоџи.
  • Почиње ”Вијетнамизација” уз повлачење америчких војника из Вијетнама и пребацивањем терета одбране на Јужни Вијетнам.
  • Моамер ел Гадафи збацује либијску монархију и протерује америчко и британско особље. Либија се сврстава уз Совјетски Савез.
  • Гранични сукоби између Совјетског Савеза и Кине.

 

  1. година

 

  • Лон Нол преузима власт у Камбоџи. Конунистички Црвени Кмери почињу да нападају нови режим, који је желео да оконча страно присуство у Камбоџи.
  • Америка врши кратак упад у Камбоџу да би уништила комунистичка упоришта. Почињу бомбардовања као подршка Лон Нолу.

 

  1. година

 

  • Јужновијетнамске снаге улазе у Лаос да накратко пресеку Хо Ши Минов пут.
  • Трећи Индијско-пакистански рат. Бангладеш постаје независтан од Пакистана.

 

  1. година

 

  • Северни Вијетнам напада Јужни Вијетнам, али је одбијен уз велику америчку ваздушну помоћ.
  • САЛТ 1 споразум означава детант између САД и СССР.
  • Самит серија: серија од осам хокејашких утакмица између Совјета и Канаде. У последњој утакмици, Канађанин Пол Хендерсон је постигао гол који је донео победу Канади.

 

  1. година

 

  • Париски мировни споразум означава крај америчког мешања у Вијетнамски рат. Конгрес је прекинуо фондове за бомбардовање Индокине.
  • Јом Кипурски рат: Израел су напали Египат и Сирија, који су поражени уз велике губитке на свим странама.
  • Египат прелази у амерички блок.

 

  1. година

 

  • Марксисти су збацили прозападну монархију у Етиопији.
  • Џералд Форд је постао председник САД након оставке Никсона.

 

  1. година

 

  • Северни Вијетнам је напао Јужни Вијетнам. Јужни Вијетнам се предао. Патет Лао преузима власт у Лаосу. Маоистички Црвени Кмери преузимају власту Камбоџи и започињу геноцид.
  • Мајагески инцидент: Црвени Кмери су заузели амерички брод изазивајући америчку интервенцију да ослободе њега и посаду. На крају, посада је пуштена из заробљеништва.
  • Португал се повукао из Анголе и Мозамбика, где су успостављене марксиситичке владе, потоња уз помоћ кубанских војника. Грађански рат је избио у обе земље који је укључивао Анголу, Мозамбик, Јужноафричку Републику у кубу уз суперсиле које су подржавале њихове дотичне идеологије.

 

  1. година

 

  • Америчко војно особље се повукло из Тајланда.
  • СЕАТО је распуштен након неуспеха да спречи ширење комунизма у источној Азији.
  • Почео је Огаденски рат када је Сомалија напала Етиопију.

 

  1. година

 

  • Џими Картер је постао председник САД.

 

  1. година

 

  • Огаденски рат је завршен сомалијским поразом.

 

  1. година

 

  • 18. јун СТАРТ 2 споразум су потписали Леонид Брежњев и Џими Картер.
  • Вијетнам је заузео Камбоџу и почео је да се бори против герилског отпора.
  • Кинеско-вијетнамски рат: Кина је започела казнени напад на Вијетнам да би га казнио због инвазије Камбоџе.
  • Иранска револуција збацује прозападног шаха и успоставља теократију. ЦЕНТО пакт се рапушта.
  • Сандинистички побуњеници збацују Сомозину диктатуру у Никрагви. Контра, контрареволуционарна побуна, почиње.
  • Рат избија у Салвадору између комунистичких побуњеника и владе.
  • Џими Картер потписује прву директиву за тајну помоћ противницима просовјетске владе у Кабулу.
  • СССР напада Авганистан да би сачувао тамошњи режим, означавајући крај детанта.

 

  1. година

 

  • Амерички мушки хокејашки тим побеђује совјетски тим на зимским олипијским играма.
  • САД бојкотују летње олимпијске игре 1980. у Москви.

 

  1. година

 

  • Роналд Реган постаје председник САД.
  • САД почињу да подржавају анти-сандинистичку Контру.
  • Инцидент у заливу Сидра: Либијски авиони су напали америчке авионе у заливу Сидра који је Либија припојила. Два либијска авиона су оборена, није било америчких жртава.
  • Побуна Солидарности у Пољској.

 

  1. година

 

  • Шпанија приступа у НАТО.
  • Израел напада Либан да би окончао нападе и сукобио се са сиријским трупама које су биле тамо.

 

  1. година

 

  • Америчке снаге напале Гренаду да би спречиле изградњу аеродрома који су финансирали Совјети.

 

  1. година

 

  • Маргарет Тачер и британска Влада развијају план којим би се отворили нови канали за дијалог са кандидатима за совјетско руководство, срећући се и повезујући се са Михаилом Горбачовом.
  • Совјетски Савез бојкотује Олимпијске игре 1984. у Лос Анђелесу.

 

  1. година

 

  • Михаил Горбачов постаје вођа Совјетског Савеза.

 

  1. година

 

  • Операција Кањон Ел Дорадо: Амерички авиони бомбардују Либију као одговор на либијско подржавање тероризма.
  • Иран-Контра скандал: Реганова администрација је продавала оружје Ирану да би ослободио таоце и пребацивала профит Контра побуњеницима.

 

  1. година

 

  • Почела битка код Куито Канавале.

 

  1. година

 

  • СССР се почео повлачити из Авганистана.
  • Јужноафричка Република се повукла из Намибије.

 

  1. година

 

  • Џорџ Х. В. Буш постаје председник САД.
  • Револуције у источној Европи. Совјетске реформе и банкротство њихове државе је дозволило источној Европи да се побуни против комунистичких влади. Берлински зид је срушен.
  • Совјетске трупе су се повукле из Авганистана.
  • Протесте на тргу Тјенамен је угушила кинеска влада.
  • Вијетнамске трупе су се повукле из Камбоџе.
  • Демократија је поново успостављена у Чилеу.

 

  1. година

 

  • Сандинистичка влада у Никарагви је збачена на изборима.
  • Немачка је поново уједињена.

 

  1. година

 

  • Совјетске републике проглашавају независност. Совјетски Савез се распушта. Хладни рат је готов.
    · Почиње период америчког неоимперијализма.

 

ТАЈНЕ ОПЕРАЦИЈЕ ОД КРАЈА ДРУГОГА СВЕТСКОГ РАТА ДО ПАДА БЕРЛИНСКОГ ЗИДА

 

У хладноратовским условима (у тим оквирима схваћеном и дефинисаном појму националне безбедности), традиционални инструменти спољне политике (дипломатија, економија и војна моћ) често су се показивали као нефикасни или недовољно безбедни за остваривање националних интереса Сједињених Америчких Држава. Пошто хладноратовско сучељавање није трпело неефик-асност, амерички политички лидери су били присиљени да траже нове инструменте за остварење америчке националне безбедности и националних интереса, што је пре свега подразумевало покушај стварања америчке домин-ације у свету, односно спречавање ширења утицаја комунистичког блока и његовог лидера СССР. У тим оквирима, ЦИА се показала као једини инструм-ент који је кроз реализацију тајних операција био у стању да оствари америчке циљеве. ЦИА је доказала да је у стању да промени власт (или ако не баш то, а оно да макар утиче на њене одлуке) у многим државама и да тиме стави ту државу под амерички утицај, односно у америчку интересну сферу.

Убрзо након свог формирања (у пролеће 1948. године) ЦИА, односно њена претеча за тајне операције – “Канцеларија за координацију политике“ (Office of Policy Coordination–OPC) је била ангажована у Италији. Администрација председника Трумана је била забринута због могућности да италијанска Комунистичка партија може победити на изборима, што би представљало опасност за америчку националну безбедност. Наиме, аналитичари НСЦ су процењивали да комунистички режим у суседној СФРЈ, грађански рат у Грчкој, као и совјетско ширење у земљама Источне Европе, могу уплашити италијанске бираче и утицати на исход избора. По њиховој процени, евентуална победа италијанских комуниста би директно угрозила безбедност у подручју Средоземља и могла би утицати и на ставове француских бирача, што би довело до победе комуниста и у Француској.

Да би то предупредила, администрација Харија Трумана је наложила ЦИА да интервенише у пољу италијанских избора (више о томе видети поглавље – ДРЖАВА И ОРГАНИЗОВАНИ КРИМИНАЛ), како би спречила комунисте да дођу на власт. У оквиру тајне операције (у политичкој и пропагандној сфери) ЦИА је у Италију унела 10 милиона америчких долара које је утрошила на плаћање предизборне кампање, антикомунистичку пропаганду и подмићивање бирача. У том послу им је помогла и снажна италијанска дијаспора у Америци, која је по налогу ЦИА, подстицала своје пријатеље и чланове породица у Италији да не гласују за комунисте. Паралелно са тим, председник Труман је претио да ће у случају победе комуниста, Италији бити ускраћена америчка помоћ из Маршаловог плана. Резултат овог тајног ангажовања ЦИА на изборима у Италији, 18. априла 1948. године, био је победа Демохршанске странке (која је освојила 307 од укупно 574 парламентарна места) и елиминисање комуниста из учествовања у италијанској влади[17].

Победа демохришћана у Италији је показала могућности и важност тајних операција и довела је до битног повећања броја особља и механизама за извођење операција[18]. Битно ојачана организацијски, кадровски и материјално, ЦИА је кренула у даље походе “спашавања слободног света“ од комунистичке опасности. У наредних неколико година, ЦИА је безуспешно предузимала низ операција у источноевропским комунистичким државама и СССР, с циљем подршке разних покрета отпора или рушења режима (као што је био случај у Албанији – операција Valuable/“Dragocjen“). За разлику од тих неуспелих акција, своју успешност ЦИА је потврдила 1953. године, када је заједно са британском Тајном обавештајном службом (Secret Intelligence Service–SIS) срушила иранског премијера Мухамеда Мосадеха (Mohameda Mossadegha) и на власт довела прозападног шаха Резу Пахлавија (операција Ajax). Годину дана касније, иста се ствар поновила и у Гватемали, када је у тајној операцији “Успех“ (Success) срушена влада Џејкоба Арменза Гузмана (Jacob Armenz Guzman).

У другој половини 1950. године, ЦИА (у сарадњи са британским СИС) није успела да изведе државни удар у Сирији кроз операције “Борба“ и “Будност“ (“Straggle“, “Wakeful“). У истом периоду ЦИА је кроз операцију “Архипелаг“ (Archipelago) покушала да сруши индонежанског председника Ахмеда Сукарна. Према схватању администрације Двајта Ајзенхауера, Сукарно је представљао опасност за америчку националну безбедност јер је одбијао поделу света на два блока. Сукарно се није приклањао ни једној од страна у Хладном рату, залажући се за ново друштво – друштво несврстаних нација.

Почетком 1960. године, ЦИА је организовала државни удар у Заиру. Непосредним активностима ЦИА, с власти је (у септембру 1960. године) срушен, а три месеца касније и убијен, премијер Патрис Лумумбе (Patrice Lumumbe). На његово место је постављен Џозеф Мобуту (Joseph Mobutu) који је, уз америчку помоћ, владао Заиром до средине 1990–их када је срушен војним ударом. Тих 60–их година, ЦИА је са власти збацила и јужновијетнамског лидера Нго Динха Диема (Ngoa Dinha Diema), чије је убиство организовала и помогла; као и убиство лидера Доминиканске Републике, Рафаела Л. Трујиља.

Наравно, не треба заборавити ни посебно интензивне и опсежне напоре ЦИА на рушењу кубанског лидера Фидела Кастра, у време председника Кенедија (John Fitzgerald Kennedy). Више о томе, погледати поглавља о операцијама “Плутон“ и “Мунгос“ и инвазију на Залив Свиња.

Неуспеле операције на Куби – операција “Плутон“ (Pluto) и операција “Мунгос“ (Mongoose), као и низ мафијашких афера, изазвало је опште незадовољство деловањем ЦИА. То незадовољство је натерало председника Кенедија да преиспита делотворност ЦИА и да изврши ревизију њених тајних операција. Кенедyјев допринос тајним програмима био је двострук:

  1. Прво, Кенеди је ставио већи нагласак на употребу снага и механизама за специјално паравојно деловање, тј. на контрагерилске снаге, односно снаге за гушење побуна (counterinsurgency);
  2. Друго, у стратешком усмерењу тајних операција то је значило промену дотадашње концепције. Кенедијева администрација је усмерила извођење тајних операција на сарадњу с утемељеним владама држава, што је у одређеним случајевима подразумевало америчку сурадњу са утемељеним владама против неког трећег, а не искључиву усмереност америчких тајних акција против тих влада као што је био случај до тада.

Драстичан пример делотворности тајних операција ЦИА свакако је пример Чилеа. Наиме, администрација Ричарда Никсона (Richarda Nixona) је владу у Чилеу, предвођену председником Салвадором Аљендеом, сматрала комунистичком опасношћу (због Аљендеевог приближавања Куби). Према аналитичарима ЦИА, та опасност је Латинску Америку могла да претвори у “црвени сендвич“. Да би то предупредила, ЦИА покреће тајне операцијама “Трак I“ и “Трак II“ (Track I и Track II).

Кроз те операције, током 1973. године, ЦИА оранизује војни удар у Чилеу (у септембру исте године) у коме је убијен чилеански председник Салвадор Аљенде. Власт у Чилеу је преузела војна хунта под вођством диктатора Августа Пиночеа (August Pinoche).

Средином 1970–их, ЦИА је била ангажована и у грађанском рату у Анголи, где је подржавала, опремала и обучавала “Национални фронт за ослобођење Анголе“ (FNLA) и “Националну унију за анголску независност“ (UNITA) у њиховој борби са просовјетским “Народним покретом за ослобођење Анголе“ (MPLA).

У време администрације председника Џимија Картера (Jimmyja Cartera), ЦИА је тајно била активна у Никарагви где је подржавала антисандинистичке снаге, као и у Јужном Јемену и Авганистану где је пружала помоћ муџахе-динима у борби против совјетске инвазије. Америчка помоћ авганистанском покрету отпора у борби протв совјетске инвазије у периоду од 1980. до 1985. износила је 915 милиона долара[19]. Била је то најскупља тајна операција у америчкој историји. Уз наставак операција у Афганистану, председник Роналд Реаган је нередио тајне операције ЦИА у Пакистану, Египту, и Саудијској Арабији чијим су владама пружани разни облици помоћи.

Значајна вишемилионска доларска помоћ у периоду од 1982. до 1984. године, пружена је и председнику Салвадора, Џозу Дуартеу (Jose Napoleon Duarte) како би се одржао на власти. Током прве половине 1980–их, никарагвански грађански рат између “сандиниста“ и “контраша“, у који је ЦИА била уплетена до грла, доживео је своју кулминацију. Наиме, у априлу 1984. године, специјалне паравојне снаге ЦИА бомбардирале су никарагванске луке и минирале десетак бродова, што ће касније прерасти у међународни спор. Годину дана касније, ЦИА је одиграла и значајну улогу у филипинским догађајима и паду тамошњег лидера Фердинанда Маркоса. Тајна оперција ЦИА по називом “Праведан случај“ (Just Cause), коју је започела админист-рација председника Роналда Реагана, а наставила администрација Џорџа Буша довела је до пада панамског лидера, генерала Мануела Антониа Нориеге, ког су годинама пре подржавали[20].

 

ТАЈНЕ ОПЕРАЦИЈЕ У ПОСТХЛАДНОРАТОВСКИМ УСЛОВИМА

 

Распад комунистичког блока поставио је нове изазове пред Сједињене Америчке Државе. У пост–хладноратовском периоду доминантно је неколико чињеница:

  1. промењени су међународни односи, а самим тим и позиција Сједињених Америчких Држава – униполарни свет;
  2. редефинисани су параметри националне безбедности – америчко схва-тање у погледу њихове позиције у свету није промењено, али национална безбедност има другачији садржај;
  3. за разлику од ранијег периода данас је деловање пуно сложеније и теже – пре је било познато која је “најважнија мета“ (Совјетски Савез и комун-истички блок), данас је пуно безбедносних изазова са не баш јасним схватањем шта је “најважнија мета“;
  4. тероризам, као најзначајнији безбедносни изазов данашњице, у многим је случајевима генерисан управо од стране Сједињених Америчких Држава – на међународној сцени тероризам је одговор америчкој спољ-ној политици;
  5. све заједно је условило редефинисање америчког система националне безбедности, а самим тим и позицију тајних операција.

Распад комунистичког блока, који је изненадио западни свет, не само да је поставио нове изазове пред Сједињене Америчке Државе (уосталом као и пред већину осталих држава), већ је захтевао и преиспитивање дотадашње америчке политике националне безбедности. То је подразумевало и преиспитивање улоге обавештајног система и његових тајних операција[21].

Почетни захтеви су ишли толико далеко да се захтевало и укидање ЦИА[22]. Уз чињеницу да је најважнија америчка мета престала да постоји, таквим захтевима је погодовало и неколико стратешких промашаја ЦИА која, на пример, није успела да предвиди распад бившег СССР, као ни ирачку инвазију на Кувајт у августу 1990. године. Додатни аргумент била је и чињеница да се комунистички свет није распао захваљујући тајним операцијама. Ипак, кретања на међународној сцени убрзо су показала да је свет у постхладноратовским условима још сложенији. Показало се да је савремени свет и даље суочен с низом безбедносних проблема.

Распадом комунистичког блока “најважније мисије“ су престале да постоје, али су се истовремено појавила и нова кризна жаришта која су захтевала редеф-инисање параметара националне безбедности, како америчке, тако и већине других држава. Последњих година, свет се суочио са опасностима и претњама које су сложеније него икада пре. Реч је о опасностима које су постојале и пре, али које су у односу на хладноратовски глобални сукоб на релацији Исток–Запад биле мање значајне, односно које су једноставно биле намерно занемарене.

У документу под називом “Национална стратегија за XXI век“, званичници Стејт Департмента овако описују претње по националну безбедност Сједињених Америчких Држава:
…Низ светских супротности (богати–сиромашни, развијени–неразвијени, повлаштени–дискриминисани итд.) представљају сталну претњу ширих размера; сукоби различитог карак-тера (етнички, верски, грађански) и агресивни и милитантни недем-ократски режими угрожавају регионалне стабилности; тероризам, дрога, организовани криминал и неконтролисано ширење и продаја оружја предв-иђенога за масовно уништење, светске су бриге које прелазе националне оквире; еколошке претње и брзи раст становника у свету поткопавају економски поредак и политичку стабилност у многим земљама. Све то заједно представља претњу америчкој националној безбедности[23].

Таква концепција националне стратегије за век који је долазио је значила да захтеви за радикалним смањењем броја обавештајних и безбедносних институција, па и њиховим укидањем, након пада Берлинског зида и промене режима у источно–европским државама с почетка деведесетих година ХХ века, нису били утемељени. Такво схватање постало је одредница деловања америчког обавештајног система у XXI веку.

У смерницама планираним за деловање Обавештајне заједнице у XXI веку, између осталог, је наведено како је Сједињеним Америчким Државама и даље
… неопходна снажна, високо оспособљена и све флексибилнија обавештајна заједница. Завршетком Хладног рата те се потребе нису смањиле. И заиста, тренутна међународна ситуација у многоме још је сложенија и тежа за сналажење него што је то била релативно стабилна биполарна ситуација у Хладном рату. …[24].

Генерално гледано, постхладноратовски услови су довели до тога да су апетити Сједињених Америчких Држава сада драстично порасли (јер више нема достојног противника), па су многа кризна жаришта сада постала “најважније мете“ америчке националне безбедности, што је захтевало и ревизију обавештајног система како би се оспособио за ефикасно пружање одговора новим изазовима, а на основу тога и јасно одређење приоритета и формулисање обавештајних програма и планова[25].

На врхове ранг–листе обавештајних приоритета, сада су дошле државе које су задржале политичко и идеолошко непријатељство према Сједињеним Америчким Државама и које не функционишу према правилима која САД диктирају међународној заједници тзв. “одпадничке државе“ (енг. “Rogue state“).

Отпадничка држава“ је термин који користе неки међународни теоретичари за државе за које се сматра да угрожавају светски мир. То подразумева да испуњавају неке критеријуме, као што је влада ауторитативног режима који значајно ограничава људска права, да је оптужена да подржава тероризам, као и да тежи повећању оружја за масовно уништење.

У последњих шест месеци Клинтове администрације, термин је привремено замењен са “држава за забринутост“ (енг. “state of concern“), међутим, Бушова администрација се вратила ранијем термину. Влада САД сматра да претња коју ове земље представљају оправдава њену спољну политику и војну иницијативу, као што то случај са анти–балистичким пројектилима, за које се очекује да буду повучени због бојазни да ове државе неће бити одвраћене извесношћу одмазде.

Осим појма “отпадничке државе“, званичници у САД све чешће користе и појам “осовина зла“. Земље које су најчешће обухваћене овим појмом су Куба, Иран, Судан, Сирија, Северна Кореја и Либија; а термин је коришћен и за Ирак, Авганистан и Југославију, пре него што су их америчке снаге окупирале.

 Schurkenstaaten
Слика 6. „Отпадничке државе“ (Према тврдњама САД).

У почетном преиспитивању улоге тајних операција у постхладноратовским условима појавили су се исти захтеви као и у односу на укупну обавештајну заједницу. Захтеви су ишли толико далеко да се у појединим стручним круговима, уз утемељено и оправдано образложење да су противзаконите, противне начелима демократије и миру у свету, захтевала и забрана[26] употребе прикривених деловања[27].

На овакве захтеве, амерички стратези су остали глуви. Њихова размишљања се била усмерена сасвим другачије. Директор ЦИА, Џон Деуч (енг. Јohn Deytch), се у свом говору (у септембру 1995. године) залаже да САД у будућности треба не само да задрже способности за извођење тајних операција као инструмента за остварење циљева, већ и да прошире употребу тајних програма[28]. Админис-трација председника Клинтона (William Bill Clinton) прихватила је размишљање ДЦИ. Годину дана касније то је потврдио и амерички Конгрес[29].

Одређење стратешког оквира тајних операција у постхладноратовском периоду значило је да ЦИА може да настави са њиховом применом. У тим оквирима ЦИА је наставила с покушајима рушења ирачког лидера Садама Хусеина. Опсежни и интензивни напори ЦИА били су усмерени на рушење Садама Хусеина још од ослобађања Кувајта, односно завршетка операције “Пустињска олуја“ (Desert Storm).

Покушај државног удара, уз помоћ ирачке опозиције (током 1991. године) Американцима није донео очекивани резултат. Садам Хусеин није битније дестабилизован ни америчким психолошким операцијам, за које је председник Џорџ Буш (старији) одобрио око 30 милиона долара. Стога је ЦИА у марту 1992. године започела операцију дестабилизације Ирака, поткопавањем његове економске стабилности. У тој операцији, у Ирак су убачене веће количине фалцификованих ирачких динара, из Јордана, Ирана и Турске, али су тек донекле утицале на повећање процента ирачке инфлације. И тако делимичан успех тајне операције ЦИА, био је довољан подстрек за Конгрес САД, да у јуну 1992. године одобрио додатних 40 милиона долара за ирачку операцију. Тај новац је био утрошен за:

  1. финансирање стварања, јачања и ширења ирачке опозиције у Ираку;
  2. финансирање опозиционих група у иностранству;
  3. спровођење психолошких операција у Ираку и код потенцијалних савезника (кроз ширење “антихуссеинске“ пропаганде и ширење дезинформација).

Међутим, даље акције усмерене на извршење државног удара убрзо су (због реакције ирачких снага безбедности), биле заустављене[30]. Наредних неколико година ЦИА је била усмерена на стварање нових услова и израду нових програма предвиђених за рушење Садама Хусеина. Током 1995. године, тајни програм је био усмерен на три основне тачке: покретање питања Курда; подстицање побуне унутар ирачких војних снага и јачање ирачке опозиције окупљене у Ирачки национални конгрес (Iraqi National Congress). Упркос тако опсежно постављеном тајном програму ЦИА, Садам Хусеин је и даље остао на власти[31].

ЦИА није успела ни у својим настојањима у Ирану. Прикривена деловања, за која је само током 1996. године потрошено 18 милиона долара, нису резултирала променом власти у Ирану[32].

Међутим, за разлику од блискоисточног подручја, ЦИА је била успешна у Савезној Републици Југославији. Наиме, непосредно након НАТО агресије на СРЈ, Бил Клинтон је одобрио ЦИА програм за дестабилизацију југосло-венског председника Слободана Милошевића. Пропагандно–политичка тајна акција ЦИА, изведена уз помоћ америчког Националног демократског института (National Democratic Institute) за коју је утрошен 41 милион долара, у октобру 2000. године је довела до промене власти у СРЈ[33].

Упркос преиспитивањима улоге и сврхе тајних операција након рушења Берлинског зида, последња деценија 20. века је показала да су те расправе уствари биле само полемика начелног карактера. У том раздобљу Американци су наставили с устаљеном праксом употребе прикривених деловања.

Ипак, један догађај с почетка XXI века представљао је прекретницу и то не само у погледу тајних операција. Наиме, брутални терористички напад арапске терористичке организације Ал–Каида на Сједињене Америчке Државе, 11. септембра 2001. године, у ком је живот изгубило готово 3.000 људи, имао је вишеструке ефекте:

  1. Пре свега, то је био драстичан доказ којим је савремени свет најуверљивије схватио са чиме је све оптерећен и шта заправо значи тероризам;
  2. Друго, тај акт је представљао практичан одговор дела арапскога света на америчку спољну политику према њиховом подручју;
  3. Треће, овај је акт био најбруталнији појединачни терористички акт у историји човечанства;
  4. Четврто, терористички удар Ал–Каиде није само срушио постојеће безбедносне структуре најмоћније државе на свету – тај акт је дефинитивно променио савремени свет (може се рећи да свет пре и после тог терористичког акта није исти).

Терористички напад на Сједињене Америчке Државе је имао пресудне последице за америчко друштво, амерички политички живот и функционисање  саме државе. Уз жртве, најмање два разлога су то условила:

  1. Напад Ал–Каиде је доказао да је Сједињене Америчке Државе могуће напасти;
  2. То је био доказ да је америчку националну безбедност могуће угрозити са америчке територије.

Због тога су Американци морали да промене схватање националне безбедности, да реорганизују систем безбедности и да преиспитају сврсисходност појединих механизама у том систему. Иако је трагични акт несумњиво упозорио на потребу решавања укупних проблема који се вежу уз тероризам (и узрока који до њега доводе), а не потребу тражења одговора на појединачне терористичке акте, Американци су изабрали ову последњу опцију. Америчка администрација је објавила “рат тероризму“ и одлучила се на војне ударе на Афганистан и Ирак, државе за које су износили наводне доказе (последње анализе показују да су ти докази били обичан фалцификат) да имају везе с тероризмом, Ал–Каидом и нападом на САД, 11. септембра 2001. године. Војним интервенцијама, САД су срушиле талибански режим у Афганистану 2002. године, као и режим Садама Хусеина у Ираку годину дана касније. Многи западни аналитичари су изводили закључке да је то показало “да је војним средствима могуће остварити циљеве америчке националне безбедности на тим подручјима, а што тајним операцијама није било могуће у последњих 15–ак година“. Ипак, те војне победе нису значиле и пораз тероризма.

Упркос војним победама у Афганистану и Ираку, Сједињене Америчке Државе су и даље изложен тероризму. Као спој политике и насиља (као феномен који употребом насиља жели остварити политичке циљеве) тероризам је, пре свега, израз незадовољства, а то није могуће елиминирати употребом војних средстава. У савременим условима, тероризам је за САД најопаснији безбедносни изазов, можда и већа стварна опасност него што је то био СССР у доба Хладног рата. Аргумент који то уверљиво доказује јесте чињеница да се тероризам исказао као врло витална категорија, као појава која не показује никакве интенције да се уруши под властитом тежином као што је то био случај с бившим СССР.

Полазећи од поставке да тероризам у XXI веку представља еквивалент борби против комунизма током Хладног рата, када су у питању амерички интереси и вредности, америчка администрација је, након краткотрајне доминације војних средстава у односу на тајне операције, крајем 2002. године поновно проширила тајни програм. Циљ и садржај нове доктрине националне безбедности, у мају 2002. године, образложио је државни Секретар за обрану (Secretary of Defense) Доналд Рамсфелд:
Превенција и превентивни удари су једина обрана против тероризма. Наш задатак је да пронађемо и уништимо непријатеља, пре него што он удари на нас.“нове доктрине националне безбедности#_ftn34″ name=“_ftnref34″>[34].

Из ове Рамсфелдове изјаве је очигледно да су тајне операције (уз војна дејства) основни инструмент планиран за остварење овог циља. Употреба укупног спектра прикривених деловања има задатак да стимулише реакцију терористичких мрежа и држава које су у поседу оружја предвиђеног за масовно уништење. То значи да тајне операције треба да изазову терористичке мреже на акцију како би након тога брзим америчким (војним) одговором биле уништене.

 

ЗАКЉУЧАК – ПЕРСПЕКТИВЕ ТАЈНИХ ОПЕРАЦИЈА

 

У условима насталим након Другога светског рата, традиционални инструменти спољне политике, у распону од дипломатских до војних, будући да нису били ефикасни, допуњени су новим: тајним операц
ијама. Од оснивања ЦИА, тајне операције су битан инструмент америчке спољне политике. Због чињенице да је употребом тајних акција била и јесте у стању да оствари америчке циљеве из спектра националне безбедности, ЦИА не само да је значајан инструмент америчке спољне политике, већ је и више од тога. Управо због њене ефикасности, али и глобалног деловања, утицаја који има на политичке креаторе, средстава којима располаже и укупних резултата које остварује у реализацији циљева из сфере националне безбедности, ЦИА сигурно има статус субјекта међународних односа.

С друге стране, без обзира на њихову успешност и важност за националну безбедност, неспорна је чињеница да су тајне акције битно контраверзне. Анализа показује да је спорна већ и законитост установљавања тајних акција и њихово стављање у надлежност ЦИА. Правно утемељење које омогућава извођење тајних акција Американци су пронашли у Закону о националној безбедности. Двосмислена правна одредба Закона, према којој ЦИА треба да извршава “и друге функције и дужности“ које се тичу обавештајног деловања када то одреди НСЦ, била је основа за ЦИА поход на свет. За разлику од правног утемељења, анализа садржаја тајних акција не оставља пуно дилема.

Тајне акције су према свом садржају интервенционистички механизам. Готово сва деловања ЦИА из тог спектра су с друге стране закона, с друге стране морала, с друге стране људских и грађанских права. Врло ефикасна деловања ЦИА која задовољавају америчке националне апетите била су и јесу незаконита и неморална. Те незаконите и неморалне активности предузимане су у оквиру грубо оцртаног концепта националне безбедности и прешироко формулисаних националних интереса и то у име тих “виших циљева“, у име циљева националне безбедности.

Незаконитост и неморалност при деловању нису условљени непостојањем правне инфраструктуре, америчким непознавањем демократије или, пак, непо-стојањем механизама који би могли контролисати деловање ЦИА. Напротив, то је (у првом реду) условљено политичким разлозима. Ситуација у међународном окружењу, “угроженост“ америчких националних интереса од стране комунизма, створила је подлогу за такво деловање ЦИА.

Парадоксално је да демократско америчко друштво и демократска америчка држава која се у борби против комунизма борила и за демократију у свету, није имало никакву контролу над деловањем ЦИА. Током Хладног рата, ЦИА је сигурно била “држава у држави“, а то је и данас.

Амерички Конгрес[35], као највише представничко тело америчкога народа, предузимао је низ акција како би делатност ЦИА била инкорпорирана у праксу и уставне норме америчке драве. Нажалост, сви покушаји америчког Конгреса били су неуспешни. Све нападе на нелегалне и неморалне активности ЦИА америчка администрација је одбијала, оправдавајући такве активности “вишим циљевима“, односно циљевима националне безбедности.

Постхладноратовски услови су показали да инструменти “новог светског поретка“ нису изграђени те да је свет суочен с многим безбедносним изазовима, међу којима је, када се говори о Американцима тероризам сигурно најопаснији. У тим условима, настојећи да ојача своју позицију једине силе (униполарни свет), Американци су променили приступ у остварењу своје спољне политике. Тајне операције су и даље значајан инструмент остварења циљева. Потребе за њима су након 1990. године све више расле, но за разлику од претходног раздобља оне нису више једино и најефикасније средство.

У условима након окончања “Хладног рата“, употреба тајних операција се може посматрати на више нивоа:

  1. као инструмент који се аутономно користи за остварење спољно–политичких циљева, односно циљева националне безбедности у условима када процене показују да је постизање циља извесно;
  2. употреба тајних операција паралелно са војним дејствима – војна дејства су употребљена за истеривање Ирака из Кувајта 1990. године, али је паралелно с тим вођена тајна операција за рушење Садама Хусеина и промену ирачке владе;
  3. тајне операције су у одређеним случајевима од стратешког значаја (Афганистан, Ирак) препустиле место војним дејствима – за освајање “најважнијих мета“, првенствено се користе војна дејства (рат). Између осталог, то детерминишу два битна разлога:

а.      позиција једине суперсиле (нема превелике потребе за тајним деловањима, непостојање страха, као у ранијем раздобљу, од противодговора друге стране итд.);

б.      иако је рат (као и увек) рискантан потез с непредвидљивим последицама, присуство војне силе на одређеном простору је најуверљивије, јер ствара предуслове за његово стављање у америчку интересну сферу на дужи период.

Нови амерички приступ је уједно доказао да су Американци срушили начела на којима је, како–тако, функционисао свет након Другог светског рата и која су омогућила постизање прихватљивог нивоа светске стабилности и међународне безбедности. Инвазијом на Ирак, без одобрења Савета безбедности УН, САД су, уствари, срушиле одредбе и начела Повеље УН. Парадокс је тиме већи уколико се истакне да су Американци срушили начела за чије су се успост-ављање управо они залагали или се залажу.

Једини закључак који се намеће из ове анализе је заправо отворено питање – Може ли се веровати званичницима Сједињених Америчких Држава?

[1] Опширније о инструментима спољне политике, као и о спољној политици уопште, видети: Вукадиновић Р.: “Међународни политички односи“, Барбат ,Загреб, 1998, стр. 183–217; као и Вукадиновић Р.: “Основе теорије спољне политике“, Центар за културну делатност ССО, Загреб, 1981.

[2] Под “субјектом међународних односа“ се подразумева сваки носиоц неке активности која утиче на међународне односе (било у позитивном, било у негативном смислу), при чему се као битни критеријуми таквог одређења наводе: трајност деловања, свест да се нешто учини или не учини, те последице које морају имати међународно значење – Више о томе погледати: Вукадиновић, Р.: “Међународни политички односи“, Школска књига, Загреб, 1980.; стр. 82.

[3] У службеној америчкој обавештајној документацији тајне акције су одређене као активности усмерене на покушај утицаја на догађаје у другим државама, према другим организацијама или особама и које служе као подршка америчкој спољној политици, при чему се те активности изводе на начин да укљученост америчке владе не буде очигледна. – Више о томе видети: Richelson T. J.: “The U.S. Intelligence Community“. Boulder/Oxford: Westview Press, 1995., стр: 342; као и: “CIA: Consumer`s Guide to Intelligence“, Central Intelligence Agency, Public Affair Staff, Washington, 1995.

[4] Више о томе, видети – Godson R.: “Intelligence Requirements for the 1980`s: Covert Action“; Washington: National Strategy Information Centre, 1981.

[5] Urban M.: “UK Eyes Alpha: The Inside Story of British Intelligence“, Faber and Faber; London, 1996, стр. 35.

[6] Покушавајући да тајне операције лоцирају у простор спољно–политичког деловања, поједини аутори сматрају да се тајне операције налазе у простору између могућности да се не учини ништа или да се иде у рат; док други тврде да је то простор између дипломатског протеста и објаве рата. Више о овим покушајима, видети: Shackley Th.: “The Third Option: An American View on Counterinsurgency Operations“, Reader`s Digest Press, New York, 1981.; као и Lauren G. P.: “Ethics and Intelligence“, у: Maurer, C. A., Tunstall D. M., Keagle M.J. (eds.): “Intelligence: Policy and Process“, Boulder and London: Westview Press, 1985.

[7] Rudgers F. D.: “The Origins of Covert Action“, Journal of Contemporary History, Vol 35 No 2, April 2000.

[8] Више о томе, видети – Shultz H. R.: “The Great Divide: Strategy and Covert Action in Vietnam“, Joint Force Quarterly, A Proffesional Military Journal, Institut for National Strategic Studies, National Defense University; Autumn/Winter 1999–2000; као и Rudgers, F.D.: “The Origins of Covert Action“, Journal of Contemporary History, Vol 35 No 2, April 2000.

[9] О Хладном рату написан је велики број књига. Једна од савременијих и сигурно најквалитетнијих је књига Џона ГадисаJohn L. Gaddis: “We Now Know: Rethinking Cold War History“.

[10] Ранија схватања су полазила од претпоставке да се претње националној безбедности Сједињеним Америчким Државама морају зауставити на америчким територијалним границама, изузев подручја Латинске Америке (где је била доминантна тзв. “Монроова доктрина“)

[11] Више о томе, видети – Gaddis L.J.: “Strategies of Containment: A Critical Appraisal of Postwar American National Security Policy“; Oxford–New York: Oxford University Press; 1982.; стр: 25–88.

[12] Lowenthal M.M.: “U.S. Intelligence: Evolution and Anatomy“, The Washington Papers; Washin-gton, 1984.; стр.83.

[13] O`Toole G.J.A.: “The Encyclopedia of American Intelligence and Espionage: From the Revolutionary War to the Presents“, New York/Oxford: Facts and Files; 1988., стр. 95.

[14] Организациона јединица ЦИА, задужен за тајне операције, се тада називала “Оделење/Група за посебне процедуре“ (Special Procedures Branch/Special Procedures Group) које је било саставни део “Канцеларије за посебне операције“ (Office of Special Operations–OSO) и које је унутар ЦИА било задужено за тајно прикупљање података. Директивом НСЦ 10/2 из јуна 1948., ово “Оделење/Група за посебне процедуре“ је преименовану у “Канцеларија за посебне пројекте“ (Office of Special Projects), али будући да му име није звучало баш безазлено, убрзо је преименовано у “Канцеларија за координацију политике“ (Оффице оф Полицy Цоординатион–ОПЦ). Такво име је било замишљено с циљем да се прикрију стварне функције политичке акције, психолошких операција и паравојних деловања. У лето 1952. године, ОПЦ је ушла у састав “Канцеларије за посебне операције“, чиме је формирана “Дирекција за планове“ (Directorate of Plans) која је 1973. године постала “Дирекција за операције“ (Directorate for Operations). Та дирекција је до данас одговорна за извођење тајних операција.

[15] Prados J.: “President`s Secret Wars: CIA and Pentagon Covert Operations Since World War II“, William Morrow and Company Inc; New York, 1986., стр. 29.

[16] Више о томе, видету – Prados J.: “President`s Secret Wars: CIA and Pentagon Covert Operations Since World War II“, William Morrow and Company Inc; New York, 1986., стр. 109; као и Leary M.W.(ed.): “The Central Intelligence Agency: History and Documents“, University of Alabama Press; Alabama 1984.; стр. 146–147.

[17] BarnesT.: “The Secret Cold War: The CIA and American Foreign Policy in Europe, 1946–1956.“, Part 2, Historical Journal, Vol 25 No 3.; 1982., стр. 399–415.

[18] У периоду од 1949. до 1952. године, ОПЦ је нарастао са 302 припадника на 2.812, којима је помагало 3.142 професионална припадника ангажована у иностранству. Буџет ОПЦ је повећан са 4,7 на 82 милиона долара, док је број иностраних централа ЦИА повећан са 7 на 47. Више о томе, погледати – Rudgers F.D.: “The Origins of Covert Action“, Journal of Contemporary History, Vol 35 No 2; April 2000.; стр. 249–262.

[19] Више о томе, видету – Prados J.: “President`s Secret Wars: CIA and Pentagon Covert Operations Since World War II“, William Morrow and Company Inc; New York, 1986., стр. 360–361.

[20] Детаљније о тајним операцијама ЦИА, види: Treverton G.: “Covert Action: The Limits of Interve-ntion in the Postwar World“, Basic Books; New York, 1987.; затим погледати – Landau S.: “The Dangerous Doctrine: National Security and U.S. Foreign Policy“, Boulder and London: Westviev Press; 1988.; видети даље – Richelson T.J.: “The US. Intelligence Community“, Boulder/Oxford: Westview Press. 1995; затим – Prados J.: “Presidents Secret Wars: CIA and Pentagon Covert Operations Since World War II.</em></strong>“, William Morrow and Company Inc.; New York, 1986. и – <strong>Andrew Ch.</strong>: “<strong><em>For The Presidents Eyes Only: Secret Intelligence and the American Presidency from the Washington to Bush“, Harper Collins Publishers; London, 1995.

[21] Adams J.: “The New Spies: Exploring the Frontiers of Espionage“ London; Pimlico, 1995.

[22] Више о томе, видети – Mc`Curdy D.: “Glasnost for the CIA“, Foreign Affairs, Volume 73 No 1.; January/February, 1994.; затим – Perrelli G.: “Ne treba nam CIA“, Novi list (пренета вест из листа: “L. Espreso“); 21. јануар 1995.; и – Thomas E.: “CIA svoj najveћi neprijatelj“, Slobodna Dalmacija (пренета вест из листа: “Newsweek“); 17. јун 1995.

[23]A National Security Strategy for a New Century“, The White House, Washington, 1997.

[24] Цитат према: Поглављу “Guiding concepts of IC21 – Intelligence Community in the 21st Century“ из документа: “Intelligence Community Act“, са 104 Конгреса Обавештајне заједнице Сједињених Америчких Држава; 2nd Session of Intelligence Community, June 13, 1996.

[25] Више о томе, видети у – Godson, et al., 1995.; Weinrod, 1996.; “U.S. Congress, Commission on the Roles and Capabilities of the United States Intelligence Community“, “Preparing for the 21st Century: An Appraisal of U.S.
Intelligence“, 104th Congess, U.S. Government Printing Office, Washnigton, 1996.

[26] Питање законитости тајних акција у САД разматрано је први пут још 1975. године. Наиме, након што су се у јавности појавиле информације о учешћу ЦИА у “прљавим пословима“ са наркотицима и афери “Watergate“, председник Џералд Форд (Gerald Ford) је био одлучан у намери да неће толерисати противзаконита деловања ЦИА. У јануару 1975. године, у оба дома америчког Конгреса, основане су комисије која су имале задатак да истраже законитост обавештајног деловања америчке владе. Комисије су водили сенатор Френк Чурч (Frank Church), демократ из Ајдаха и конгресмен Отис Пике (Otis Pike) такође демократа, из Њујорка, због чега су та истражна тела и позната као Чурч–Пикеова Комисија. У закључцима завршног извештаја, који је поднесен након годину дана рада, Комисија је констатовала да је “озбиљно разматрано питање забране употребе тајних операција“. И поред тога, Комисија је закључила да се “тајне акције могу користити и даље у посебним ситуацијама када то захтевају разлози националне безбедности и када јавна средства деловања нису ефикасна“. Упркос оваквом закључку Комисије, о “законитости“ деловања ЦИА довољно говори изјава Френка Чурча који је након доказа прикупљених током истраге на једном од саслушања упитао: “Зар ЦИА није постала прерушени слон?“. Више о томе, видети: “Foreign and Military Intelligence“, Book I, Final Report of the Select Committe to Study Governmental Operations with respect to Intelligence Activities, United States Senate, 94th Congress, 2nd Session, April 26, 1976, U.S. Government Printing Office, Washington; Ford, 1980.: XXIV.

[27] Средином 1990–их заменик министра спољних послова у време председника Кенедија (John Fitzgerald Kennedy), Роџер Хилсман (Roger Hilsman), је изјављивао да су тајне акције нешто без чега САД могу у постхладноратовском раздобљу исто као што су без њих требале деловати и у Хладном рату. Више о томе, видети – Gage K Morrell J.: “The Intelligence Apparatus“, Foreign Policy in Focus, Vol.1 No.13, Interhemispheric Resource Center and Institute for Policy Studies, Washington, November 1996. Извор интернет – http://www.fpif.org/.; као и Goodman A.M.: “CIA: The Need for Reform“, Foreign Policy in Focus, Special Report, Interhemispheric Resource Center and Institute for Policy Studies, Washington, February 2001., Извор интернет – http://www.fpif.org/.

[28] Више о том, видети – Weinrod W.B.: “U.S. intelligence priorities in the post–cold war era“, World Affairs, Summer, 1996.; као и – Henriksen H.T.: “Covert Operations, Now More Than Ever“, Hoover digest 2000., No. 2, Hoover institution, 2000., Извор, интернет – http://www.hoover.stanford.edu/publications/digest/oo2//henrikson.html.

[29] U.S. Congress, Commission on the Roles and Capabilities of the United States Intelligence Community, “Preparing for the 21st Century: An Appraisal of U.S. Intelligence“, 104th Congess, U.S. Government Printing Office, Washnigton, 1996.

[30] Више о тајним акцијама ЦИА у Ираку у овом периоду, видети: Tyler E.P.: “Plan on Iraq Coup Told to Congress“, New York Times, February 9. 1992.; затим – Broder M.J. and Wright R.: “CIA Authorized to Target Hussein“, Los Angeles Times, February 8. 1992.; као и – Ibrahim M.Y.: “Fake–Money Flood Aimed at Crippling Iraqs Economy</em></strong>“, New York Times, May 27. 1992.; и – <strong>Oberdorfer D.</strong>: “<strong><em>U.S. Had Covert Plan to Oust Iraqs Saddam“, Washington Post, January 20. 1993.

[31] Baer R.: “See No Evil: The True Story of a Ground Soldier in the CIA`s War on Terrorism“, New York: Crown Publishers, 2002.; стр. 171–213.

[32] Weiner T.: “U.S. Plan to Oust Iran`s Government Is an Open Secret“, New York Times, January 26. 1996.

[33] Више о томе, видети – Dobbs M.: “Revolution by Focus Group“, Washington Post National Weekly Edition, December 18. 2000.; као и Risen J.: “Covert Plan Said to Take Aim at Milosevic`s Hold on Power“, New York Times, June 18. 1999.

[34] Arkin M.W.: “The Secret War“, Los Angeles Times, October 27. 2002.

[35] До 1974. године, амерички Конгрес није имао никакву контролу над тајним акцијама. Те године је “Закон о страној помоћи“ (Foreign Assistance Act) допуњен амандманом (Hughes–Ryan Amandment) према ком је амерички председник дужан да обавестити Конгрес, пре него што изда налог за извршење тајне акције, а само у изузетним случајевима Председник је дужан да обавестити Конгрес о реализацији тајне акције 48 сати након што ауторизује њено извршење. Ов правна одредба из 1991. године је постала саставни део “Закона о обавештајним овлашћењима“ (Intelligence Authorization Act), односно истоименог Закона шест година касније.

Објавио Nikola Antic

Објављено мај 18, 2015 од стране Viktor Koss под CIA-Blakan, Clandestine Service, ЦИА, Uncategorized

Прислушкивање БИА – Како и колико?   Leave a comment

http://wp.me/p3pD8b-gc

.

erde-007

Цензурисани коментар 13.05.2015   19:32:

БИА не познаје законе!

Када се тврди:

 @ Панић: On je, međutim naveo da u Zakonu o BIA postoji izričita odredba da svi podaci u vezi s primenom posebnih mera, predstavljaju tajne podatke, i da je jedino opozivom tajnosti ili brisanjem tog člana zakona moguće tako nešto promeniti.

Могуће је променити. Моје име је дато у наслову, према мени теку више од 40 година мере, поред осталог и у земљи и иностранству из разлога једностране, под строгом тајности противправне злоупотребе података о
породици, која је једностраном институционално заштићеном операцијом размене тајних података са иностранством правни услов сталног праћења, манипуација подацима и чињеницама и преко мера стални  улазак у заштићене сфере приватне и социјалне организације уређења живота.

Објављивањем података на основу закона, члан 3 закона о тајности података (забрана тајности ради прикривања кривичних дела и злоупотребе службе и службеног положаја), чланова 316 тачка 6 и 369 тачка 5 кривичног законика Р.С, забрана повреде права и забрана дискриминације, забрана наношења штете општем јавном интересу итд…

тајности престају из разлога своје противазконитости у трајању, поред осталог као правни услов тешке дискриминације у тајању .

Тајност престаје објављивањем, а објављују се тајности које трају деценијама из услова своје строге противзаконитости у трајању (криминалне енргије) и кроз тајности вршење противправног – кривичног дела заштите извршених кривичних дела под тајношћу.

Панић или ово не зна, или као његове колеге из остлаих служби, и његови предходници, мисли да ови чланови немају никакво дејство. Имају и  доказаће се да морају имати и дејство и примену – уважавање, а да је контрола рада не служби само, већ злоупотребе служби, непостојеће озбиљно питање стабилности система у целини.

http://wp.me/p3pD8b-fi


Novi magazin 05.05.2015 Београд – линк

 

Повереник наложио БИА да достави податке о броју прислушкиваних

poverenik-za-informacije-od-javnog-znacaja

Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности Родољуб Шабић наложио је Безбедносно-информативној агенцији (БИА) да у року од пет дана достави Иницијативи младих за људска права документа из којих се може сазнати број људи које је БИА прислушкивала у 2014. години, саопштено је данас из те организације

Решење Повереника уследило је након што је Иницијатива је изјавила жалбу Поверенику на решење БИА којим је одбијен Иницијативин захтев за том информацијом.

 

Родољуб Шабић – Повереник за информације од јавног значаја

 

 

У образложењу одлуке о одбијању захтева БИА је, између осталог, навела да би то створило могућност „да се са подацима упозна неограничен број лица, међу којима и она, која   представљају претњу безбедности Србије, јер имају аналитичка знања да из датог фонда података извуку одређене закључке, који би поуздано указали на примарне правце ангажовања БИА на заштити безбедности“.

Образложење БИА је у кључним деловима идентично образложењу којим су прошле године одбили да доставе податке из 2013. године.

„У решењу Повереника су детаљно оповргнути сви аргументи БИА, истакнуто је да Иницијатива има право да јој се тражене информације учине доступним и да БИА није пружила ваљане доказе о томе да би се саопштавањем то јест доступношћу тражених статистичких података могле наступити тешке правне или друге последице по интересе заштићене законом“, наводи се у саопштењу.

Повереник је при доношењу решења имао у виду да је Европски суд за људска права пресудом из јуна 2013. године утврдио да је Иницијативи прекршено право на примање информација из члана 10 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода одбијањем БИА да достави податке о броју прислушкиваних лица у 2005. години, и да је поступајући по тој пресуди БИА доставила тражене податке Иницијативи.

„Иницијатива из године у годину инсистира да БИА и остале безбедносне службе чине јавним статистичке податке о свом раду којим задиру у људска права грађана и грађанки. Међутим, поред бројних решења Повереника за информације од јавног значаја и пресуде Европског суда за људска права ове службе упорно одбијају да свој рад учине транспарентнијим. Иницијатива подсећа да је Војнобезбедносна агенција Министарства одбране у званичном одговору Иницијативи навела да не располаже податком о броју физичких и правних лица према којима су у 2014. години примењене посебне мере“, наводи се у саопштењу.

аутор: ВВ извор: Бетa

 

.

erde-007

БИА одбија да достави податке о броју прислушкиваних у 2014

 

Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, Родољуб Шабић, наложио је Безбедносно-информативној агенцији да у року од пет дана достави Иницијативи младих за људска права документе из којих се може сазнати број прислушкиваних лица од стране БИА у 2014. години.

Решење Повереника уследило је након што је Иницијатива изјавила жалбу Поверенику на решење БИА којим је одбијен захтев за овом информацијом, саопштено је из Инцијативе младих за људска права.
У образложењу своје одлуке о одбијању захтева БИА је између осталог навела да би то створило могућност ”да се са подацима упозна неограничен број лица, међу којима и она, која представљају претњу безбедности Републике Србије, јер имају аналитичка знања да из датог фонда података извуку одређене закључке, који би поуздано указали на примарне правце ангажовања БИА на заштити безбедности Републике Србије”, стоји у саопштењу Иницијативе.
Додаје се да је образложење БИА у кључним деловима идентично образложењу којим су прошле године одбили да доставе податке из 2013. године.

 

 

У решењу Повереника су детаљно оповргнути сви аргументи БИА, истакнуто је да Иницијатива има право да јој се тражене информације учине доступним и да БИА није пружила ваљане доказе о томе да би се саопштавањем тј. доступношћу тражених статистичких података могле наступити тешке правне или друге последице по интересе заштићене законом, наводе из Иницијативе.

 

Додаје се и да је повереник при доношењу решења имао у виду да је Европски суд за људска права пресудом од јуна 2013. године утврдио да је Иницијативи прекршено право на примање информација из члана 10 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода одбијањем БИА да достави податке о броју прислушкиваних лица у 2005. години, и да је поступајући по тој пресуди БИА доставила тражене податке Иницијативи.

 

Иницијатива подсећа да из године у годину инсистира да БИА и остале безбедносне службе чине јавним статистичке податке о свом раду којим задиру у људска права грађана и грађанки. Међутим, како се наводи, поред бројних решења Повереника за информације од јавног значаја и пресуде Европског суда за људска права ове службе упорно одбијају да свој рад учине транспарентнијим.
Иницијатива подсећа да је Војнобезбедносна агенција Министарства одбране у званичном одговору Иницијативи навела да не располаже податком о броју физичких и правних лица према којима су у 2014. години примењене посебне мере.

 

Иницијатива је уверена да је доследно спровођење Устава, закона и одлука независних тела од стране свих органа у оквиру националног система безбедности, укључујући и Министарство унутрашњих послова, Министарство одбране, цивилне и војне службе безбедности кључно за успостављање владавине права у Србији.

 

Аутор – извор текста:

Н-1 Београд

 


.

БИА оклева да достави податке, ВБА каже да их нема

 

Повереник за информације од јавног значаја наложио је Безбедосно информативној агенцији да Инцијативи младих за људска права достави податке о броју грађана Србије које је та служба пратила или прислушкивала.

На исти захтев те невладине организације упућен Војнобезбедосној агенцији стигао је одговор да подаци не постоје. Аналитичари сматрају да је неопходно ојачати цивилну контролу службни безбедности.

БИА ће морати да каже колико се грађана Србије налази “под мерама”. Повереник за информације од јавног значаја и ове године је, као и прошле, наложио тој служби да у року од пет дана информације достави Иницијативи младих за људска права, јер статистички подаци не смеју бити тајна.

„Нисам видео никакав разлог због кога би закључио да би то угрожавало интерес службе, а видео сам да постоји много разлога да се успостави глобална контрола јавности над том врстом активности“, каже Родбољуб Шабић.

И док БИА оклева са пружањем информација, ВБА је одмах одговорила да такве податке нема.„Војнобезбедосна агенција не располаже документом у коме се налазе информације о броју физичких и правних лица за која је директор ВБА издао налог за примену посебних поступака и мера“, каже се у одговору ВБА.

 

Стојадиновић не верује у званичне податке

 

У Србији деценијама постоје сумње да се прислушкују политичари, судије, новинари. Новинар Љубодраг Стојадиновић не верује у званичлне податке по којима је БИА у 2013. години прислушкивала 45 грађана Србије. Тај број се мери хиљадама, сматра он.

Љубодраг Стојадиновић

„Мислим да те две службе ВБА и БИА имају монопол на прислушкување и да то чине у складу са својим прописима не хајући много за неке друге и да је то нешто што се заиста не може контролисати. С друге стране постоји нека врста параноје да велики број грађана сматрају да су у некој фази својих живота могли да буду предмет прислушкивања, али то су те две крајности између којих је истина. Сигурно је да је тај број много већи“, каже Стојадиновић.
Један од новијих примера илегалног прислушкивања открио је Едвард Сноуден који је обелоданио податке америчких обавештајних служби. Сличне афере низале су се и региону – Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Бугарској. Најдаље се отишло у Македонији, где опозиција тврди да се прислушкује око 20.000 грађана.

 


.

erde-007

Трипут више прислушкиваних у 2014. него у целој 2013.

 

BIA

Према подацима БИА у другом делу 2014. та агенција прислушкивала је три пута више људи него током целе 2013. Иначе, статистички подаци свих безбедносних служби о броју примењених мера за тајно прикупљање података и даље нису доступни јавности, иако закон дозвољава њихово објављивање.
Под посебним мерама прикупљања података које је спроводила Безбедносно-информативна агенција у последњих шест месеци прошле године било је 168 физичких и два правна лица.
Саветник директора БИА и овлашћено лице у Агенцији за поступање по захтевима за приступ информацијама од јавног значаја Мирослав Панић казао је на округлом столу „Шта јавност има право да зна у вези с прислушкивањем“, да су те мере примењиване од 1. јула 2014. до 31. децембра 2014. године, на основу одлуке суда.

 

 

„Јавност може да зна статистичке податке (о прислушкиваним особама), али се мора помучити“, истакао је Панић наводећи да БИА ни у једном случају није повредила закон и увек поступа по решењу повереника за информације од јавног значаја.
Он је, међутим, навео да у Закону о БИА постоји изричита одредба да сви подаци у вези с применом посебних мера, представљају тајне податке, и да је једино опозивом тајности или брисањем тог члана закона могуће тако нешто променити.
Наравно да јавност може да буде упозната са статистичким подацима, али се за то мора мало и помучити, значи неко у име јавности мора да поднесе захтев.
Питање „колико се људи прислушкује“ безбедносне службе, судови и тужилаштва сматрају задирањем у државну тајну. Ипак, откривање тајни некима је дозвољено:
„Тако је министар Гашић обзнанио који је прислушни уређај војна служба набавила и сад то није угрожавање националне безбедности, али јесте када се траже статистички подаци“, казао је на трибини Предраг Петровић.
У Безбедносно информативној агенцији и тужилаштву кажу да они нису одавали информације које су се појављивале у медијима и да не знају да ли је то радио неко из Војнобезбедносне агенције, полиције или царине, пошто и они могу да прислушкују.

 

erde-007


 

 

БИА прислушкивала 168 физичких и два правна лица

Саветник директора БИА тврди да статистички подаци о примени тајних мера представљају претњу по националну безбедност

 

Јавна дискусија о проблему прислушкивања (Фото Тањуг)

.       .      .

Безбедносно-информативна агенција (БИА) је од 1. јула до 31. децембра 2014. године, по основу наредбе београдског Вишег суда и Закона о БИА прислушкивала 168 физичких и два правна лица, изјавио је Мирослав Панић, саветник директора БИА који је овлашћен за поступање по захтевима за приступ информацијама од јавног значаја. Панић је напоменуо да недостају подаци о броју примењених мера на основу Закона о кривичном поступку (ЗКП). Ипак, како је оценио, реч је о веома мало прислушкиваних грађана, с обзиром на број пунолетних становника.

То су подацима који су недавно, после интервенције повереника за информације од јавног значаја достављени Иницијативи младих за људска права, јер су их они тражили.
О томе да ли јавност има право на статистичке информације о примени посебних мера за тајно прикупљање података, који би подаци требало да буду јавни, а који тајни, због чега податак о броју прислушкиваних грађана угрожава националну безбедност, говорило се јуче на панел дискусији „Шта јавност има право да зна у вези са прислушкивањем”. Скуп је организовао Београдски центар за безбедносну политику (БЦБП).

 

Безбедоносно информативна афенција – БИА

Саветник директора БИА тврди да би јавности требало да буде доступно оно што је уредио постојећи правни поредак Србије. Према томе, како је рекао, јавност може да зна статистичке информације о примени посебних мера и поступака за тајно прикупљање података по Закону о БИА и ЗКП-у, али се „за то мора помучити”. Према закону о БИА, како је нагласио Панић, ови подаци су тајни и могу да буду објављени само када неко у име јавности поднесе захтев за то.
У пракси сценарио по којем БИА јавности даје податке о примени посебних мера је следећи: прво се упућује захтев БИА за добијање податка о броју прислушкиваних грађана, што ова служба одбије да достави са образложењем да он може да угрози националну безбедност. Затим, тражилац информације подноси жалбу поверенику, који налаже БИА да објави податак, након чега се то и догоди.
Упитан због чега БИА то не уради одмах, Панић је одговорио да је према закону ове безбедносне службе реч о тајном податку.
„Законом би морало да се пропише да је БИА у обавези да сваке године проактивно објављује овај податак. Такође, када БИА поднесе извештај Одбору за контролу рада служби безбедности и влади, што ради два пута годишње, ти органи могу да одлуче да информишу јавност о неким подацима из тог извештаја”, каже Панић.
Панић сматра и да су решења повереника за информације од јавног значаја да БИА објави статистички податак о броју прислушкиваних грађана заправо – незаконита.
Скуп је организован након истраживања БЦБП-а у вези са надзором над применом посебних мера. Истраживање је, према речима Предрага Петровића, извршног директора БЦБП-а показало да код судова и тужилаштва не постоји јасан став и разумевање шта су тајни, а шта јавни подаци, који се односе на прислушкивање. Током истраживања послато је 25 захтева свим Вишим тужилаштвима и судовима да доставе податке о одобреним мерама. Информације је доставило 13 судова и свега неколико тужилаштава.
Како је рекао Петровић, када невладине организације траже овај податак покреће се питање о угрожености националне безбедности.

Подаци о прислушкивању у САД и Немачкој на сајтовима институција

Информације о броју примењених мера за тајно прикупљање података су САД и Немачкој доступне су свим грађанима преко сајтова судова, тужилаштава и парламента.
„САД објављују статистику о броју примењених мера, колико која од њих кошта, као и њихов коначан исход, то јест да ли су довеле до кривичног поступка и како се он завршио”, напоменуо је Предраг Петровић.

 

Данијела Вукосављевић
објављено: 13.05.2015.

Варам, ћилим шарам, варам   Leave a comment

http://wp.me/p3pD8b-eQ

.

erde-007

Бомбастично, наслови у таблоидима и на интернету

 

Текст у прилогу доле је карактеристичан за начин усмеравања пажње на неке догађаје и процесе који би требали произвести пажњу у погледу потребе анализе рада и функционисања система безбедности, полиције, истражних органа и тужилаштва са једне стране вредновања демократског контролног процеса. Са друге стране кроз анализу начина овај начин приступа појавама и догађајима, деловима или процесима у целини, својом поплавом чине да се једно нездраво стање без испитивања узрока, озбиљније анализе системских и институционалних реформи и уређења законске основе, претвара у сталну агонију функционисања институционалног система и контролних механизама у целини.

На Балкану се у постјугословенским новим сувереним државама одржава процес сличан ономе који је пролазила Италија у хладноратовском периоду кроз институционалну обструкцију система стварањем и управљањем полугама Гладио-система, а све зарад идеолошке борбе, пре свега кроз онемогућавање левих политичких партија и њиховог евентуалног учешћа или доласка на власт.

Организовани криминал је 60их у Италији по познатим архивским документима, и кроз стварање структура Пропаганда Дуе – П2, имао реалну институционалну комплексну, шта више абсолутну заштиту, да би као рак захватио значајне делове институционалног система у целини. Политички систем и његова (не)стабилност су били под широм контролом преко употреба различитих контролисаних криминалних (мафија са познатим огранцима) до терористичких структура у спрези или у комплексној наизменичној вези и заштити кроз утицајна  институције ситема начином одлучивања из услова абсолутне тајности. Слични процеси уз уважавајуће разлике се дешавају у свим постјугословенским државама, али и даље преко граница истих се стварају мреже које имају врло снажну заштиту у свом начину партиципације на међународном „заштићеном тржишту различитих услуга или промета роба намењених извозу“.

Јирген Рот (Jürgen Roth) документује у својим књигама генезу и начин функционисања спрега које нагризају и делове немачког система у којем се по проценама опере око 100 мрд. евра на годишњем нивоу, пре свега кроз легализацију послова уз mafia-logoкорупцију према политици и деловима правосуђа. феномен који до душе на различите начине и манифестације се налази у експанзији и у другим земљама традиционалне стабилне грађанске демократије, посебно кроз имплементацију прекограничних мрежа организованог криминала и прања новца кроз начин функционисања банкарско – финасијског система, који као такав без институционалне заштите или затварања очију пред познатим феноменима не би био могућ.

Jürgen Roth -MAFIA – grenzüberschreitend, institutionell gedeckt

Групе, лица, кланови у оваквим структурама имају посебан ниво високе заштите криз забрану испитивања радњи које иначе подпадају под редовни рад надлежних институција, истражних органа, тужилаштва и криминалне полиције.

Да ли је „Османи – клан“ који се развио у Хамбургу од 80их имао такву сложену заштиту која је долазила из посебних система, метода и заштите из ткзв. „прикривених операција“ посебних делова тајних служби, у конкретном случају веза из система насталих операционализацијом Труманове доктрине и каснијег развоја посебних одељења и кракова мрежа, али и законске основе заштите из виших, у суштини политичких интереса и дугорочних пројекција. Да ли се институције система у прекограничним, сада међународним односима на Балкану и шире у оквиру ЕУ баве овом проблематиком и генезом и развојем посебних мрежа, да ли медији и аналитичари, многобројне специјализоване организације из поља безбедности постављају ова питања је оправдано питање.

Осим таблоида и блогова на интернету нико се не бави озбиљније целином проблематике, узроцима и псоелдицама. Она је задата као нешто са чиме се треба живети без икаквог права постављања питања у погледу начина функционисања система у целини.

Шта би могаобити поводи разлог састанка на виском нивоу у једном хотелском тоалету?

Интересантан је регистровани сусрет директора српске полиције са фамозним Феликсом Осмнијем, о којем нико осим таблоида није поставио питање сврхе, разлога, позадине, случајности или нечије, било чије организације. Заправо стиче се утисак да је овај сусрет и био планиран како би се догодио, да би таблоиди дизали велику прашину, али што је и најважније, како контролне институције не би поставиле ни једно питање. Заправо ради се о сасвим нормалним, свакодневним и уобичајеним односима, процесима у начину организације одређених послова којих је задњих година било на претек и који су се по правилу завршавали без икаквих последица.

Ово не значи да се неки методолошки трагови нису показали и указали на сложене спреге и начине узимања утицаја на политику и високе функциионере у спрези са правно дозвољеним бизнисом иза плашта посебних токова различитих роба, фиктивних фирми и новца који се прао скоро две деценије преко банака које се налазе задњих година у кризи или жижи интерсовања медија.

Полазећи од цифре од преко 1000 мрд. евра годишњег промета на црном тржишту и потребе прања и рефинасирања и улагања ове количине новца кроз дање делове мрежа ван сваке реалне институционалне и демократске контроле, мафиа представља са спрегом према институцијама система најекспанзивнији део привредног система и тиме БДПа сваке земље. Истовремено су централни нервни делови ове мреже погодни за узимање и контролу целог инстутционалног и политичког, шта више јавног живота кроз моћ новца у медијима и контролу истих.

Ово је само један од низа детаља, догађаја и сусрета који су постали познати, у којима је код неких дошло и до тешких законских повреда на страну друга политичка позадина и питања, а који су по правилу решавани без икакве реакције надлежних. Заправо не ради се ни о шефу полиције ни о максималистички искоришћеном моделу створеном у мрежама псоебних прикривених операција делова тајних служби, већ о основном питању сврхе, метода, узрока и псоледица, циљева овакве организације доктрине за 21 век. Повратно на питање решавања објективних трајних проблема и питања егзистенције милиона грађана.

 

  • Да ли је Османи оно што се представља да јесте ма шта то било или се иза Османија налазе од 80их година у СР Немачкој преко Прага мреже заштите које улазе у посебне прикривене тајне операције великих тајних служби?
  • Да ли је „забрањени извештај БНДа у вези захтева хамбуршког сената о подацима и активностима „посебног положаја клана Османи“ случајност.
  • Да ли је изјава директора полиције Вељовића, како ће се у будућности морати рачунати на сталну активност дела организованог криминала случајна или се поклапа са пројекцијама целог прекограничног система и веза, мрежа које функционишу кроз целе делове институционалних државних апарата и посебно преко делова контролисаних безбедоносних система под ознаком „строго тајно“?
  • Да ли и друге земље на различите начине имају сличне проблеме за које не постоји шире решење на регионалном нивоу односа међу државама или чак европском ширем простору?
  • Да ли је овакво стање случајно или је пројекција контроле, узимања утицаја и начина заштите делова мрежа у екстрапрофитним пословима, као што је прање новца преко на пример ХСБЦ банке или Хипо-Адриа банке, чији су процеси тражења узрока дебакла који се мери милијардама до хиљадама милијарди у току.
  • Какве последице има овај систем по општи, недељиви, трајни јавни интерес грађана и стварног демократског и реформског процеса постсоцијалистичких земаља?
  • Количина опраног новца од различитих облика противправних радњи у мрежама банака, пословања преко ланаца фирми – „поштанско – сандуче“ је толика, да се може предпоставити намера и идеја у централном систему планирања односа и контроле малих, средњих и већих држава кроз реалну заштиту пунктуелних група и заштићених група и појединаца, до заштите власти и моћи делова мрежа под посебном заштитом. На Балкану се ова пракса да сликовито и уживо пратити више деценија.

 

Теме и питања које заслужују пажњу, али која се избегавају, осим случајних таласа бомбастичних наслова који сами себи постају сврха у отупљавању јавног мњења и механизама заштите јавних интереса и интереса грађана, много више, постављању питања будућности организације и регулисања националних и интернационалних институционалних система и контроле мрежа, процеса, догађаја под ознаком „строго поверљиво“ и „абсолутно заштићено“.

 


 

Bildergebnis für мајкл кирби Овде се нагађало да постоји веза организованог криминала и владе. Не знам да ли је то и даље случај, али вреди истражити. Ако је то тако, онда је треба прекинути – рекао је Мајкл Кирби амбасадор САД у Београду– 20 март 2014

Department of state

.       .       .

 

MUP Srbije logo

ЗАШТИТА КРИМИНАЛАЦА У СРБИЈИ:

Gladio - false trups

ТАЈНЕ И УСМЕНЕ НАРЕДБЕ У ВРХУ СРПСКЕ ПОЛИЦИЈЕ

.        .        .

Ко је ко у врху српске полицијске мафије, зашто је Милорад Вељовић још увек несмењиви директор полиције и због чега је опседнут црногорским кадровима, ко њиме управља и због чега обавештајне службе Мила Ђукановића управљају полицијским структурама у Србији?

Извор чланка grb srbije ротација линк

Директор српске полиције Милорад Вељовић и Ћазим Феликс Османи, највећи трговац наркотицима на Балкану, како га називају безбедносни стручњаци, тајно су се састали у тоалету хотела „Зира“, објавио је дневни лист Курир. Вељовић и Османи су у недељу 15. септембра у истом тренутку били у хотелу, о чему је Курир детаљно известио.

Осим што су у истом тренутку боравили у згради, први човек полиције и шеф клана Османи имали су и тринаестоминутни састанак у тоалету! Наиме, Вељовић је у хотелу „Зира“ био на свадби, док је Ћазим у истом хотелу рентирао собу. Тераса хотела, на којој је Ћазим с друштвом пио кафу, налази се тик до сале где је организована свадба на којој је једна од званица био и директор полиције, а репортер Курира видео је клана Османи! Вељовића како три пута излази на терасу да телефонира док је на метар од њега седео шеф.

cazim-osmani-i-milorad-veljovic-

Међутим, како тврди извор који је тад такође био у хотелу, Вељовић и Османи су се срели у једном тренутку. И ако су били су опрезни, није их било тешко провалити. Испред тоалета, поред лобија хотела, налази се фотеља, Вељовић је у једном тренутку изашао из сале у којој је била свадба, сео ту и телефонирао.

Два минута касније појавио се Османи. Прошао је поред Вељовића, није му се ни обратио и затим је ушао у тоалет. Буквално 30 секунди касније, у тоалет је ушао и Вељовић! Унутра су били 13 минута! Прво је изашао Вељовић, а после минут и Ћазим – каже очевидац овог догађаја и напомиње да је тоалет једино место у хотелу „Зира“ које није покривено камерама! Како је Курир објавио Ћазим Османи је боравио неколико дана у хотелу „Зира“ у соби 631, а пријавио се са лажним пасошем као Милош Петровић. Занимљиво је да је Османи по доласку навео да у хотелу остаје до 15. септембра, међутим, уместо да напусти собу до 12 часова, као што је уобичајено, он је у хотелу остао до 20 часова и тад се одјавио из хотела. Тек после „случајног сусрета“ с Вељовићем, Османи је напустио хотел, а сат времена касније и Београд.

Дневни лист Курир је започео серијал текстова о стању у српској полицији, откривајући криминалне и злочиначке спрега врха српске полиције са нарко клановима и непријатељима српске државе и нације. veljovic-cazim-питања

Таблоидови новинари у у најмање 50 текстова описивали врх српске полиције као најопаснију и најорганизоваију криминалну и злочиначку групу на Балкану, која осим што контролише транспорте дроге, људи, оружја и белог робља кроз Србију, контролише и српско-нарко тржиште, токове новца, и бестијално распродаје све државне тајне и личне податке о животу и кретању својих грађана црногорској тајној полицији, и државном врху Црне Горе, и мафијама у Хрватској.

Реалну снагу и утицај директор српске полиције изградио је преко својих сарадника Родољуба Миловића и Дарка Сенића, који су омогућили да Дарко Шарић и његова група из Црне Горе неометано раде и делују у Србији, да инвестирају, купују банке, предузећа, некретнине, пољопривредно земљиште…У Србији су Шарићи без икаквих проблема инвестирали неколико милијарди евра! И као пословни људи поштено платили заштиту, па и – рекет! Док се Шарић ширио, и Милорад Вељовић и његова мафија је напредовала. Пре годину дана господин Вељовић је изјавио да Дарко Шарић није главни организатор групе којој се суди за шверц наркотика! Браниоци оптужених предложили су судском већу да директора Вељовића саслуша као сведока, али је суд закључио да Вељовић – није релевантан сведок!

Да поновимо, по ко зна који пут, ко су Вељовићеве десне руке. Родољуб Миловић је начелник Управе криминалистичке полиције МУП-а Србије, и најопаснији крволок. Вељовић се ослања углавном на црногорску групу у српској полицији. Начелник Управе криминалистичке полиције у Полицијској управи Београда Дарко Сенић је “мозак“ у овој организацији. Он је оперативац који извештава Вељовићева и Миловићева наређења.

Криминалистичке службе МУП-а Србије и Полицијске управе Београда колеге називају Центром безједности Никшић. Велику подршку Шарићима пружао је Вељовићев човек и миљеник, начелник Полицијске управе Суботица Боривој Муцаљ.

Возила директорове мафије

Војна служба безбедности је пре 15 година инсталирала своје обавештајце у Суботици, који су даноноћно пратили рад Муцаљеве дружине. Муцаљ је родом из Петриње, и дошао је као избеглица. Осим што је хрватским мафијашима и обавештајцима издавао српске пасоше и давао алибије, Муцаљ је Шарићима служио и као војник. Пружао им је потпуну заштиту, уз Миловићеву и Вељовићеву дозволу. Муцаљ контролише границу са Мађарском, осигурава сигурне транспорте, увоз опреме и оружја које се не региструје, а којима се врше убиства у Србији и Црној Гори.

Чланови Вељовићеве мафије су и Никола Бркић, помоћник начелника Полицијске управе Новог Сада и Саша Барјактаровић, начелник Одељења криминалистичке полиције. Бркић је из Приједора, а Барјактаровић је Црногорац из Врбаса, и на директној је вези са Миловићем, а Бркић са Вељовићем. Бркић контролише нарко тржиште у Војводини, и војвођанске бизнисмене којима пружа заштиту, а они њему и Вељовићу плаћају рекет. У Крагујевцу је Вељовић поставио за начелника Црногорца Ивана Ђоровића, који под контролом држи Шумадију. Сви поменути имају двојна држављанства. Таблоид је у броју 233 објавио да је начелник Одељења за контролу саобраћаја Драго Антић, пресретачима у Управи саобраћајне полиције наредио саобраћајним полицајцима, коју су морали писмено да потврде да им је наредба саопштена, да не смеју да заустављају возила тројице директора Цредy банке а.д. из Крагујевца! Саобраћајцима је забрањено да заустављају и контролишу возила којима управљају господа: Матјаж Ковачић из Марибора, држављанин Словеније, који је председник Управе Цредy банке, а који вози БМW серије 7 сребрне боје, ознака МБ ЗИ 186, а возило се креће на релацији гранични прелаз са Хрватском па преко Београда за Крагујевац.

Истом наредбом забрањено је саобраћајним полицајцима да контролишу и возило марке Пасат ЦЦ сребрне боје, регистарских ознака МБ ХЛ 095, којим управља Алојз Ковше, заменик председника Извршног одбора ове банке, који се креће истом маршрутом, као и контрола возила Предрага Михајиловића, председника извршног одбора банке, марке БМW серија 5 сребрне боје, регистарских ознака КГ 200-670, а које се креће на релацији Нови Сад – Београд – Крагујевац!

Упућени тврде да се овим возилима некажњено и неконтролисано износе девизе из крагујевачке банке, чији је већински власник постала банка из Марибора (Словенија).

Наредбу је господин Драган Антић донео по усменом налогу директора полиције Милорада Вељовића. За сада је тешко ући у траг шпекулацијама о провизији коју узима директор Вељовић пружајући заштиту онима који сумануто јуре излоканим српским друмовима. Ова три возила крећу се брзином и по 70 километара већом од дозвољене, јер се плаше да им друмски разбојници не направе заседу и не опљачкају товаре девиза које износе из Србије.

Полицајци који су потписали наредбу начелника Антића тврде да је ово одељење полиције строго контролисано и да постоје стотине возила која су под заштитом и којима се не смеју писати прекршајне пријаве, нити смеју да их заустављају. То су возила Вељовићеве мафије.

Миловић на Мељаку

Иначе, црногорски лоби или тзв. Центар безбједности Никшић држи под контролом подземље криминала, а „непослушни“ или заврше у подземљу или буду приведени правди. Таблоид је објавио службену белешку припадника САЈ-а, који је описао убиство Душана Спасојевића и Милета Луковића на Мељаку. “У време када је лично присуствовао ликвидацији Душана Спасојевића, Родољуб Миловић је био нижи оперативац Градског СУП-а Београд, са вишом школом. Када је Д. Спасојевић кренуо да бежи из куће према жичаној огради, где га је ухватио припадник САЈ-а Милорад Јанић, звани Мачак, наредио му је да клекне. На другој страни дворишта радник САЈ-а Драган Барашанин ухватио је Милета Луковића, такође ненаоружаног. Поменути руководилац…….САЈ-а, прилази Душану Спасојевићу који клечи, ненаоружан, и испаљује му рафал у главу из Хеклера са пригушивачем. Након тога он позива Мирка Матића, такође припадника САЈ-а, да из возила Дефендер од Слађана Ђорђевића узме и донесе већ припремљен пушкомитраљез (који је донет из магацина САЈ-а, оружје МУП-а Србија) и ставља оружје у руке већ убијеном Д. Спасојевићу. Овај догађај са жичане ограде, на око четири метра удаљености, пратио је садашњи начелник УКП-а Родољуб Миловић, који је, као криминалистички инспектор, након убиства извршио увиђај. На другој страни дворишта, након ликвидације Д. Спасојевића, припадник САЈ-а Драган Барашанин ликвидирао је и ненаоружаног М. Луковића.

Све је ово написано у службеним белешкама од стране припадника САЈ-а, а иако су директор полиције Милорад Вељовић и начелник УКП-а Родољуб Миловић упознати са садржајем службених белешки и требало је да предузму одговарајуће мере и радње, нису то учинили. Разлог зашто нису предузели мере након сазнања о детаљима догађаја можда је био скривен, или се налазио у торби која је била поред убијеног и ненаоружаног Душана Спасојевића, са скромном сумом од око 3.500.000 евра (три и по милиона евра) која је однета на „сигурно“ место. Цео догађај, видео је и истакнути члан овог клана Дејан Миленковић Багзи, и у својој изјави у полицији разоткрио је криминални досије са Душаном Спасојевићем.”

Преко Мила до Милорада

Директор полиције Милорад Вељовић и начелник УКП-а Родољуб Миловић не предузимају никакве радње, почев од опсервација и хапшења саучесника криминалних кланова, већ само причају како ће похапсити све и заштитити државу Србију, а да при том, уствари штите менторе, организаторе и учеснике криминалних радњи. Милораду Вељовићу је пре више од три године истекао мандат. Али, Миодраг Ракић, саветник тадашњег председника Бориса Тадића држао је Вељовића као дворску луду која је радила за њега све прљаве послове. Криминалистичка полиција МУП-а Србије и ПУ Београда уходила је страначке функционере, државне функционере и службенике, бизнисмене, новинаре… Ракић је желео сва досијеа на свом столу. И док се болесни Ракић лечио од рака простате, тестиса и плућа, Вељовић се са својом групом осамосталио. Почео је да сарађује са албанском мафијом, да продаје поверљиве информације. Миловић свакодневно шаље за Подгорицу “стање људи и новца и других прилика у Србији“.

Обавештајне службе европских држава означиле су хрватску и српску полицију опасним по безбедност својих националних интереса. Мафија је то схватила па је делимично променила транспорте дроге, оружја и људи преко Србије, усмеривши послове преко албанске луке Драч.

Потпредседник Владе Србије Александар Вучић покушао је да избегне молбе Ракића да Вељовића поново изабере за директора, отворивши аферу са праћењем њега и Томе Николића. Вељовић и Миловић су даноноћно надзирали Вучића и Николића, по Ракићевом налогу.

Оргијајући, Вељовић и Миловић су се смејали ко луди док су гледали сиров материјал о Вучићу, кога сматрају лудаком и перверзњаком. Ипак, Миловић се јавио у Црну Гору, и Вучић је одмах пристао да Вељовић остане на свом месту. А он се одужио кумовима из Црне Горе. За начелника Полицијске управе Београда на Вељовићев захтев постављен је прошле недеље Веселин Милић, његов саветник! Господин Милић са 34 године живота постављен је на најзначајније место у српској полицији, јер је пријатељ Мила Ђукановића, известио је дневни лист Наше новине! Вељовић воли да прља грађане Србије, а постављањем Милића хтео је да пошаље поруку да он без метка неће отићи из полиције.

Оба Вељовићева сина су тешки и неизлечиви наркомани!

Следећи злочиначку политику Александра Вучића, Вељовић је сменио комаданта Жандармерије Братислава Дикића, и поставио Црногорца Миленка Божовића! Вучић озбиљно намерава да на Србе у Северном Косову пошаље жандармерију, и да, како је обећао својим газдама, “утиша Србе“.

У свакој држави која се зове државом, Милорад Вељовић би истог дана био изведен пред полицију. Служба безбедности која је са уредним налогом снимала састанак Милорада Вељовића и Ћазима Османија, обавестила је надлежне да је Вељовић тражио убрзану исплату још 300 милиона евра у кешу, која је обећана Вучићу за продају Косова и Метохије, јер, наводно Вучићу треба кеш да подмићује косовске Србе великим свотама новца, јер су они само стока која зна за паре!

Према шифрованом разговору, Ћазим исплаћује Вучићеву нагодбу да за неколико милијарди заувек преда Космет! Вељовић је такође поменуо Чазиму да су Вучићу потребне паре за плаћање Чедомира Јовановића и неких посланика Демократске странке Србије, који су, такође, алави на паре, и траже преко сваке мере. Сусрет Милорада Вељовића и Ћазима Османија снимала је и једна утицајна страна обавештајна служба, и сигурно ће тај снимак показати америчким колегама, на које се животиња од човека звана Александар Вучић позива. Да ли је Вељовић одговоран што је Ћазиму Османију издао пасош на име Милоша Петровића, којим може слободно да се шета по Србији, а и Европи?

У којој земљи то није довољно да га одмах ухапсе? Уместо затвора, Вучић прети превременим изборима и падом Владе Србије, ако се Вељовићу било шта деси. На жалост, нико од српских опозиционих странака и посланика не диже глас. Да ли су сви уплашени, или подмићени?

©Гето Србија
Извор: Таблоид – Лист против мафије

Поверенику за заштиту злоупотребе података о личности   Leave a comment

http://wp.me/p3pD8b-fi

.

erde-007

logo-pov-cir

erde-007

Повереник за информације од јавног значаја

и заштиту података о личности

Булевар краља Александра 15 11000 Београд Србија Емаил: office@poverenik.rs Телефон: +381 11 3408 900 Факс:       +381 11 3343 37 03.12.2008. Ваш допис бр: 07-00-01329/2015-05 од 15.априла 2015

поруку послао:
Виктор Кос
Руже Шулман 49/16 23000 Зрењанин

Поштована госпођо Жикић, поштовани господине Ристановићу,

Предмет:

Забрана важности, давања и продужавања државних и службених тајности у земљи и иностранству, насталих противправним прикупљањем и обрадом података и информација о браку и породици очевих родитеља (Фердинанда и Барбаре Кос рођене Краус). Посебно се забрањује свака препозната злоупотреба личних података, информација и чињеница у конструкцији и примени лажних привидних прикривених идентитета заштићених агената тајних служби под посебним законским и осталим оперативним мерама заштите њихове употребе, укључујући и посебне мере заштите противправне злоупотребе података у конструисању лажних привидних идентитета, поред осталог у сталном вршењу кривичних дела под трајном институционалном заштитом у иностранству и земљи. Утужују се трајне  последица из трајне институционалне заштите злоупотребе података, конструкције лажних привидних идентитета из злоупотребе личних и породичних података породице, давање и продужавање тајности на операције и заштиту противправних и криминалних активности под институционалном заштитом у земљи и иностранству из услова посебног институционалног третмана и заштите у специјалним прикривеним операцијама заштићених агената провокатора под овим препознатим условима.

.       .       .

Општа правна основа забарне – (недавање пристанка за обраду):

Трајна повреда примене и манипулације података, информација, чињеница, стварних породичних односа и манипулације и узимање утицаја на начин организације уређења језгра приватног и социјалног живота, супротно члану 8 став 1 Римског уговора, односно Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, као и Универзалне декларације о људским правима A/RES/217, 10. децембра 1948. (међународно правна необавезујућа), са допунама два уговора од 1966 г који су међународно правно обавезујући и за конкретни случај:

.       .       .

Уопштена напомена о трајној повреди чланова 1 – 14, даље чланова 17-19 Универзалне декларације о људским правима и одговорајућих чланова европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, која налазе своје уставно-правно дејство у уставно-правно загарантованим правима на основу ратификованих међународних споразума, конвенција и осталих обаезујућих правних аката. Мени су та права трајно укинута или битно оштећена из услова противправне злоупотребе иначе заштићених личних и породичних података кроз методе и начин институционалне заштите строго тајне операције и лица са измењеним привидним идентитетом, а у вези противправне употребе личних и породичних података.

ICCPR и ICESCR уговори, Евр. конв. о ољудским правима и осн. слобод. се у конкретном случају примењује на основу ратификације и примене чланова 16 и 18 устава Р. Србије, члана 19 став 4 Основног закона СРН (право на употребу делујућих правних средстава и гаранције правног пута свакоме ко је кроз одлуке и деловање органа власти и управе непосредно повређен у својим загарантованим и признатим основним правима). Члан 59 став 2 и члан 25 Основног закона СРН (кључ примене међународног права) као саставног дела унутрашњег права СРН.

Обзиром на постојање трајне размене на међународном нивоу под тајношћу означених података и информација са манипулисаним садржајима од носиоца органа власти деценијама уназад у иностранству и земљи (укључујући и СФРЈ и њене наследнице), (примена одредби закона о тајности података Р. Србије – страни тајни подаци), као и примене члана 7а г-10 закона СРН. у конкретном случају, утужује се даље ова трајна пракса као трајни повратни услов ограничења или изузећа основних права у материјалном бићу свог значења, искључиво из услова заштите противправне трајне злоупотребе основних података, информација и чињеница о личном и породичном животу.

Одредбе ICESCR уговора су такође трајно повређене, а повреде подупрете, брањене и заштићене од органа власти применом и дејством формално правне основе абсолутне заштите утврђене тајне операције и признате манипулације заштићеним подацима о личности. У општој напомени у конкретном случају примена одреби, значи укидање права на рад и противправног задржавања или онемогућавања уживања плодова и права из рада супротно одредбама ICESCR, поред осталог кроз непосредно и посредно дејство заштите препознате тајне конструкције и агента провокатора са измењеним прикривеним делимичним идентитетом.

Постоје три основне групе отворених  правна питања – из комплекса трајне повреде загарантованих права из основне повреде права противправног прикупљања, употребе и противправне трајне институционалне заштите забране противзаконске примене података, информација, чињеница о стварном породичном животу у трајању:

erde-007

.        .       .

  • Скупљање, вредновање и примена података о породици противно усатвним и законским основама ограничења њихове примене. – Стални процес.
  • Давање и продужавање тајности на размене манипулисаних података и садржаја из противправне примене личних и подродичних података, информација и осталих релевантних чињеница. – Стални процес
  • Трајна дискриминација као последица повреде или укидање загарантованих основних права из услова трајног дејства забране употребе одговорајућих правних средстава и вредновања доказа, општа забрана правног пута утуживања препознате основе трајне дискриминације из злоупотребе – противправне примене заштићених података и информација о личном и породичном животу и стварним односима.
  • Као стални пратећи елемент мера и метода са циљем очувања заблуда и заштите конкретне тајне операције, трајно подвргавање посебним мерама карактеристичним за рад тајних политичких служби.

Подсећање о правима грађана – увод са сајта Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности:

.       .       .

Право на давање/недавање пристанка за обраду – свако физичко лице има право да руковаоцу да/неда пристанак за обраду података о себи, ако руковалац не врши обраду на основу законског овлашћења. Физичко лице може да да пуноважан пристанак и преко пуномоћника, а може пристанак и да опозове. Да би лице дало пристанак, руковалац је дужан да га претходно упозна о свом идентитету и свим осталим питањима из члана 15. Закона.

http://www.poverenik.rs/sr/s-prava.html

.       .       .

Основа правног спора са органима власти (руковаоцима података у конкретном случају) у Р. Србији од 2007, повратно од 1975/76  године и у СРН од 1989/90 јесте дејство на све битне одлуке управних и судских органа власти, ограничења или укидања загарантованих права из акта органа власти под строгом тајности и забране провере и утуживања противправне злоупотребе података и информација у конструисању лажног привидног идентитета и операције под строгом тајности конкретног случаја агента провокатора“Лација“. (Законска и права основа противправности ове целе конструкције је образложена више пута):
.       .       .

erde-007

  • Трајна повреда права из повреде услова ограничења  између осталог дефинисаних чланом 42 устава републике Србије у вези члана 3 закона о тајности податала Р. Србије. (забарана давања тајности ради прикривања кривичних дела и других злоупотреба из услова службене одлуке органа власти.)
  • Супротно уставним начелима и законским одредбама о ограничењима прикупљања и употребе података (члан 42 устава Р.С.) забрањује се давање информација о употреби података, забрањује се прихватање и вредновање доказа о постојању противравне злоупотребе података, забрањује се судски пут кроз давање тајности и размену маниулисаних података кроз дејство забране сваког доказног поступка, судског пута или употребе ваљаних, дејствујућих правних средстава против трајног стања и деловања препознате злоупотребе.
  • Потпуни губитак права на законску заштиту, губитак права утуживања или одбране пред судом из услова примене метода заштите конкретне тајне операције са агентом-провокатором са измењеним делимичним прикривеним идентитетом и из разлога мера и метода заштите целе операције.
  • Трајни губитак права грађанске једнакости пред правдом и законом. Повреда члана 21 став 1 устава Р.С. Трајно постојање дискриминације противно члану 21 став 2 устава Р.С. из разлога злоупотребе чињеница о породици у стварању рационалне конструкције и маске о непостојећим односима и садржајима у вези агента провокатора, његове намене и заштите, а посебно у вези манипулације са као основно право заштићеним подацима и информацијама.
  • Супротно одредбама члана 21 став 4 усрава Р.С. из услова и разлога заштите конструкције конкретне злоупотребе података и чињеница постоји трајно укидање грађанских права и тиме реална стална најтежа дискриминација у непрекинутом трајању из предуслова који су определили целу тајну конструкцију злоупотребом информација и података о породици, односно њихове манипулације и начина вредновања, као и кроз забрану утуживања препознатих метода и последица из истих.
  • Члан 22 устава Р.С. је повређен кроз забарну судског пута дејством преузетих обавеза под тајношћи из трајног деловања члана 13 Г-10 закона СРН (забрана правног пута) и члана 7а Г-10 (размена тајних података, метода и мера супротно обавезама националног и међународног права у конкретном случају).
  • Трајна повреда члана 23 устава Р.С. из услова мера и метода заштите злоупотребе личних и породичних података и информација, трајна дискриминација и трајна обструкција слободног развоја кроз сталне интервенције и улазак у заштићене сфере приватне организације језгра живота.

erde-007

.       .       .

Трајна повреда принципа истинитости

Повреда члана 8 у целини закона о општем управном поступку, повреда принципа истинитости и повреда принципа правилног утврђивања свих релевантних, битних и одлучујућих чињеница за доношење одлуке или решења укључујући и одлуке и решења на продужавање – давање тајности на конкретну противправну употребу података у строго тајној конструкцији и примени агента провокатора са измењеним, делимичним, привидним идентитетом. Поред овог, повређени су сви принципи из обавеза придржавања закона о општем управном поступку у процесима одлучивања о правима и обавезама у вези конкретог повратног дејства метода и заштите откривене тајности:

начело законитости, начело заштите права грађанина и начело заштите јавног интереса, начело ефикасности, начело саслушања странке, начело оцене доказа, начело самосталности у решењу.

Ради се о вишедеценијском начину истог или сличног третмана уз све разлике у појединим фазама заштите тајне операције од почетка седамдесетих година у земљи СФРЈ до данас и иностранству, независно од знања, делимичног знања или незнања о позадини носилаца критичних одлука у битним поступцима одлучивања.

Као другостепени независни контролни орган Повереник, као и Заштитник грађана, али и надлежне контролне парламентарне инстанце, подлежу ограничењима из члана 19 закона о основама уређења служби безбедности Р.С. и обавезама из члана 38 закона о тајности података, практично забрани провере садржаја који се управо утужују. – Молио бих Вас да обратите посебну пажњу на овај формално правни законски услов који практично ускључује могућност провере утужених повреда права у посебним случајевима на абсолутну трајну штету жртве, што реално обезбеђује трајну повреду или укидање загарантованих грађанских права, без права на правни пут и ваљано правно средство утуживања у једном правичном поступку.

Даље, државни органи и институције укључујући државно јавно тужилаштво,  Повереника и Заштитника, сви подлежу обавези испуњвања одлуке секретара бироа за коодринацију савета за националну безбедност Р.С., односно одлуци савета за националну безбедност, (чланови 12 и 13 закона о основама уређења служби безбедности Р.С.), које је утврђено као централно место одлучивања у конкретном случају од 2009 године, односно давања првих информација од 2007 године. – До 2007 године не постоји формално – правна основа за примену посебних метода ради спровођења одлука кроз принуду свих контролних органа, како првостепених тако и другостепених укључујући и парламент и судове.

Оно што се утужује и што се уставним, законским и одребама међународног права брани као неповредива вредност, истовремено се деценијама уназад до скорашње законске регулативе од 2007 и процеса указивања и утуживања конкретних садржаја брани из посебних непроверљевих наводних интереса, безбедности, економских интереса, посебних заштићених националних интереса. Међутим, ни ово није тачно, шта више цео систем и механизам у вези откривене конструкције је супротан свим овим интерсима кроз све време трајања, без обзира на све промене, идеолошке, политичке, уставно-правне и државно-територијалне. Независно од ових сложених питања спајање принуде дискриминације из разлога одбране злоупотребе података и информација у строго тајној конструкцији агента провокатора са прикривеним привидним идентитетом, трајне последице по лични и породични живот кроз губитак низа основних права и слобода није никакав услов примене посебних непроверених услова заштите посебних националних интереса. Једно са другим не да нема никакве везе, већ се објективном анализом имајућу у виду све предуслове који су од педесетих и шездесетих година кроз све време определили ову конструкцију, постављају ултимативно питање начина угрожавања управо тих посебних државних, националних или јавних општих интереса. Напомињем да је решење овог случаја и питање од битног недељивог интереса било којег националног система правде и правне основе фонкционисања сваке уније, а посебно у погледу обавезе поштовања основних грађанских права и слобода и поштовања општег и недељивог заједничког националног интереса или међународне заједнице или унија у целини.

Заштитник грађана,

је обавештен, али користи своје дискреционо право абсолутне ћутње и тиме прећутног негирања постојања конкретног случаја и прихватања даљњих информација и доказа (Стандарди за практично поступање омудсмана 1.3):

Питање неутралности омбудсмана у односу на конкретни предмет утуживања, а обзиром на препознату структуру мреже заштите тајне операције и употребе агента провокатора у вези главе 2 – Неутралност и непристрасност омбудсмана, не мења суштину питања трајне повреде права и трајне дискриминације из услова начина заштите и употребе целе операције кроз противправну употребу података о личности и породици.

http://wp.me/P3pD8b-cs без икакве реакције заштитника грађана
https://viktorkoss.wordpress.com/434-2/ са даљњом законско-правном основом
.       .       .

Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности

На основу члана 1 став 3 ЗЗЛП вршења послова заштите података о личности од стране повереника, а у вези права лица чији се подаци обрађују из члана 1 став 2 и члана 2 истог закона, обевшетавам се о трајној, противправној обради и примени података о личности, укључујући преминуле чланове породице, а у вези стварања, примене и заштите строго тајне конструкције и операције са агентом – провокатором „Лацијем“ и њему датог лажног привидног прикривеног идентитета, као заштићеном посебном сараднику у прикривеним строго заштићеним тајним операцијама са посебним изузећем у погледу заштите на вршење противправних и кривичних дела, а на основу члана 3б Г-10 зкона СРН и члана 38 додатног уговора о положају НАТО-трупа у СРН од 1951 – 59-61 године.

Посебна пажња На сонову поменутог члана 38 став 1 додатног уговора о положају НАТО-трупа у СРН од 1951 – 59-61 године, забрањује се употреба у посебним, строго прикривеним операцијама оних мера, метода и  и последица из истих, које би повредиле основна права неког лица загрантованих уставом у процесима посебних тајних операција за које постоји потпуна забрана давања исказа и забрана иследних радњи. И на основу примене посебних закона постоји тешка, трајна повреда низа загарантованих уставних права из услова начина конструкције и заштите целе тајне операције и агента провокатора са измњеним делимичним прикривеним идентитетом.

Обрада, размена, примена, давање тајности, продужавање тајности није дозвољена.

Члан 8 ЗЗПЛ не дозвољава обарду података и тиме давања тајности на исту недозвољену обраду података о личности у 8 тачака. Не постоји, и никада није постојао пристанак на недозвољну обраду података, никаква предпоставка о таквој могућности уопште. Али, и када би постојао пристанак, обрада података је строго противуставна и противазконита у сваком националном систему и супротна је јавним интерсима заштићеним уставом и законима сваке земље и по међународном праву, посебно имајући у виду да је сврха употребе агента провокатора посебне врсте, под посебном заштитом о којима информације нису биле доступне ни пссебним високим местима одлучивања. Лично сам ову операцију платио потпуно уништеном егзистенцијом, да би тек кроз дуго време и низ искустава у поређењу са познатим и доступним садржајима утврдио поздину која је и позната од 2008 и призната од априка 2009 од самог агента – провокатора.

Члан 23 ЗЗПЛ ограничење права

Примене одредаба под тачкама 5 и 6, посебни интереси, национални, безбедоносни, сигурносни, економски, политички итд. за земљу не постоје. Посебно не постоје обзиром на трајање и све последице по општи било чији јавни интерес, укључујући и питања безбедности, сигурности и остале економске интересе било које државе. Све ове посебне предпоставке, када би и постојао пристанак оштећених, не мењају право заштите очувања својих укинутих права и последица из услова противправне употребе – обарде, примене, размене неотуђивих података и чињеница, односно доказима подкрепљене сталне манипуалције са истим.

Тачка 7 – одавање тајности уз повреду интереса или наступање тешких последица по било коју земљу су у обрнутој сразмери са интерсима било које земље и посебно последицама по исте земље, као и општи недељиви минимум јавног интереса из одржавања или продубљавања праксе у примени конкретне или сличних операција. И при овом аспекту вредновања целине случаја, подсећам изричито на забрану употребе података о личности и стварне породичне пуне истине и живота супротно закону и уставним начелима, а као основе повратног укидања или оштећења права из једностране трајне институционалне повреде истих. Све ово ради заштите посебних непроверених интереса под тајношћу у трајању од више деценија без обзира на ствано лично чињење или нечињење оштећених.

Поставља се питање обзиром на све промене и све последице из предуслова стварања строге тајне операције и конструкције агента – провокатора са измењеним прикривеним идентитетом, као и псоледица из истих од краја педсетих, почетка шездесетих, који се интереси стварно бране под тајношћу. Ова анлиза је битна не само из оствривања личних права из последица укидања неотуђивих права, већ ништа мање било чијег минимума општег јавног интереса.

Указивање на суштину доктринарних процеса из сада већ историјске перспективе хладноратовског и идеолошког сукоба је делом дата као крајњи спољњи оквир, како у посебном законском дејству, тако и конкретне употребе „Лација“ као пунктуелна фиксирана тачка у целом систему. линк НСЦ10/2

Давање нових или продужвање препознатих тајности и садржаја поред осталог на обраду података супротно члану 42 устава Р.С. повлачи и кривичну одговорност на основу члана 146 кривичног законика Р.С. Чланом 146 кривичног законика Р.С. је одређено кривично дело,  прикупљања, саопштавања, предаје и употребе података супротно закону и уставу. Ставом 3 члана 146 кривичног законика Р.С. је предвиђена казна до 3 године затвора за службено лице – лица која изврше наведено кривично дело противправне злоупотребе података. Ово је једно од  пријављених кривичних дела у трајању.

Кривични законик Р.С. одређује кривично дело одавања државне и службене тајне, али и одређује оне тајне које су усмерене на повреду основних грађанских загарантованих права као незаконите. Ово је такав случај у трајању и из разлога омогућавања укидања трајног стања дискриминације кроз забрану употребе правног пута против препознате конструкције и повратног трајног укидања или оштећења битних основних грађанских права су садржаји објављени:

Кривични законик Р. Србије члан 316 одавање државне тајне тачка 6 у вези тачке 5  јасно одређује забрану и престанак тајности које су усмерене на повреде загарантованих основних грађанских права, прикривање кривичних дела или на оне документе и процесе у трајању које су штетне по  интересе Р. Србије и угрожавање уставног поредка. Поред доказиве тешке трајне повреде загарантованих основних права, прикривање вршења кривичних дела, постоји и угрожавање посебних интерса и угрожавање уставног уређења и поредка не само Р. Србије, већ у рефлексији и континуитету трајања целе строго тајне операције истих тих вредности било чијег посебног општег интереса, било ког уставног поретка са приближном владавином правом, принципом уважавања поделе власти и стварним поштовањем доњег нивоа заштите основних грађанских права и слобода. У истом смислу се позивам на члан 369 тачка 5 кривичног законика Р.С., одавање службене тајности, поново изричито усмеравајући пажњу на минимум, општег и недељивог јавног интерса сваког уставно-правног система односно државе и интересе унија или међународне заједнице у целини. Службене тајне усмерене на повреду бића основних грађанских права и слобода дефинисаних уставима и међународним правом су неважеће, а управо су оне основа правног спора у непрекидном трајању, као и последице из њеног дејства без обзира на знање, делимично знање и вољу носилаца одлука кроз све време трајања мера и метода заштите откривене строго тајне конструкције деценијама  у прошлости.

Пристанак за обарду података – повлачење пристанка.

ЗЗЛП спомиње 17 пута правни појам пристанка за обарду, односно повлачења пристанка. У оба случаја се ради о слободно израженој вољи под одређеним законским условима и међусбно условљеном односу између руковаоца подацима и лица чији се подаци обрађују, размењују, примењују итд. Не постоји пристанак нити мој лични, нити и после више година испитивања сваке могуће позадине ове конструкције било ког другог лица из оштећеног породичног круга. Цитирање свих места у ЗЗПЛ у вези пристанка, и недавања пристанка није потребно у овом обраћању, јер пристанак не постоји. Постоји забрана даљњег дејства из препознате конструкције изречена више пута усмено и писмено надлежним контролним телима органа власти. Са друге стране постоји абсолутна ћутња. 10.05.2011 године је обавештен Биро за координацију Савета за националну безбедност и одговорајући носиоци функција о забрани препознате конструкције противправне употребе података. Не постоји никаква реакција на ову слободно изражену вољу:

Допис председнику републике од 10.маја 2011 – Објављивање и забрана држ. и служ тајности из разлога противуставности и противзаконитости у трајању – линк

http://wp.me/P3pD8b-6i

Посебна пажња! Утужује се и забрањује акт органа власти у које спадају и делови посебних одељења за тајне прикривене операције деценијама уназад у погледу противправне употребе и размене података, чињеница, информација без знања и без воље (пристанка) оштећених као инструмент манипулације и стварања различитих заблуда у процесима под генералном доктрином НСЦ10/2 и у њој употребе агента провокатора са измењеним прикривеним делимичним идентитетом. Било каква веза са мном и оштећеном породицом без обзира на све циљеве и последице, њихово вредновање у периоду од више деценија не постоји. Или, ја сам платио највишу могућу цену ове игре деценијама уназад кроз реално уништен живот и егзистенцију из повратних услова начина заштите целе операције. Напомене ради, језгро ове породице са наследним правом по грађанском закону је скоро потпуно ишчезло, а обзиром на моје пуно знање и доказе о суштини егзистенције и начина односа према укупном недељивом социјалном окружењу и грађанској лојалности, али и високом искреном етичком интегритету преминулих, свака веза, предпоставке и заблуде које се одржавају постојећим трајњим стањем је недопсутива и предмет правног спора.

Како пристанак и знање о овој операцији и легенди агента провокатора нису постојали, односно не постоји и даље пристанак, није могуће нити повлачење пристанка. Последице из примене и начина заштите операције су предмет правног спора који се применом низа тајности и забране употребе правног пута и правних ефективних средстава заштите права, све време у сваком критичном процесу одлучивања спречава.

.       .       .

Утуживање препознате позадине укидања права

Сталном применом члана 13 Г-10 закона СРН се до саопштавања примене мера посебног третмана забрањује утуживање истих. Разменом података, информација, метода, применом посебних мера и метода трајне контроле (обавезе из закона о тајности података) врши се и трајно оштећење или укидање загрантованих грађанских права са последицом забране утуживања непосредних и посредних штетних последица по објекте оваквог третмана, искључиво из разлога противправне употребе података, информација, чињеница о стварном животу и односима примењених у операцији са агентом провокатором кроз његов прикривени, измењени делимични идентитет.

Разменом података и информација под ознаком тајности различитих врста и једностраном применом мера члана 13 Г-10 закона СРН, а у вези даљњих одредби о посебном статусу и заштити операције и агента провокатора, настаје потпуни абсурд у трајању, дејство сталне кривице жртве за дела и противапрвну штету која настаје према истој, мени и породици, искључиво из услова заштите целе операције и конкретних лица, различитих  сарадника, кроз све време трајања ове операције деценијама у прошлости, да би она тако и била откривена и дешифрована кроз забрану давања правног исказа пред управним и судским органима и њиховог ваљаног вредновања сходно одредбама о процесном праву, односно закона о управним поступцима. Све ово не умањује обавезу заштите и укидања даљње противправне злоупотребе података, јер се посебни интереси налазе и стварају независно од поштовања критеријума забране посредне и непосредне дискриминације и забране противправне употребе података. Једини основ и покретач посебних интереса као стални метод и мере иза трајног дејства тајности деценијама уназад може бити моћ која почива на праву потпуне измене битних садржаја за процесе одлучивања у трајању. Нарвно, без икакве контроле садржаја кроз постојање реалних или формално – правних услова забране демократске контроле из наводних непроверљивих виших интереса под строгом тајности у земљи и иностарнству у вишедеценијском трајању.

Утуживање пред управним судовима било које земље је зато унапред осуђено на неуспех из разлога дејства забране утуживања препознате поздине, тиме је и употреба свих правних средстава и правног пута објективно забрањена, што је у супротности са уставним правима сваке средине (члан 19 став 4 Основног закона СРН, члан 22 устава Р.С. члан 6 евр. конв. о људс. правима и слоб. итд) и по признатим међународним правним актима. Ради се о трајном стању, објективно анализирајући предуслове од пре 1941, значи пре противправне употребе података и информација о стварној судбини породице, постоји континуитет укинутих права и посебно неравноправног третмана из разлога заштите целе операције и конкретног агента – провокатора. До оваквог третмана долази из начина функционисања система и метода одлучивања независно од системских предуслова, степена владавине права, оствареног нивоа поделе власти и начина поштовања уставно-правних предпоставки у погледу одбране или кршења загарантованих права.

Агент провокатор је умро 25.02.2015

Чување докумената, доказа, протокола, примењених посебних метода и мера за њено одржавање обавезно. Обзиром да се ради о институционално посебно заштићеној прекограничној операцији деценијама у прошлости, као и давању и применама тајности кроз сталне измене битних садржаја, даљњим конструкцијама истих на штету жртве без права на правни лек, скренуо бих пажњу на очување расположивих и за даљње процесе одлучивања меродавних докумената и архивских извора, јер се они по правилу уништавају, што је и лично искуство у третману обзиром на начин институционалне манипулација чињеницама без права на правни лек. Умрли агнет провокатор је уживао вишеструку заштиту у погледу извршених кривичних дела, прања новца поред осталог што би требало бити предмет истраге сходно члану 7а Г-10 закона итд. под законским условима институционалне заштите кроз реалну обструкцију истраге у више земаља.

Повереник члан 44 ЗЗПЛ

Повереник чланом 44 ЗЗПЛ је надлежан за овај случај и мене је изненадила делимично реакција у обради мог обраћања од маја – аугуста – децембра 2012 године. Уколико се у архиви – регистру повереника не налази случај, биће накнадно послат и објављен на отвореним интеренет страницама. Молио бих Вас да се укључите у надзор изношења и уношења података из земље и у земљу (тачка 4 члана 44 у вези тачке 1 надзора заштите података – у конкретном случају манипулација подацима и информацијама) са овим случајем у целини (размена тајних података и информација) јер се ради о наставку вишедеценијских манипулација подацима који се проглашавају тајним и имају посредно и непосредно дејство трајне тешке дискриминације, без права било какве провере и контроле, укључујући и повређена права оштећених.

Молио бих Вас да сходно Вашим овлашћењима успоставите регистар манипулисаних података кроз различите облике употреба агената са измењеним привидним идентитетом или сходно Вашим овлашћењима упутите надлежне законодавне органе о потребу контроле овог целог поља (тачка 3 у вези тачке 9 члана 44 ЗЗЛП).

Тачка 14 предвиђа сарадњу са надлежним органима за заштиту података у другим земљама. Мере тајности и начин њиховог дејства у погледу изузећа права су стални пратиоц ове коснтрукције, да би она тако била откривена, потврђена и установљена даљња институционална воља одржавања препознатог стања заштите злоупотребе података. Жртве су прве које сносе најтеже егзистенцијалне последице и последње које никада не добијају право заштите, пред комплексом заштите права у системима вршења противправних до криминалних радњи, све под реалном институционалном заштитом. Ово посебно у вези давања мишљења о специфичним ризицима за права и слободе грађана чија се права укидају из услова заштите строго тајне операције и злоупотребе – противправне примене њихових неотуђивих личних података и информација о стварном животу и животу под трајним утицајем мера и метода заштите операције противправне употребе података и информација о практично већ уништеној породици, као морализирајуће маске за непосредно и посредно управљање процесима са реално истим и сличним последицама, како у конкретном индивидуалном случају, тако и по недељиви било чији заједнички јавни интерес (тачка 12 члана 44 ЗЗПЛ).

Обавеза чувања тајности члан 46 ЗЗПЛ

Тајност је са целог овог случаја према познатим подацима и доказима о постојању целе конструкције и агента провокатора скинута. Одржавање тајности је према члану 3 закона о тајности података Р.С., члану 146 кривичног законика Р.С. кривично дело, односно дело супротно закону. Исто важи у погледу одавања државних и службених тајности члан 316 тачка 6 и члан 369 тачка 5 кривичног законика Р.С. Одржавање тајности је супотно и на основу устава и закона СРН, али и на основу посебне рестриктивне правне основе за конретан случај.

Политичка позадина, која ми је саопштена, а коју сам сам по непровереним критеријумима разумевања појма политички уочио, не постоји. Ово није политички предмет, већ системско питање од недељивог било чијег заједничког минимума јавних интереса и очувања принципа демократских начела и вредносних садржаја истих, кроз поштовање принципа владавине права, поделе власти на независну легилсативу, егзекутиву и јудикативу, и поштовање уставних начела и принципа и начела и принципа као и вредности међународног права. Не може се из политичких непроверених, посебно опортуних противправних разлога ствар једноставно давањем или продужавањем тајности учинити непостојећом, јер се тиме на посебно проблематичан начин цео процес приближава методама времена и односа који су кроз манипулацију и употребу стварних података и инфорамција о животу породице, определили ову целу конструкцију без знања и без воље оштећених.

Уставна жалба члан 170 устава Р.С.

Употребљавам сва расположива правна средства пре подизања уставне жалбе из уставних услова за подизање исте. У овоме смислу можете прихватити и обраћање Вама као контролном органу Р.С. Обзиром на трајно постојање институционалне ћутње, а на изнету формално – правну основу у погледу одржања противправног трајног стања дискриминације у вишедеценијском трајању, скрећем пажњу уз захвалност на Ваша упутства из претходног одговора, да су ми правне и законске основе познате. Чињење целе позадине на коју сам и у овом обраћању упутио, уз напомену постојања даљњих довољних доказа, непостојећом кроз абсолтну ћутњу из услова дејства тајности и поштовања одлука на основу чланова 12 и 13 закона о основама уређења система безбедности Р.С., требало би да укаже на непостојање било какве повреде права. Испуњавање услова уставне жалбе уз све разлике и сличности у СРН и у Р.С. тражи исцрпљивање свих раположивих правних средстава пре подизања исте, као и документовање повреде права. Забрана давања, односно неприхватање исказа са правним значењем, одбијање кроз институционалну ћутњу прихватања постојања конкретних отворених правних питања у вези предуслова уставне жалбе је један од услова за исту.

Трајна забрана давања исказа пред судом, реално онемогућавање одбране је такође један од довољних услова за уставну жалбу, јер је одбијање или игнорисање правних исказа у конкретном предмету, повреда једног као основно право вреднованог основног процесног права –  Audiatur et altera pars. Показало се трајно изузеће права на правни исказ у управним и судским процесима, што је једнако повреди материјалног права, права на коришћење правних средстава и на правни пут у остваривању својих права.

Постоји трајно, тиме и тренутно непосредно огарничење односно повреда или изузеће основних загарантованих права кроз акт давања и продужавања тајности у иностранству и земљи из разлога заштите једностране институционалне противправне употребе података о личности, без знања и воље исте. Из услова начина конструкције, примене и заштите противправне злоупотребе података, постоји даљњи низ одлука упарвних и судских власти које свака сама за себе представљају при тренутном трајном третману непосредну повреду загарантованих основних права и слобода, без обзира на све заблуде као последица примене у заштите строго прикривене операције кротз манипулације и конструкције непроверљивих, а прихваћених очигледних чињеница у правном значењу. „Прихваћених очигледних чињеница“, јер са реалним односима немају абсолутно ничег заједничког и које су и указале на постојање посебне прикривене операције и постојање злоупотребе података. Све су ово елементи за ваљану жалбу уставном суду на трајну, непосредну повреду или укидање низа иначе загарантованих основних права.

Обзиром на забрану утуживања тренутног трајног стања повреде основних грађанских права и трајне дискриминације из препознатих услова, а пред исцрпљивање даљњих правних корака под мени познатим условима, молим Вас да региструјете случај и из недељивог општег јавног интереса ради других случајева сличне позадине.

.       .       .

erde-007

Пример третмана довољног за уставну жалбу у СРН, али и Р. Србији под условом строго тајне сарадње пре и након овакве одлуке уз размену строго тајних конструкција и манипулација. 23.06.2009 службени суд у Новом Улму доноси одлуку о битном ограничењу и укидању низа загарантованих грађанских права и слобода из разлога потребе наводног старатељства, психијатријског лечења до затварања у психијатријску затворену установу:

.       .       .

erde-007

  • Одређивање мера контроле задржавања и одређивање смештаја.
  • одређивање мера о имовинском располагању.
  • Одређивање мера о здрваственом третману.
  • Одређивање мера за нервно-лекарско збрињавање.
  • Заступање пред органима управе, осигуравајућим друштвима, пензионим и социјалним захтевима и правима
  • Пријем, отварање и задржавање поште и одлука о телефноским и електронским комуникацијама.
  •  Мере ступају одмах на снагу. – прилог 2

Све на основу непостојећег вештачења и извештаја Др. Дитмана и непостојећег исказа пред судом од 12.01.2009 г. – прилог 3

.       .       .

erde-007

Одмах након пријема ове одлуке улажем притужбу, са образложењем о формално-правној и тиме материјално правној неодрживости одлуке. Није постојало никакво вештачење са Др. Дитманом, уопште никакво вештачање на основу и онако веома ограничених права по закону особа које се нађу у оваквом ланцу третмана. Није постојало никакво саслушање нити дозвољавање исказа пред судом, не само у погледу конкретне изнуде наводне потребе збрињавања, већ и у свим претходним процесима одлучивања.

Одговор – решење на моју притужбу нисам добио, а обзиром на реалну опасност губитка слободе и права које је наступило, припремам се за напуштање земље.

У критичном периоду крај децембра – крај маја 2009) ја се налазим у Зрењанину, где након телефенског разговора са агентом провакатором „Лацијем“ и његовим превођењем и признањем постојања манипулације стварних односа подносим кривичну пријаву Одељењу криминалистичке полиције Д.П- У Зрењанину о лажном представљању и давању лажних изјава са овом преваром у вези. Постојање тајне сарадње на овом случају сам приметио раније, од 2006/2007 године. Обзиром на начин обраде и односа према основном питање манипулације и злоупотребе подацима, позадине употребе, времена употребе и циљева употребе агента провокатора са измењеним, прикривеним делимичним идентитетом, повратног утицаја на мој третман са тим у вези бар од 1975/76 године уз све промене до данас (материјално-правни докази расположиви), поставља се питање правне основаности таквог укупног третмана, јер се ради о низу одлука и мешања у поље приватне  организације језгра живота у трајању, без обзира на све промене и разлике деценијама уназад.

.       .       .

erde-007

Посебна напомена

Лично не постоје и никада нису постојале никакве везе са било каквим обликом мог ангажмана у било каквом виду или односу са мрежама било чијих и било каквих тајних политичких полиција. У овоме смислу постоји низ веома битних догађања од историјског значаја, као и личног односа, одлука, чињења и нечињења, као и оштећене породице у погледу предуслова скупљања, вредновања и манипулације подацима у погледу касније конструкције тајне операције од шездесетих година до данас у иностранству, који тек јасно указују на неке циљеве и намере у погледу веза и њихове изградње, као и метода у погледу функционалне употребе ове целе операције и агента – провокатора. Изузевши противправну употребу података и информација у овоме смислу, свака друга веза са оштећеном породицом је недопустива, управо из предуслова објективног вредновања њене стварне судбине, чињења и нечињења и укупног односа према заједничком, недељивом минимуму општег интереса и тиме поштовања интегритета и слободе, права било ког другог појединца или групе.

Размена података и информација члан 7а Г-10 закона СРН – линк Молио бих Вас да се као другостепени контролни орган из домена Ваше контролне функције добро упознате са садржајем права, како у формално-правном значењу, посебно у материјално – правном смислу права која се бране као основна и интереса било ког државног – уставно-правног идентитета и интегритета, као и општег недљивог минимума заједничког интереса на основу међународно-правне основе. Члан 7а Г-10 закона СРН у погледу усановљене строго тајне сарадње, уствари све време трајања овог процеса од више дценија је повређен.

(1) 1Der Bundesnachrichtendienst darf durch Beschränkungen nach § 5 Abs. 1 Satz 3 Nr. 2, 3 und 7 erhobene personenbezogene Daten an die mit nachrichtendienstlichen Aufgaben betrauten ausländischen öffentlichen Stellen übermitteln, soweit

1.
die Übermittlung zur Wahrung außen- oder sicherheitspolitischer Belange der Bundesrepublik Deutschland oder erheblicher Sicherheitsinteressen des ausländischen Staates erforderlich ist,
2.
überwiegende schutzwürdige Interessen des Betroffenen nicht entgegenstehen, insbesondere in dem ausländischen Staat ein angemessenes Datenschutzniveau gewährleistet ist sowie davon auszugehen ist, dass die Verwendung der Daten durch den Empfänger in Einklang mit grundlegenden rechtsstaatlichen Prinzipien erfolgt, und
3.
das Prinzip der Gegenseitigkeit gewahrt ist.

2 Die Übermittlung bedarf der Zustimmung des Bundeskanzleramtes.https://viktorkossnachrichtendienste.wordpress.com/2015/01/26/g-10-gesetz-zur-beschrankung-des-brief-post-und-fernmeldegeheimnisses/

Укратко у преводу,

Размена података са страним службама, државама, организацијама од стране СРН подлеже проценама и предпоставкама о опасностима које ничим нису испуњене, осим у ставу 2 члана 7а Г-10 закона обавезе примене метода и мера ради очувања тајности операције по горе цитираном додатном уговору о положају НАТО – трупа и њихових припадника, односно лица у том својству.

Предпоставке размене података, примене мера и метода подлежу заштити достојанствених интереса (основна грађанска права) особе чији се подаци размењују.

Овде се понавља више пута уочено затварање кругова применом строгог правног формализма без дозвољавања провере стварних односа који су на основу изјава, чињења и нечињења, стварних односа и положаја и открили агента – провокатора, као и злоупотребу података која се као заблуда провлачи све време мог третмана и кроз све битне одлуке и реални правни положај у трајању. Заштита података, владавина права нису постојале у време трајања ове целе операције нити у СФРЈ, нити до данашњег дана ни у једној од сукцесивних наследница бивше СФРЈ укључујући и Р. Србију. Или је ова операција са уништеним животом и егзистенцијом кроз губитак права из услова злоупотребе неотуђивих права, једини светли пример поштовања права у свом трајању предуслова као основе строго тајне операције деценијама уназад. Из пиетитета према жртвама у сложености времена предуслова и услова, стварне судбине породице, њеног чињења и нечињења, као и трајног дејство губитка низа основних права, свако даљње поређење је крајње неумесно при приближном поштовању тежине позадине.

.       .       .

erde-007

Ово су били разлози да сам 10.05.2011 године недвосмислено према тада препознатим условима моје повратне дискриминације у рефлексији низа догађаја и начина процеса одлучивања, активности мрежа тајних служби итд, дописом бироу за координацију и савету за нац. без. Р.С. забранио даљњу примену ове тешке злоупотребе кроз препознату поздину – линк:

ttp://wp.me/P3pD8b-6i
Изричито упућујем на забрану препознатих одлука и давања тајности, односно продужавања тајности на потврђену противправну манипулацију подацима и информацијама у тајној опрацији и конструкцији и примени заштићеног агента – провокатора. Утужујем препознате повреде права и позадину под тајношћу као трајни услов моје трајне повратне дискриминације.
Овај правни проблем је нешто сасвим друго од питања контроле рада институција или носилаца функције чија се контрола изузима из надлежности контролних институција и органа, укључујући и поверника и заштитника грађана, као и парламента. Молио бих Вас да ове ствари разлучите јер се иза отвореног правног питања налазе више од 40 година противправног третмана са последицом реалне уништене егзистенције из начина функционисања заштите целе тајне операције и конкретног агнета – провокатора, да би тако и операција и лажни прикривени идентитет, али посебан заштићени положај у вршењу кривичних радњи посебно према извору злоупотребе података и информација био откривен.
.       .       .

је обавештење јавности из разлога његове формално-правне неправилности и посебно садржаја који је утужен – давање продужавање тајности на препознату противправну употребу података и информација као предусловом за правично, а изостало утврђивање чињеница у погледу трајног оштећења мојих грађанских загарантованих основних права и слобода. У принципу је ово и обавезно поље заштите права повереника и заштитника грађана. Абсолутна ћутња и понављање циркуларних токова одлучивања на основу поштовања или принуде спровођења одлука на основу чланова 12 и 13 закона о основама уређења служби безбедности и обраћања надлежним контролним телима су покушај испуњавања правне форме пре подизања уставне притужбе. На жалост, без продора у средства јавног информисања, ни једна се ствар не може померити у смислу уставних и правних обавеза заштите вредности, начела и принципа које су иначе у надлежности контролних тела.

Правна и законска позадина рада државног тужиоца ми је позната, али такође и законска основа и много више пракса претежног до абсолутног непровереног политичког одлучивања у оваквим случајевима. Тежина проблематике ми је позната, али се управо ради о основном демократском начелу контроле у посебним случајевима као овај, који се изградњом додатних законских препрека циљно и вољно претварају у могућност укидања основних грађанских права и слобода, дискриминације из услова непроверених интереса супротних општим принципима и начелима загарантованих уставом и наведеним основама међународног права.


Канцеларија Савета за националну безбедност и заштиту тајних података,

је такође обавештена и упућена на своју законску обавезу провере изнетих садржаја у погледу целе тајне конструкције, времена, начина и функције заштите и примене агента – провокатора. Даље обавезе провере датих чињеница у срадњи и размени тајних података (§§ 93-96 закона о тајности података Р.С.), а у вези трајне тешке повреде основних права и повратне трајне дискриминације канцеларије, произилазе из члана 24 закона о тајности података, а на основу више законских основа из истог закона почевши од члана 3, члана 16 став 1 тачке 2 и 5 и става 2 и 3, истог закона.

Чланом 25 Закона о тајности података Повереник на основу жалбе у случају одбијања канцеларије или одређеног руковаоца, опозива тајност и омугућава остваривање права тужиоцу на основу закона о слободном приступу информацијама и ЗЗЛП. Надлежни органи следом абсолутног приоритета поштовања тајности, без дозвољавања прихватања доказа о њеној строгој противзаконитости и трајном, тешком дискриминаторском, повратном дејству одбијају опозив, а ради омогућавања правичног поступка. Повратно делују обавезе из размене података са страним организацијама, државама итд. а, циркуларни ток под формално-правним обавезама забране сваког доказног поступка и прихватања чињеница је објашњен у горњем тексту. Ради се о сталном третману, без обзира на чињење или нечињење и остале релевантне доказе и чињенице за било који процес одлучивања до сталне измене битних садржаја без права на ваљани правни лек.

Član 25

Ovlašćeno lice organa javne vlasti opoziva tajnost podatka, odnosno dokumenta koji sadrži tajni podatak i omogućava ostvarivanje prava tražiocu, odnosno podnosiocu zahteva na osnovu rešenja Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti u postupku po žalbi, odnosno na osnovu odluke nadležnog suda u postupku po tužbi, u skladu sa zakonom kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja i zakonom koji uređuje zaštitu podataka o ličnosti.

Овим није исцрпљена правна основа контроле противзаконитости одржавања, продужавања, давања  тајности на основу обавеза канцеларије савета за националну безбедност. Министраство за правосуђе је надлежно на основу члана 97 за надзор и примену и промену законске основе у вези заштите и примене одредаба за тајне податке. Како су истражни органи тужилаштва подређени деловањем тајности, и овим путем настаје под условом тајности утицај на јавно ружилаштво у погледу забране истражних радњи и у најтежим случајевима повреде права и закона, без права на правни лек, или потребно је доживети шиканирање од неколико деценија, бити стављен више пута пред свршен чин потпуног губитка права, открити позадину и опет остати ускраћен за иначе саморазумљива и гарантована права и по обичајном и по уставно законском основу и гарантованим правима на основу међународне правне основе.

Обзиром на тежину материје, сложену законску основу, време трајања, а ограниченост простора и сврхе употребе електронске поште, прихватите и ову информацију као увод у проблематику и даљње кораке испуњавања предуслова за ваљану уставну жалбу. Указујем на бизарност потребе укидања тајности, а ради обезбеђивања предуслова за правични поступак, управних или судских власти из искључивог разлога противправне заштићене употребе личних и породичних података.

Један детаљ из претходних процеса одлучивања

Поред сталног пратиоца процеса одлучивања кроз уочену обавезу поштовања упутстава и директива надређених у хјерархији одређеног органа, уклањања докумената из архива или њиховог накнадног преправљања, постоји од 2007 године продор у шире социјално окружење, а ради препознате одбране тајности. Овим се ништа не мења у погледу ранијих поступака одлучивања и критичних одлука од 1975/76 до данас. Један такав пример је изјава зрењанинском одељењу криминалистичке полиције сина лица против којег је подигнута и обнављана два пута иста кривична пријава од априла 2009, а која се генерално обрађивала институционалном ћутњом – уклањањем предмета из обарде и из архива МУПа. Након обнављања 19.07.2010 (низ догађаја од априла 2009 као на пример судска одлука о посебним мерама од 23.06.2009, а у вези међународне превентивне срадње), кривична пријава добија ознаку тајности и давање нечијег имунитета на цео случај (09.11.2010), нестаје из обраде и архива МУПа Р.С. и након овог сазнања бива поново поднешена да би дошла у Зрењанин на одлучивање и истрагу. Лице против којег је подента кривична пријава не даје формално – правно никакав исказ, али то у Зрењанину чини син који даје изјаву 28.01.2011 – прилог 5.

Након тражења увида у документа основног јавног тужилаштва у Зрењанину и установљавања већ познате праксе уклањања докумената и доказа, налазим ову изјаву. Изјава са реалним односима нема никакве додирне тачке из простог разлога временских и просторних неусаглашености – немогућности. Али, спомиње се један за позадину случаја битан детаљ, негирање посета седамдесетих за време истражних радњи у Зрењанину Станета Доланца, тадашњег Бр. 1 тајне политичке и партијске полиције Бауковима у Зрењанину. Прилог 6 је подсећање у вези ове изјаве на стварни ток догађаја укључујући и на овом случају препознату високу сарадњу преко деценија, где је игром случаја судбина породице манипулацијом и заштитом манипулација стварних односа, постала повратним условом потпуног укидања мојих права и правне личности без права на правни лек. Даљњи докази су расположиви, како у погледу одбране личног интергритета, тако и интегритета породице и преминулих чалнова породице, која абсолутно са овом целом заплетеном мрежом хаоса нема никакве везе. Разлози изналажења подлоге у злоупотреби података биће документовани у наставку правног процеса и указаће на суштине од општег недељивог интереса у погледу обавезе доњег минимума демократске и контроле управних и судских власти у погледу обезбеђивања иначе саморазумљивих, загарантованих основних права.

Са уважавањем

Викрор Кос

Руже Шулман 49/16
23000 Зрењанин

У Зрењанину

дана 28. априла 2015г.

 


From: snezana.zikic@poverenik.rs
To: maliperica_91@live.com
Subject: odgovor u predmetu br. 07-00-01329/2015-05
Date: Wed, 15 Apr 2015 10:20:26 +0200

Поштовани, поводом Ваше представке поднете Поверенику за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, у прилогу Вам достављамо одговор.

 

С поштовањем,

Снежана Жикић, овлашћено лице

Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности

Београд, Булевар краља Александра 15

тел. 011/ 3408-910, лок 339,

факс 011/ 3343-379

www.poverenik.rs

abseits vom mainstream - heplev

Nahost, Europa, Deutschland und die Welt...

AnoNews Vienna

“In lulz we trust.”

Gegen den Strom

"Wer gegen den Strom schwimmt, gelangt zur Quelle"

СРБски ФБРепортер

Разбијмо режимски медијски мрак - будимо сви ФБ репортери

entudbafizierung

Eine Lustration (Entudbafizierung und Entstasifizierung) tut in Kärnten not!

ГЕТО СРБИЈА

ПРАВА ИСТИНА ЈЕ СКРИВЕНА ОД ОБИЧНИХ ЉУДИ ! ! !

Blog sudije Majića

O pravu i pravosuđu otvoreno i bez cenzure

Angus Young

Otvoreni blog, liberalnog uma...

Greater Surbiton

The perfect is the enemy of the good

Politička Konkretnost

Pokreni se i sebe pobedi, jer ko živi u nadi umire u bedi!

Balkanblog

Just another WordPress.com weblog

predragpopovic

A fine WordPress.com site

Учионица историје

Historia magistra vitae est

Die Propagandaschau

Der Watchblog für Desinformation und Propaganda in deutschen Medien

WiPoKuLi

Wissenschaft, Politik, Kunst und Literatur

Machtelite

None are more hopelessly enslaved than those who falsely believe they are free.

Geopolitiker's Blog

Just another WordPress.com weblog

%d bloggers like this: