Судски процес високим службеницима УДБЕ у Минхену 17.10.2014   Leave a comment

 

http://wp.me/P3pD8b-2S

 

erde-017

 

Суђење у Минхену 17.10.2014

 

Ј. Перковић и адвокат Нобило пред минхенским судом

Ј. Перковић и адвокат Нобило пред минхенским судом

 

erde-017

 

У Минхену почиње 17.10.2014 судски процес против Јосипа Перковића и Здравка Мустаћа, два како се каже висока функционера бивше тајне политичке полиције Југославије и Хрватске. Повод је сумња тужилаштва о кривичној одговорности оптужених за организацију и припрему ликвидације хрватских дисидената преко конкретног случаја 1983 убијеног Стјепана Ђурековића, једног од директора ИНЕ, за којег се сумњало да је уплетен у малверзације и криминалне послове ИНЕ са иностраним партнерима под условом државних тајности у земљи и иностранству. Суд је обавезан да суди на основу закона и за конкретно дело, а имплицитно се позадином процеса ставља у  идеолошко-политички суд, те је поред тога политичка употреба правосуђа у целини, суда и тужилаштва посебно питање.

Повезивање правосуђа у конкретном случају једног кривичног поступка за убиство са вишедимензионалном,  сложеном позадином историјског упупног процеса хладноратовске поделе и посебног положаја и тертмана Југославије, идеолошке и политичке незаобилaзне компненте обележене применом тероризма и ликвидација из услова  политичких интереса система у блоковској подели, води ка проблематичној пракси негативног утицаја класичног политичког децезионизма на систем правде у целини. Такав негативни утицај са политичким последицама на свим странама и по све националне системе правде, шта  више стварања основа за преовлађујућу примену политичког одлучивања на ширем интернационалном нивоу или у оквиру ЕУ, постаје стална све јача пракса и у системима са дужом демократском традицијом владавине права. Овај процес се посебно даје анализирати задњих две деценије ништа мање давањем прерогатива парцијалних политичких интереса Међународном суду правде – МКС у одбрани права наметања посебне политике утицаја у склопу дестабилизације појединих земаља или пордручја, на конкретном примеру управо бивше Југославије.

Политичка позадина процеса је вишеструка и вишеслојна, самим тим и политички и правно веома комплексна и још увек под различитим тајностима у Немачкој, Хрватској и осталим републикама бивше Југославије, али ништа мање у државно-правним и информативно безбедонсоним системима Велике Британије, Сједињених Држава Америке, Француске и осталим чланицама западног дела антинацистичке коалције, као најактивним полугама хладноратовских тајних игара и скривених операција. Сви они су имали и имају своје интересе и удео у настајању процеса терористичких напада кроз образовање и логистичку подршку као у конкретном примеру хрватској ектремној емиграцији у Немачкој, својим земљама и свету укључујући и територију С.Р. Немачке у извршењу истих на територији Југославије, али и обрнуто своје највише позициониране функционере у деловима система унутар југословенских власти, које су несумњиво вршиле акте одмазде кроз циљне ликвидације.  У кривично правном слислу конкретног процеса о сложеној позадини иза конкретног убиства као Ђурековића, не може бити речи на суду, односно суд нема овлашћења да евентуално улази у целину поздине. Шта више постоје законска ограничења из услова тајности које суду не дозвољавају да се бави тим темама и питањима поздине убиства, а упрево у њима леже битни одговори у вези конкретних питања и конкретног случаја ликвидације Ђурековића и то на свим странама.

Не зна се тачно ко је, када и зашто, са којим циљевима учествовао у овом сложеном пољу припрема ескалације сукоба и конкретног случаја Ђурековић, који ће тек крајем осмадесетих и девдесетих показати своје циљеве и дугорочније планове и пројекције као и методе деловања тајних служби у укупном процесу сложених промена.

Сада је већ јасно да се на оптуженичкој клупи за ову позадину налазе само два службеника у целом апарату и представници само дела сегмента укупног политичко-безедонсног система СФРЈ насталих реформама службе безбедности – УДБЕ после 1967 године. Како настаје, ко све и на какав начин узима утицај на циљно распламсавање сукоба са дугорочнијим плановима између екстремне хрватске емиграције и делова служби безбедности Југославије на конкретном случају је важно питање у позадини процеса. Да је цео случај Ђурековић у овоме смислу много сложенији, а учесници у њему, посебно у позадини различитих троуглова интереса и сукоба вишеструки и ван директне линије конкретних питања којим се може и једино сме на основу закона бавити суд у Минхену, даје се закључити на основу познатих чињеница и једном конкретном поводу – емитовању документарне серије „баварске телевизије -БР“ и „Дојче велеа Д-В“

 

Пред суђење Јосипу Перковићу и Здравку Мустачу у Минхену 17.10.2014

 

Цитат – Линк
Dotadašnji načelnik Službe državne bezbednosti Jugoslavije i drugi čovek SSUP-a, Zdravko Mustač, svojevremeni organizator hapšenja maspokovaca i dr Franje Tudjmana medju njima, postao je 1990. godine specijalni savetnik dr Franje Tudjmana za bezbednost. U prvi mah takva vest da je Zdravko Mustač postao i član hrvatskog Ureda za zaštitu ustavnog poretka zvučala je apsurdno. Mnogi Mustačevi saradnici i kolege nisu verovali u takvu mogućnost, jer su znali da je Mustač 1971. godine, kao načelnik SDB Zagreb, organizovao hapšenje i saslušavanje dr Tudjmana i ostalih maspokovaca. Posle toga Zdravko Mustač je, kako svedoči osječki advokat Ivan Vekić po kazni prebačen u SSUP. Tu naredbu je izrekao Mika Špiljak, kada se osamdesetih opet dočepao vlasti u Hrvatskoj. Mustač je tokom svog mandata u SDB SSUP- slovio kao veliki Jugosloven, komunista i vrhunski policajac. Prelazak u redove jednonacionalne policije i u tzv. krizni štab Vrhovništva zato je prihvaćen u Beogradu, a i čitavoj Jugoslaviji, medju policajcima kao profesionalno dezerterstvo. Mustačeve kolege nisu mogli da nadju nijedan valjan razlog za ovakav potez, do tada, kako sami rekoše, sigurno, najboljeg policajca u zemlji.
Ljudi se prisećaju da je Zdravko Mustač pred penzionisanje, pocetkom ove godine, bio iskreno zabrinut za svoju buducnost. Trebalo je da se kao penzioner vrati u Zagreb, ženi koja radi u „INI“ i dvojici sinova koji idu u srednju školu. A da ne ostane bez velikog stana i federalne penzije. Jer je 1990. godine Vrhovništvo mnogim bivšim policajcima i tajnim agentima SSUP- i RSUP-a iz Hrvatske oduzele stanove i prepolovilo penzije. Zato se pretpostavlja da je ovaj četrdesetpetogodišnji policajac, obaveštajac i kontraobaveštajac skupo “ prodao kožu “ i svesno stao na stranu onih koje je godinama progonio. Bilo je mišljenja da je dr Franjo Tudjman, znajući za afere koje je Zdravko Mustač zataškao u Hrvatskoj, ucenio ovog bivšeg načelnika tajne policije Jugoslavije. Tvrdilo se i da je Mustač, kao dobar kontraobaveštajac, otkrivao veze dr Tudjmana sa tajnim službama Nemačke i SAD, ucenio ga, postao njegov savetnik i tako spasao glavu.

 

erde-017

 

Дoкумнтарна 45-минутна репортажа Баварске Телевизије и Дојче Велеа

 

је емитована непосредно пред почетак заказаног суђења за 17.10.2014 бившим функционерима хрватске  и савезне службе државне безбедности СДБа (УДБА) и СДСа – службе државне сигурности Републике Хрватске. У процесном смислу оптужнице се ради о кривичном делу подстицања и организовања убиства, које је извршено 1983 године над Стјепаном Ђурековићем.

erde-017

 

erde-017

 

Stjepan Đureković rodio se u Bukovcu kraj Petrovaradina 1926. godine.[1] Tijekom Drugog svjetskog rata Đureković je izbjegao službu u oružanim snagama NDH i pridružio se partizanima.[2] U partizanima postaje članom Komunističke partije.[1] Diplomirao je 1951. godine iz gospodarskih znanosti na sveučilištu u Beogradu.[1] Godine 1954. postao je komercijalni direktor tvornice u Osijeku a 1956. godine prešao je u rafineriju ulja u Sisku koja je 1964. godine postala sastavni dio INE.[1] Napredovao je do visokih položaja unutar INE, gdje je bio jedan od direktora,[2] a početkom osamdesetih zbog svoga posla održavao je sastanke s članovima Saveznog izvršnog vijeća SFRJ.[3] Đurekovićevo ubojstvo je naručio Mika Špiljak,[4] jer se njegov sin Vanja Špiljak našao upleten u novčane pronevjere.[4] Vanja Špiljak je 2008.[5] izjavio da njegov otac s ubojstvom nema veze. Kao osobe koje su odobrile ubojstvo Stjepana Đurekovića,[5] spominju se Milka Planinc i Stane Dolanc. Puna istina još nije objavljena. (2010.)

 

О случају Ђурековић се ништа не зна и после више од тридесет година интензивног истраживачког рада, како истражних и правосудних институција, исто тако и новинарских анализа целог случаја, доступних свих информација без обзира на извор истих. Потпуно опречне тврдње, искази и противискази, порицања реченог укључујући исказе пред судом и истражним органима, давање потпуно нових садржаја је једини, верни, основни пратиоц целог случаја. Та дубока тајантвеност и немоћ утврђивања целине узрока и последица поздине стварања случаја Ђурековић 1983 године је заправо и основни смисао и употребна вредност целог случаја кроз циљну примену метода манипулција од стране институционално строго тајно прикривених учесника, методом давања садржаја и вредновања односа кроз немоћ или избегавање  утврђивања чињеница из услова  начина функционисања система у циљним пројекцијама стварања поља контролисаног хаоса и односа у њему, како унутар исте стране у сукобу, тако и супротстављених страна. Сумње, оптуживања и контраоптуживања носе са собом јасно подељене црно-беле слике у којима са једне стране некадашња заједничка држава са својом тајанственом тајном политичком полицијом, а са друге мање или више опасна, стварна или конструисана непријатељска емиграција играју улоге које су им додељене у једној трагичној представи без краја.

У свему не достаје бар још једна битна карика, а то су сложени системи трећих тајних политичких служби и иснтитуционални органи идеолошког противника и пријатеља, службене, институционалне структуре и политичке номенклатуре западног блока са својим пројекцијама креирања односа са и у систему политичке емиграције и преко ње или поред ње креирање односа са институционалним представницима стварног или умишљеног (не)пријатеља на (југо)истоку, у конкретном случају Југославији као посебног мидијума употребе у односима са СССРом и земљама варшавског уговора. И после више деценија неразјашњени случај Ђурековић, као и низ осталих, испуњава своју основну функцију, стварање хаоса, непрозирног вела иза стварних интереса и начина њиховог институционално системског идејног креирања, пројектовања и спровођења. Све стране у огорченом, непомирљивом, дубоко подељеном сукобу су заправо истовремено објекти манипулације и манипулатори, жртве и починиоци сопствене личне и колективне, све до институционалне трагедије у једној мешавини рационалног система употреба служби и кроз њихове методе, органзованих група емиграције са неспорно дубоким страстима у сукобу негативних искључивих нихилистичких ставова. Један нихилзам који на овај начин инструментализован постаје сам себи сврха и сопствени узрочно-последични генератор појединачне и колективне трагедије. Из овог зачараног круга је немогуће изаћи и после свих трагедија, тешких личних и колективних драма, које су у 20 веку пратиле настајање и интензивирање сукоба. Манипулација туђе несреће из политичко-идеолошких интереса у време хладноратовске поделе наставила је да служи истој сврси до данас и до овог суђења 17.10.2014 године. Тиме се индиректно указује на један од основних стратешких инструмената узимања утицаја са стране и стварања поља контролисаног напона у припремама различитих сукоба из искључиво политичких трећих интереса.

Стане Доланц - Стјепан Ђурековић

Стане Доланц – Стјепан Ђурековић

Кључни процеси, догађаји у позадини кроз инструментализацију Ђурековића и отворена питања са тим у вези конкретног суђења и оптужнице остају и даље прикривене, јер поред једнодимензионалне – пре свега идеолошке позадине суђења из интереса утврђивања правде у неправди периода хладног рата и посебног односа према тадашњој Југославији, кључна питања у погледу аутодинамике развоја сукоба и тиме сврхе неразјашњене позадине овог случаја остају, по страни прикривене.

Zbog svega rečenog, postavlja se pitanje da li ovim slučajem Nemačka, posle više od tri decenije, želi da raskrinka sistem rada Titove tajne policije, koja je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka ubijala svoje političke neistomišljenike širom Evrope? Jugoslovenska SDB je svojim akcijama protiv emigracije likvidirala na desetine ustaša, četnika, balista, praktično sve one koji su označeni kao protivnici režima i velika opasnost po njega

Једно суђење, за један случај ликвидације са тако сложеном позадином не може ни да раскринка ни да објасни начин функионисања и везе у којем је југословенска страна била само један од субјеката и објекат манипулације у целом систему истовремено, са крајњим циљем који је искључиво идеолошко историјског карактера и чија је реализиција припремана управо начином употребе и злоупотребе целог система, у њему инструментализације сукобљених страна у непрегледним везама унутар њега са циљем стварања хаоса и несигурности у целини, што и јесте основни циљ сваког тероризма, био он под окриљем тајних специјалних операција или извођен од аутономних група. Везе и пресецања у овоме систему су много сложенија и са вишеструким функцијама и посебним личним и групним интерсима да би један судски процес могао да да одговоре на тако сложена и важна питања за будућност.

Анализа целокупног непрегледног поља сложених односа и њихове инструментализације у условима примене доктрине хладноратовског сукоба, а у смислу потребе ефикаснијег законско-правног уређења и стварања на тој основи међународног правног основа, остаће табу тема. Уосталом, суд који суди на основу закона и не може да да одговоре на тако сложена питања, а да сам не преузме улогу која му у систему поделе власти није намењена, наиме чисто политичког суда са идеолошком поздином у сложеним међународним односима међународног права.

 

erde-017

Улога Станета Доланца – сиве еминенције свих тајних путева

 

Иза случаја Ђурековић се крију строге државне тајне бивше земље и њених мрежа у иностранству под велом државно-институционалног патроната и заштите, значи тајне радње и одлуке њених кључних носилаца одлука финансијских и робних трансакција на ткзв. СПОТ-тржишту нафте, њене набавке и плађања, тиме начин функционисања нетранспарентног, тајног система финансијског промета који су и познати и стоје иза целог случаја Ђурековић и његове инструментализације, како у време рада у Ини, тако и након емиграције и после убиства. Исповест Павла Гажија у време ликвидације Ђурековића, министра унутрашњих послова Хрватске даје један битан детаљ о кључној позадини – заштићеним робним и новчаним малверзацијама и транскацијама на црном тржишту нафте и осталог промета и трговине робом под условом институционалне тајности. На основу интервјуа Гажија, целу акцију против таквог, опште познатог стања у ИНИ, које је постало предмет расправа до самог државног врха, дао је Стане Доланц. Стане Доланц је тиме највише место одлучивања који отворено бар за ужи високи круг одлучивања креће у борбу против криминала у ИНИ.

Из интервјуа Павла Гажија, у време покретања афере ИНА, на функцији министра унутрашњих послова Хрватске:

PavleGazi

Павле Гажи

* O čemu se zapravo radilo?

– Bila je riječ o tajnim, fiktivnim računima u inozemstvu, nabavci opreme i nafte koja nije dogovarana direktno, a plaćanje se vršilo preko tih računa. Recimo po Sredozemnom moru je plovilo pet, šest tankera pod liberijskim zastavama. I onda se čekalo da u zemlji nestane nafte, i najednom se nađu spasonosna rješenja preko Milana.

* U Milanu se poslovim s naftom bavio sad već pokojni Vojko Santrić?

– Da. Onda se pojave Santrić i Vanja Špiljak koji spase saveznu vladu bruke koja bi se dogodila nestašicom nafte. Brzo se u našim lukama stvore oni tankeri s liberijskim zastavama. I stvar je riješena. Poanta je u tome da su isplate bile preko tih tajnih računa i to po abnormalnim cijenama. Čak smo bili dovedeni u situaciju da kao država nismo imali dovoljno deviza pa su nas spomenuti posrednici, poput Santrića i kreditirali. Sjećam se da mi je u to doba Zdravko Mustač, republički šef Službe državne sigurnosti rekao da je Vojko Santrić „za sada težak oko 50-ak milijuna dolara“. To su u ono doba bili strašno veliki novci.

* Za Santrića se pisalo da ga je pokrivala savezna Udba, a možda i KOS? Vi ste upali u osinje gnijezdo?

– Apsolutno. Kad sam s Dolancom i Latinkom Perović bio u posjetu talijanskoj Komunističkoj partiji s nama je bio i Vojko Santrić. Pohvalio nam se replikom nekog medaljona koji je dobio od talijanske vlade, sastavljenog od 18 karatnog zlata. Naša Udba je planirala uhićenje i Vojka Santrića, ali su nas na saveznom nivou u tome onemogućili. Ne Stane Dolanc, nego neki drugi krugovi za koje još nisam posve siguran tko ih je sačinjavao.

 

Један битни мотив чини управо мрежа и везе према црном тржишту нафте из правне перспективе Југославије, посебно имајући у виду укупну нафтну кризу седамдесетих и осамдесетих, хроночни недостатак пара у државном укупном систему финасирања кроз реални потпуни монопол носилаца одлука у име партије, државе и безбедности. Централну позицију у том делу система под условима строге тајности је у време пре, за време и после ликвидације имао управо Стане Доланц. Стане Доланц који је био и покретач разрешавања питања злоупотреба у ИНИ.

* Kako je tekla istraga u Zagrebu?

– Na jednoj sjednici Savjeta za zaštitu ustavnog poretka u Beogradu, Dolanc je rekao da zbog tog kriminala u INA-i određene ljude treba staviti staviti u pritvor i da iz INA-e treba izuzeti određenu dokumentaciju. To mi je on i javio telefonom u Zagreb. Da stvar ne procuri nisam o tome referirao na sjednici republičkog Savjeta za zaštitu ustavnog poretka već sam otišao izravno kući Marijanu Cvetkoviću, tadašnjem predsjedniku Predsjedsjedništva SRH. Smatrao sam da za tako jednu ozbiljnu stvar ne mogu sam snositi odgovornost. U šest sati sljedećeg jutra krenula je ta akcija, kojom, naravno nisam ja izravno zapovijedao. Sutradan me, opet sav bijesan, Zdravko Mustač pitao kako je moguće da nam se dogodila još jedna provala. Iz INA-e je u kamionetima odvežena sva kompromitirajuća dokumentacija tako da kad je policija tamo stigla našla je prazne ormare. Mustač me pitao kome sam sve rekao o planiranju akcije, a kad sam rekao da sam jedino obavijestio Marijana Cvetkovića, naglo je zašutio što sam protumačio da sumnja kako je procurilo od Predsjednika Predsjedništva SRH. Ako je ono što sam mu rekao prenio Marijan Cvetković  Miki Špiljaku kao svojem sisačkom partizanskom drugu, što ne mogu pouzdano tvrditi jer to nismo smjeli ni istraživati, onda je sigurno da je Mika Špiljak učinio sve da nam propadne akcija.

 

 ○

Исте последице начина функционисања система хаоса се читају из изјаве првог политичког шефа полиције Хрватске у време покушаја пропалих истрага у ИНИ. Иницијатор покретања поступка истраге у вези малверзација у ИНИ је био Стане Доланц. Акција је покренута, али је кључно питање спорне доказне документације, која једноставно нестаје у магловитој акцији уклањања малим камиончићима, документације која никада није ни пронађена, баш као ни мали камиончићи, баш као што никада није покренута истрага у вези организације и начина крађе документације, па су самим тим по добром обичају истрага осталих непознатих суштинских мотива, актера, веза целе афере у земљи, али и иностранству. Да ли је Ђурековић био главни актер, само један у низу учесника или само објект погодан за скретање пажње са суштине целог система иза набавке и трговине нафтом и осталим робама са иностранством без абсолутно икакве контроле са обе стране, такође није разјашњено. Сумње да је лично утајом проневерио милионе остало је недоказано.

У чијем интересу је могао бити овакав заплет? Настаје увек изнова поновљени основни принцип потпуне тајанствености и немоћи утврђивања чињеница у начину функционисања институционалног система, његове контроле и сврхе, а посебно у погледу интереса и стварне користи добро скривених или чуваних појединаца и група у њему. Хипотетичко питање о томе да у оваквим случајевима постоји могућност двоструког, међусобно супротстављеног деловања из једног истог центра и са конкретним интересима није постављено.

 

Да ли је Стане Доланц покренуо целу акцију бар јавно, да би је истовремено тајно пресекао и тиме извршио заштиту црног тржишта, система његовог  рефинасирања кроз тајне трансакције, а Ђурековић постао објект – жртва кроз одвраћање пажње и њеног преусмеравање на политичку и обавештајну позадину, на коју се већ више од три деценије концентрише сва пажња?

Гажи у свом интервју искључује ову могућност, јер на њу није никада ни помислио, али истовремено говори о односима у врху власти Хрватске, Шпиљак – Цветковић – иследни органи итд. испуњеним предпоставкама о договарањима, које по правилу генеришу нове сумње и стврају нове конфликте на основу међусобног сумњичења изазваних различитим интерсима у и око ИНИног тајног  пословања. Међутим при пажљивијем читању изјаве, Гажи тврди да му се директно непосредно пред почетак акције јавио Стане Доланц телефоном, а да је он ту изјаву пренео само тадашњем председнику Председништва СРХ Маријану Цветковићу.

 

….Dolanc je rekao da zbog tog kriminala u INA-i određene ljude treba staviti u pritvor i da iz INA-e treba izuzeti određenu dokumentaciju. To mi je on (Стане Доланц) i javio telefonom u Zagreb. Da stvar ne procuri nisam o tome referirao na sjednici republičkog Savjeta za zaštitu ustavnog poretka već sam otišao izravno kući Marijanu Cvetkoviću, tadašnjem predsjedniku Predsjedsjedništva SRH. Smatrao sam da za tako jednu ozbiljnu stvar ne mogu sam snositi odgovornost. U šest sati sljedećeg jutra krenula je ta akcija…

 

Стане Доланц је рекао да треба изузети одређну документацију и она је изузета на начин који Стане Доланц можда није објаснио до краја, али је намеру спровео тако да је једини кривац после нестајања целе документације  постао Ђурековић.

 

erde-007

 

На дан убиства Ђурековића још једна битна, у случају Ђурековић потпуно занемарена коинциденција случаја. У посети Југославији је управо тадашњи министар унутрашњих послова СР Немачке, ЦСУ политичар Фридрих Цимерман. За теорије завера још један интересантан детаљ, али не мора бити, јер институционалне, строго тајне везе и конструкције са пројекцијама операција и задатим циљевима се само у детаљима дају предпоставити, што никако не значи да су и планирани на одређном нивоу из једног, већ из више центара у независној, много сложенијој интеракцији која произилази из узрочно-последичних веза, сасвим типичним за функционисање нетранспарентних институционалних система кроз сасвим нормалне, условно свакодневне, текуће услове и послове. Зато још једном скретање пажње на изјаву Павла Гажија:

 

I baš kad je Zimmermann stigao na krstarenje, a s nama je bio i Dolanc dogodilo se ubojstvo Stjepana Đurekovića. Naravno da se njemački ministar istog trena vratio u svoju zemlju i da mu nije palo na pamet da dođe u lov na koji smo ga pozvali. Stane Dolanc je isto tako bio jako iznenađen ubojstvom Đurekovića i ne vjerujem da bi on tu likvidaciju išao naređivati baš u trenutku kad na ovako visokom noviou idemo sređivati upravo takve probleme iz prošlosti koji su opterećivali odnose dviju zemalje. Ne kažem da Dolanc možda nije bio načelno za tu likvidaciju, ali likvidacija je nerijetko značila i neutralizaciju. No, ne vidim stvarno nikakav razlog da si sa službene razine idemo kvariti tek započeto sređivanje odnosa s Njemačkom.

 

Да ли се посета случајно подударила са убиством или ипак постоји простор за сумњу дубље координације из интереса и утицаја осталих страна из укупног система интереса уз употребу условно речено Гладио – 2 ♠ П-2 сличних структура. Да ли је Доланц био изненађен, или је одиграо још једну од својих познатих улога најнеобавештенијег првог шефа тајних послова, који ништа не зна и са ничим нема везе, али је све начуо онако како коме иде мање или више на штету или добит под условом даљњих изнуда и уцена. Постоје поред свега мотиви у погледу заштите послова и начина функционисања трансакција нетранспарентних новчаних средстава без икакве реалне контроле, али са већ тада и касније препознатљивим личним и групним интересима. Једна шематска структура која ће тек деведесетих добити пуни замах, изаћи на површину као јавна тајна која ће до данас остати из иностраног и интереса домаће номенклатуре под изузећем истраге и обавезне унутрашње контроле. Иностранство са интерсима својих политичких централних група такође искључује могућност сваког процеса и то чини све време, баш као и у случају Ђурековић – у истину илегалних тајних послова ИНЕ са иностранством, пре свега Миланом и Луганом и црног тржишта нафте у којем је кључну посредну улогу из Италије и Швајцарске играо Војко Сантрић са Вањом Шпиљком и оцем у врху државне власти Миком и многим другима.

 

 

erde-007

 

«The King´s of Oil»

 

Војко Сантрић из Лугана и Милана је обезбеђивао не само приступ и снабдевање нафтом са тада тек у стварању слободним тржиштем, већ је давао и финансијске услуге у погледу плаћања, нетранспрентност финасијских трансакција, до кредитирања државних послова набавке. Уз сав респект сваком експерту, такви послови у системима постојања контролних механизама захтевају виши степен координације и заштите.

Вања Шпиљак је био и остао у послу са нафтом, а тих седамдесетих и осамдесетих је имао директан контакт са Сантрићем и обезбеђивао за државне потребе нафту или осталу робу са слободног тржишта, када то ни држава није била у стању да омогући, да ли из финасијских проблема или једноставно недостатка нафте. Прави краљеви нафте – домаћи шеици без нафтних поља, али са добрим везама према пливајућим танкерима у средоземљу, под различитим заставама и са слободном нафтом свакоме, ко може и хоће да користи услуге.

 

 

Ко стоји иза слободног тржишта нафте ткзв. СПОТ- оил маркета 70их и 80их?

 

 

King of oil - Mark Rich

Mark Rich

Чувени Марк Рич из швајцарског Цуга и још чувенија фирма Рича – „Marc Rich + Co AG“ основана 1974 из којег ће касније настати „Marc Rich + Co Holding AG“ да би девдесетих продајом удела на менаџере настла водећа светска фирма у трговини и експлатацији сировинама,  (Global Energy Commodity and Resources) – Glencore plc. Више о „краљу нафте“, настанку и значају слободног тржиша 70их и 80их – Марку Ричу – Линк. Који је могао бити значај или интерес Марка Рича према Југославији, осим што је постојао интерес Југославије да дође до нафте под повољнијим условима? Нафту је требало и обзбедити од произвођача који се тих седамдесетих година служе управо својим основним привредно-економским средством и ембаргом на испоруку и производњу из својих политичких и економских интереса, а Југославија је као несврстана земља имала добре везе управо са тим земљама. Ако је неко могао бити 70их кључна и политичка и оперативна веза у овим односима, а уједно и функционер који је контролисао структуре и републичких и савезних тајних послова, онда је то био Стане Доланц. Стане Доланц образује са својом мрежом и подршком обруч око неприкосновене централне фигуре Јосипа Броза Тита. Тито је предњи политички, морални параван који због своје тадашње популарности и изграђеног имиџа не долази у питање било какве контроле од стране других делова система, али се систем његовом лаганом изолацијом и у његово име даје без икаквих већих отпора и питања контролисати и уређивати, на крају крајева са знањем или без знања централне личности управо Тита. Ту улогу је у оперативном и политичком смислу вршио Доланц, а део његових мрежа и послова, политичких агенди и употребе тајних метода је самим тим добијао све већу потпуну слободу, без икаквих постављања контролних питања и анализа. Демократске контроле и принцип оделе власти кроз владавину права, један од основа деловања и захтева управо београдских интелктуалних опозиционих центара не постоји. Постоји репресивна функција државе према овим захтевима кроз реалну депресију према познатим носиоцима ових за време 70их још увек страним и слабим захтевима. Управо од Доланца, доказаног и као наредбодавца одређених репресивних метода.

Случај Ђурековић са малим ситним детаљима и у поређењу са многим другим показује континуитет стварања и очувања начина мистерије, у ширем смислу управљања и контроле хаосом, у којем се не зна заправо ко је и како стварно вукао све конце операције, ко је чак и извршио ликвидацију, осим стварања утиска да су то учинили из своје тада разумљиве жељене репутације и намењене улоге посебни делови Доланчевих мрежа, екипа и појединаца, недодирљиви у погледу осталих радњи и у земљи и у иностранству.

 

Dolanc

Stane Dolanc

Полит- вестернтрилер „Тачно у подне“ Стане Доланц  –  Фридрих Цимерман

 

Посета Цимермана на позив Доланца на Корчули

 

Седели су за столом Доланчеве куће на сунцем окупаној Корчули и познатим погледом ка плавој пучини када их је тог 28. јула 1983 изненадила вест о убиству хрватског емигрантана Ђурековића на Штарнбергер језеру. Крстарење дуж јадранске обале, један излет са ловом, били су део плана ове посете на позив министра унутрашњих полова Југославије Доланца свом немачком колеги Цимерману. У пријатељској, приватној атмосфери, планирано је било да се реше и неки дуги тешки проблеми у међусобној сарадњи, између осталог и питања хрватске политичке емиграције. Вест о убиству је прекинула и посету и план. Остаје још забележено, што се често потпуно губи из анализе позадине, да је Цимерман дошао на радно летовање на позив Доланца. Сусрет и теме су значи биле брижно планиране, да ли и изненађење кроз убиство Ђурековића, са дужим интересима у пројекцијама основних циљева, остаје отворено, оправдано питање, имајући у виду све што се пре догодило и посебно све оно што је тек долазило. Тако пишу новине „Бадише цајтунг“ о овој посети и износе битан податак, припремљена политичка посета са важним темама је била испланирана и оквиру Доланчевог позива са елементима опуштеног приватног летовања на Корчули, где је иначе шеф тајне политичке полиције имао или располагао кућом за приватни одмор.

 

Badische Zeitung 2 Badische Zeitung – Originaltext

Es hätten ein paar schöne Tage werden sollen,

Friedrich Zimmermann

Friedrich Zimmermann

damals, im Sommer 1983: erst eine kleine Kreuzfahrt entlang der Adriaküste, dann ein Jagdausflug. Jugoslawiens damaliger Innenminister Stane Dolanc hatte seinen deutschen Kollegen Friedrich Zimmermann in sein Wochenendhaus auf der Insel Korcula eingeladen. Endlich sollte in zwangloser Atmosphäre der leidige Streit um die kroatischen Emigranten in Deutschland beigelegt werden. Es wurde nichts daraus. Die beiden Minister saßen gerade zusammen, als eine Nachricht wie eine Bombe einschlug: Soeben war einer derer, um die es ging, in Deutschland von Unbekannten erschossen worden – am Starnberger See, mitten im Reich von Zimmermanns CSU.

 

Међутим овде није крај коинцинденција и случајности. Изненађени Доланц на Корчули у вези убиства Ђурековића, показује се по сведочењу једног од првих оперативаца савезне службе Ивана Ласића, који се помиње у документарној емисији, добро обавештеним у вези убиства у Минхену. „Слободна Далмација“ даје следећи опис изјаве Ласића:

 

Slobodna DalmacijaIvan Lasić, tadašnji načelnik Druge uprave SSUP-a, u izjavi Vijeću tvrdi da su ubojstvo Stjepana Đurekovića organizirali djelatnici Druge uprave SSUP-a Stanko Čolak, Božo Spasić i Predrag Đorđević, a izvela ga je grupa Željka Ražnjatovića Arkana.
Ubojicama je, tvrdi Lasić, ulazak u tiskaru omogućio Josip Perković preko svog agenta „Boema“, urednika emigrantskog glasila „Hrvatska država“ u Münchenu, koji mu je dao duplikat ključa ulaznih vrata tiskare

 

„Dolanc je odmah upitao: Je li sve u redu?“

 

Lasić: „U Beograd sam došao u travnju 1983. Nakon izvjesnog vremena, saznao sam za ubojstvo Stjepana Đurekovića. O tome me obavijestio moj kolega iz SIP-a, načelnik Druge uprave Sreten Aleksić, telefonom ovim riječima: ’Jutros ti je jedan manje, jedan je pronađen mrtav.’ Upitao sam ga o kome se radi, a on je samo odgovorio: ’INA direktor.’. To je bilo sasvim dovoljno da se zna da je Đureković ubijen.
Smatrao sam da o tome trebam odmah obavijestiti svog neposrednog šefa, podsekretara Srđana Andrejevića. Kad sam mu rekao o čemu se radi, otišli smo do sekretara Stane Dolanca da njega obavijestimo. Dolanc je odmah upitao: ’Je li sve u radu?’
Odgovorio sam da nemam pojma o čitavom slučaju, da samo znam da je pronađen mrtav i da se spominje da je posrijedi političko ubojstvo. Dolanc je ponovio: ’Je li sve u redu, što je s ekipom?’ Podsekretar mu je objasnio da ja ne znam ništa, da nisam u toku, a da Stanka Čolaka nema. Čolak je prije mene bio načelnik Druge uprave i nije u potpunosti predao dužnost, a već je bio imenovan za specijalnog savjetnika. Dolanc je dodao: ’Opet će biti problema i optužbi na naš račun. Ubuduće moramo paziti kako to radimo.’.
Dan-dva poslije bio sam u kancelariji kod podsekretara, kad je ušao Stanko Čolak i rekao: ’Sve je OK, ekipa je kompletna.’ Dodao je: ’Idem zvati Perkovića u Zagreb.’ Nakon nekog vremena počelo se pričati kako je to uradila beogradska, Arkanova grupa. Arkan se čak otvoreno hvalio da je u tome sudjelovao. Otišao sam kod Čolaka i rekao: ’Stanko, ovo nije u redu.’ Čolak mi je odgovorio: ’Ne beri brige. Arkan je takav čovjek. To je poseban tip. To je grupa koja je završila i Šiptare.’
Poslije tog slučaja sam boravio u Zagrebu i razgovarao s Perkovićem. Rekao sam mu da nisam bio u toku priprema, ali da iz svega ispada kako je sve prošlo maltene idealno. Perković je odgovorio: ’Boga mi, više nego idealno.’“

Иван Ласић и Јосип Перковић (линк описа дешавања) о првим информацијама, о вести о убиству Ђурековића. Централно место пресека више мрежа и планова унутар система безбедности СФРЈ у овоме случају је Доланц, а метод је класичан са посебним рукописом Доланца који се понавља и у другим случајевима. Ко је стварно све и како учествовао, са којим стварно сепаратним мотивима је важно питање, најважније јесте метод стварања тензија и дугорочно пројектовање контролисаног хаоса.

 

erde-017

.

О сложеној позадинској доктрини,примењним стратегијама и методама  интензивирања сукоба између безбедоносно-политичких тајних полиција југослевнске државе (УДБЕ) са хрватском политичком емиграцијом  као у овом конкретном случају, поред низа осталих линија конфронтације са сличним основним моделом стварања поља напона, се заправо  ништа не зна. Зна се, како је у документарном прилогу представљено и потврђено од бивших службеника службе, да тајне  политичке службе безбедности СФРЈ стоје иза неких од нерзјашњених атентата и убистава, да се починиоци не знају и никада се неће сазнати, да је мотив југословенских тајних политичких служби била са једне стране антитерористичка противкампања, са друге држани интереси сходно комплесним односима унутар познате хладноратовске поделе и тиме њихова идеолошка позадина у погледу очувања државног интегритета. Изјава Божидара Спасића је у том смислу реални опис једног дела функционисања система у укупном систему сложених односа створених променама од после 1966 и тзв. брионског пленума. У вези конкретног случаја Ђурековић је интересантан и детаљ из интервјуа Спасића о штампању листа које је учинила СДБ-УДБА са циљем стварања пометње у хрватској емиграцији кроз лажни интервју Ђурековића, уз остале сличне циљне дезинформације, по којем је он наводно желео да се наметне као политички вођа емиграције. Тада (штампање новина у режији УДБЕ са конструисаним садржајима) није постојала, каже Спасић, идеја о ликвидацији Ђурековића. Да ли је идеја за покретање часописа са фалсификованим интервјуима са циљем стварања пометње и несигурности била у склопу ширег концепта употребе и објективизације „случаја Ђурековић“ од стране више група и служби на вишем нивоу координације и употребе целог случаја у оквирима ширег концепта унутар „антикоунисучког оперативног система – Гладио под пуном тајношћу“, и то са више страна и ради супротстављених дугорочних пројекицја, а заједничким основама строго тајне заштите нетранспрентног система финасијских веза у погледу тржишта робом и нафтом под строгом тајности?

Или врх оперативаца савезне службе ради на пројекту Ђурековић без да иједан од њих било шта зна о стварним намерама.

 

erde-017

 

erde-017

Улога и употреба Јосипа Мајерског

 

Јосип Мајерски

Јосип Мајерски

Још један заборављени детаљ из 1983 године о којем је исцрпно писао тада немачки Шпигел, а у вези убиства Ђурековића, јесте предаја немачким иследним службама такође вишеструког агента-сарадника Јосипа Мајерског.  – Шпигел – линк 29.08.1983. Једна од кључних карактеристика целе сцене у иностранству, посебно у СРН јесте испреплетаност веза сарадника више служби, лица која се називају топ-агентима, коунетрменима, дуплим агентима, агентима провокаторима, или само информантима, а заправо се ради о вишеструко употребљеним објектима манипулације целе сцене и ништа мање и манипулација између самих делова тајних политичких унутрашњих и спољњих служби. Као да је њихова основна намена у целом систему била управо стварање хаоса на основу својих субјективних интереса и променљивих идеолошко-политичких гледишта, авантуризма и на крају крајева, а на првом месту личних и материјалних интереса, неких рационално одглумљених променљивих опредљења различитих агената сарадника, не улазећи у променљиве вредносне оцене истих, без обзира на припадност овој или оној страни, или свима заједно.

Јосип Мајерски је био сарадник – агент спољне службе информисања југослевенског министарства спољих послова СИДа до 1976 у иностранству – Немачка Нирнберг, који се враћа у Југославију и ради у Славонском Броду, да би онда управо 1983 емигрирао и предао се немачким властима и почео радити за немачке службе. Рад за немачке службе у хладноратовском периоду година заплета, које ће тек бити заплетене на трагичан начин у годинама расплета су по природи политичких односа, али и интереса, не на крају и системских основних питања битно везане за оперативне акције пријатељских служби савезника, пре свих америчких, британских и француских поред домаћих немачких, као водећих у идеолошком рату и то у духу основних и заједничких интереса према источном блоку од стране северно-атлантског савеза и тиме посебно према основном мосту и медију – објекту у том рату – несврстаној Југославији. Ово су тврдње самог Мајерског дате у интервју – линк, који поред осталог има сусрете са Крунославом Пратесом такође двоструким сарадником служби, у међувремену јединим осуђним у Немачкој као саучесник у ликвидацији Ђурековића, чије учешће одлучно пориче.

Давање кључева објекта (кривица Пратеса) за шпијунске – обавештајне активности не мора значити да се радило о саучешништву у смислу знања о намерама ликвидације  било кога у вишетруким троугловима веза и интереса различитих страна. Исто тврди савезни агент УДБЕ Спасић у погледу штампања провокативног листа намењеног хрватској политичкој емиграцији од стране УДБЕ. Из судске праксе при поштовању закона и чињеница, сам однос некога према некоме или нечему са стварним или предпостављеним негативним емоцијама није довољан доказ за пресуду при елементарном поштовању кривичног правног поступка. То су индиције, често политичког променљивог садржаја, које се могу у условима рада и узимања утицаја кроз мреже тајних служби лако конструисати, посебно код сложених прикривених операција под посебном тајношћу. То чине све службе по основном принципу првог правила метода рада одбране тајности.

Не сме се заборавити да су акти терора, исто тако акти ликвидација против потенцијалних жаришта опсаности у извођењу терористичких напада под пуном тајности целокупног система, као и примене основног метода – вршења аката под туђом заставом, један од основних принципа прављења, одржавања и управљања хаосом из даљњих оперативних, стратешких – доктринарних интереса. Од 1968 постоји циљно распламсавање сукоба поред осталог између употребљене екстремне хрватске емиграције са једне и реформисане УДБЕ са друге стране. Ко све и какви интереси стоје иза ове радикализације сукоба остаје отворено питање. Политичка хрватска емиграција до екстремних група које су заджале основне принципе усташке идеологије и тиме терора као саморазумљивог средства политичке борбе стоје под реалним кишобраном и подпором, посредном или непосредном, делова тајних политичких служби земаља северно-атлантске алијансе. међутим и унутар система постоји широка слобода и често различити концепти и интереси. Са друге стране конфедерализоване службе безбедности Југославије имају међусобно разуђене интересе и оперативне задатке, додељене улоге чији се централни управљачки системи налазе ван сваке контроле, или контроле која омогућава дугорочно стварање предуслова за остваривање дугорочних политичких концепција, циљева са посебним методама употребе делова система у дужем временском периоду. Заједничко за цео систем и све делове јесте непотојање реалне демократске контроле и искључивање или псоебан утицај кроз деловање државних – службених тајности на искључење и судских поступака са циљем покривеним у идеолошком систему хладноратовске поделе и тиме начина функционисања на основама Труманове доктрине.

Поред ових општих карактеристика целокупног система и његовог начина функционисања, сами доушници, агенти, дупли агенти итд. су понајмање идеолошки, политички, стручно и интелктуално оспособљени да са својим укупним знањем доносе исправне одлуке и дају тачне информације, ако се уопште о испарвности и истини у оваквим мрежама потпуно прикривених операција кроз изузеће реалног контролног демократско-правног система може говорити. Интереси различитих агената сарадника су и те како лични и материјалне природе, сасвим страни у том смислу променљивим, непостојећим вредностима, тако да су више субјективно-прагматични него релна рефлексија неког, било којег и чијег система принципа и вредности,  супротстављених страна. Да ли је Пратес, и ако је предао кључеве, знао чему даљње акције служе, да ли је онај ко је примио кључеве имао уопште сазнања о одлуци о ликвидацији, или се радило искључиво о даљњим шпијунским мерама праћења – прислушкивања, даљњим ткзв оперативним мерама.

 

Пратес :

 

Krunoslav Prates, osuđenik za saučesništvo u ubistvu Stjepana Đurekovića

D-WU ekskluzivnom intervjuu za DW Krunoslav Prates, koji je osuđen na doživotnu robiju zbog saučesništva u ubistvu Stjepana Đurekovića, govori o radu za UDBU, suradnji sa Josipom Perkovićem. Prates govori o motivima ubistva Đurekovića, njegovom poznanstvu s njim, te o suđenju Perkoviću

.

 

Крунослав Пратес је иначе до сада једини правоснажно осуђени као помогач извршења убиства, а на основу искључиво предаје кључева гараже – просторија штампарије у којој је радио и био убијен Ђурековић – линк. Веза се успоставља признањем о сарадњи са тадашњом СДС-Хрватске, односно оптуженим Перковићем кроз предају кључева, који су опет требали бити даље предати, да би се београдска чаршија занимала јавним тврдњама и трачевима о томе како су београдски момци ово учинили по сопственом признању. Све ово су само у задатим условима, времену и везама ствари намењене сцени- народном чаршијском скретању пажње. Убице су могле исто тако доћи из сасвим друге сличне професионалне мреже под институционалном заштитом.

erde-017

Важна заборављена група – браћа Аземи и Фазли Гаши

 

Zadnja verzija koju je UDB-a prezentirala javnosti, čuje se manje brutalnije: Krunski svijedok Đureković se sklonio u inozemstvo kod ekstremnih ustaških emigranata. Akciju prebacivanja Đurekovićevih organizirao je Stjepan Deverić, koji te tada bio ravnatelj hrvatskog Odjela državne sigurnosti (UDBA) za suzbijanje ekstremne emigracije. Svoju poziciju u UDBI i Krajačićevom centru, naslijedio je od svoga oca, i danas je upravitelj jedinice za presonalnu sigurnost Franje Tuđmana. Zadaću da se pusti Đurekoviću da umakne u Njemačku sredila je Đurekovićeva ljubavnica Snježana Jakšić, koja je održavala operativnu vezu sa zagrebačkom UDBOM. Kratki Đurekovićev boravak u emigraciji je prekinuo agent albanske tajne službe SIGURIMI iz Manheima, čija su braća Ramo i Seido Azemi kao i Fazli Gaši, bili registrirani kao operativna veza istoga toga Deverića. Njih je 1983. godine uhitila BKA (njemačka krim/služba, o. p.), onda opet pustila i bili su kratko vrijeme potom sudjelovali u likvidaciji tog krunskoga svijedoka. Za javnost je bila razglašena priča da se radilo „o jednom konfliktu za vlast unutar emigrantskih krugova.“(25)

 

Да ли се радило о потпуној дезинформацији или је стварно постојала група сарадника са двоструким – троструким везама  албанског Сигурмија у Немачкој према делу УДБЕ, да ли у Загребу (Крјачићевом центру) како се тврди, или према западним службама и повратно према Доланчевом посебном систему веза и тајанствених група или обрнуто, од њих или Доланца према западним службама?  Следеће питање, да ли је стварно било лишавања слободе од немачког БКА неке браће Аземи и Гашија, поновног брзог пуштање на слободу и анонимизирања њихове улоге или потенцијалних веза и индиција о учешћу у конкретним акцијама, даље било каквих даљњих веза са случајем Ђурековић ове групе, искључиво ради стварања што већег хаоса око целе ове операције, се не зна.

Али, оно што у поздини постоји, јесу битне информације у вези начина функционисања слободног тржишта нафте и осталих роба, везе у њему, различите услуге до високе политичке природе њиховог остваривања, који јесу суштина позадине. Сви остали искази су само нагађања из кухиње екстра десертних и посебно интелигентних дезинформација тајних служби, само чула – казала кухиња са свих страна, са пуно страсти које одликују све стране у стварању различитих, међусобно вишеструким кртицама повезаних група и појединаца са институционалним носиоцима одлука којима су руке биле везане из политичких разлога, како то уосталом потврђују у документарној емисији баварске телевизије бивши министар унутрашњих послова СРН Герхарт Баум и државни секретар у министарству спољњих послова Клаус фон Донани.

Дубљи улазак у анализу целог пројектованог поља у којем су се развијали предуслови ескалције сукоба, са једне званичне државне стране кроз борбу против стварне или дезинформацијама усвојене непријатељске емиграције, односно посебних група и појединаца у њима, а са друге стране стварне или унутар непријатљске емиграције конструисаних или навођених – упоребљених група и појединаца у борби против државног и идеолошког интергитета исте те државе терористичким методама, увек изнова буди веома јака лична и групна осећања, страхове, познате анимозитете до мржње и тиме одржава латентни потенцијал старих и познатих трагичних сукоба. Истовремено је обзиром на лично осећање и тешке губитке као у конкретном случају документарне емисије, довољно нагласити у хеуристичком смислу даљње анализе да је комплексна психологија овог поља била само инструмент у употреби обе стране у погледу остваривања дугорочније пројектованих циљева треће стране у склопу укупне Труманове доктрине реалне хладноратовске блоковске политике.

 

erde-007

Труманова доктринa – линк оргинални документи

 

Документарна емисија је значајна и зато што први пут у фрагемнтима даје и поздинску слику начина размишљања, циљева, односа према целокупној проблематици хладноратовских односа политичких носиалаца одлука, употребе политичких и оперативних метода, њихове сврхе ради стварања реалног континуитета напонског поља контролисане есклације сукоба кроз даљњу разраду опште примене Труманове доктрине од 13. марта 1947. Тада је по први пут амерички председник Труман јавно дао оквир и циљеве америчке спољне политике у погледу већ створене идеолошке поделе Европе, као и борбе и начина заштите од идеолошког непријатеља. Ради се о спремности САДа да земљама којима кроз комунистичке покрете или комунистичке државе прети опасност, САД гарантују привредну, финансијску и војну помоћ. Са помоћи Грчкој и Турској 1947, почело је отелотворење „маршаловог плана“ и стварање НАТО одбрамбеног војног савеза, чији непосредни корени леже у начину уласка у грчки грађански рат од стране америчке администрације на место британске.

Да ли је потписивањем тројног уговора између Југославије, Грчке и Турске 28. фебруара 1953 политичка власт тадашње Југославије свесно и договором са северноатлантским савезом ушла у своју политику двојног балансирања између два блока, виског степена зависности од обе стране утврђене још разговорима савезника, Черчила, Рузвелта и Стаљина, остаће историчарима у аманет, као домаћи задатак за будуће научне радове да утврде. Такође је и политичка позадина сарадње у даљњем склапању различитих аранжмана као строго тајним делом политике са обе стране – опипавање пулса, историјски недотакнуто питање, али се појављује у позадини конкретне документране емисије као читав рационални сложен систем примењен са обе стране током трајања хладног рата и тиме даје једну од битних перспектива разумевања настајања сукоба у вези конкретних атентата, убистава и терористичких аката и акција посебно интензивираних са обе стране од 1967 године. Без сложене логистичке, оперативне, обавештајне помоћи, заштите и издаје, истовремено од институционалних система вођења операција специјалног рата западних делова служби, до ове ескалције и њеног трајања не би дошло.  Питање је у коликој су мери поједини делови или центри моћи унутар југословенског система имали веза и саучешћа у овим општим пројекцијама и циљевима. Да ли је постојала унутрашња борба за остваривање позиције најпоузданијег сарадника из Југославије сходно интересима и плановима западног савезника под условом строге тајности. Каснији развој догађаја чини ова питања више него оправданим, посебно у смислу што потпунијег, објективног разумевања укупног процеса, а  која су тада били абсолутни табу, чак до данас изгледају немогућим и нереалним, и то поред свих искустава и из сваког, било чијег недељивог колективног или појединачног интереса.

Сигурно је да је елемената дубље сарадње и договора  било у оба смера све време трајања хладноратовског сукоба и да се са обе стране играла једна игра, која и ако недоговорена, имплицира стварање дела предуслова по аутодинамици процеса за интензивирање сукоба са ткзв. стварном или умишљеном непријатељском емиграцијом. „Умишљеном борбом“ са трагичним последицама, јер настаје, јача и шири се поље конфронтације и учесника управо кроз интензивирање овог сукоба и његове употребне намене.

У основи Труманове доктрине лежи антикомунизам. У методама избора средстава у тој разумљивој и вредној историјској борби за слободу од објективне тешке реалне диктатуре реалсоцијализма, границе и етичке баријере, на страну правна ограничења су биле слободне. Унутар тих слободних граница без уобичајеног правно-законског оквира у стратегијама борбе се у име и иза антикомунистичке борбе нашао и елеменат екстремног шовинизма, који постаје сврха себи самом искључиво у име и иза паравана антикомунизма, а заправо кроз давање и стварање простора под условом заштите и употребе у идеолошком рату, ревиталзује се на широј основи кроз своје негативне, историјски такође позанте трагичне механизме и последице. Или, да ли је борба против комунизма довољан алиби за стварање модела и односа кроз њихову операционализацију и методлошку употребу на начин који неминовно доводи до ревитализације или рационалне конструкције старих идеолошких странпутица са познатим последицама.

 

 erde-007

 

Да ли је део те игре била и жалосна серија атентата и ликвидација о којем је у прилогу реч?

 

Терор као део политичког програма екстремних група, извођење терористичких акција и ликвидација је саставни и доказани метод употребе посебних група хрватске екстремне емиграције са доказаним везама на различитим нивоима према деловима тајних служби унутар специјалних, црних – покривених операција („блек бокс). Серија ликвидација са тим увези од стране УДБе је такође позната чињеница, али није доказана за свки конкретни случај.

Сваки систем понаособ у спрези терора и противтерора, као и цео систем у оквиру ширих стартегија и циљева је питање научног историјског рада. При приближно објективном вредновању свих релевантних утицаја и интереса, узимајући у обзир аутоднамику сложеног наизменичног процеса, постави ће се и најбитније питање за будућност, правно-законске регулације уређених демократских система  за будућност, која ће са једне стране ефктивно сузбијати аутохтони тероризам, са друге сачувати основе слободе као основног уставно-законског услова и принципа правде и правичности, тиме реалне развојне снаге од недељивог, општег, било чијег заједничког интереса.

Сложено поље односа под велом тајности у којем су сва правила грађанског друштва и институционалне контроле била не само под пуном тајношћу, већ из услова тајности и специјалних операција, метод стварања и пројектовања сложених односа унутар посебних стратегија и доктрина у хладноратовском, послератном периоду познатог идеолошког сукоба, јесу основа целог процеса. У стварању и спровођењу политике стварања напона у борби против идеолошког непријатеља, тероризам и антитероризам се појављују као узрок и последица међусобног условљавања и интензивирања конфронтације и подела у систему, али и стварање механизама продора и узимања утицаја као потенцијалне оперативне песнице промена.

 

 

О овоме аспекту односа у документарној емисији се први пут јавно говори и као увек политика добија свој суштински атрибут манипулације свих и сваког у процесу реалног хладног рата у мирнодопским условима два супротстављена идеолошка система, специјалног рата који се преноси на стварање напонског потенцијала кроз стварање предуслова за међунационалне сукобе и насилне дезинтеграције, а све искључиво из разлога остваривања пројектованих  интереса и циљева. Декларативна опредељења или стварна спремност на поштовање уговора, права, међународног као и грађанског иза вела тјности заштићеног система гладијаторског сукоба губе смисао и значај. Као и увек стварање несигурности и страха су један од жељених и очекиваних циљева кроз методлошку заштиту стварања напона унутар самог поља сукоба, поред осталог употребом терора. Терор има своје институционално место настанка, што не значи да не настаје и шири процес његовог разуђивања и примене кроз аутохтоне групе и тиме нових политичких проблема до угрожавања стабилности и мира на националном и међународном нивоу.

 

erde-007

 

Сасвим конкретне тезе на основу документарне емисије

 

  1. Политички носиоци одлука и С.Р. Немачкој су знали и сврху и методе начина функционисања система, самим тим и циљеве као део дугорочнијих стртегијско-доктринарних планова, а у погледу и недвосмислено терористичких активности према идеолошком непријатељу кроз употребу или чак обликовање и логистичку помоћ, политичку и институционалну заштиту одређеним групама.
  2. Терористичка поздина, намере и планови вршења терористичких напада одређних екстремних група су биле познате делу сигурносних система СРН, савезној криминалној полицији, служби заштите уставног поредка и осталим деловима обавештајног система. У случају јачег и одговорног рада истражних органа наступала је блокада из укупних доктринарних циљева идеолошке борбе.
  3.  Мреже двоструких – вишеструких агената сарадника су биле саставни део укупног напонског поља стварања и одржавања конфликта, са знањем обе стране и уз битну координацију и контролу осталих сила победница из евроатлантског савеза.
  4.  Везе према осталим иностраним тајним службама су конкретизоване употребом ових мрежа кроз пословну сарадњу и заштиту посебних појединаца или посебних агената у мрежи са више веза.
  5. Југословенске службе су вршиле циљне ликвидације на основу процена и информација такве позадинске агентске мреже, политичких одлука у земљи, не имајући преглед свих средњорочних – дугорочних последица таквог контрапродуктивног  начина деловања у управо заоштравању позиција као предприпреме трагичних сукоба насталих девдесетих.
  6.  Психолошки метод је генрално изграђен на стварању конфликта савести који даље има подпору у манипуалцијама личним и колективним реалним искуствима и осећањима као тоталитемом као личног, било чијег, тако и колективног било чијег доживљаја угрожавања егзситенције. Иза плаштева тајности сваке стране, била она чисто субјективна или колективна, постоји рационални метод стварања и ширења конфронтације, а ради основног циља у идеолошком сукобу и његовог решавања. У том систему уз све разлике сви постају објекти, а не субјекти креирања личне или колективне егзистенције на позитивним принципима и вредностима савременог света, који се бар реторички позива на хуманистичке, либералне, просвећене и етичке вредности.

 

Када се пажња са конкретних вршења терористичких напада са једне стране и предузимања мера заштите кроз несумњиво исто тако противправне радње ликвидације актера стварних или потенцијалних извршиоца терористичких аката са друге стране, посматра као једна целина која је сама себи сврха, остају питања знања и воље, начина управљања и подстицања унутрашње спирале насиља од осталих битних заинтерсованих државних чинилаца иза паравана потпуне тајности. После увода у тему емисије која све време прати сина – Роберта Загајског, убијеног припадника „хрватског револуционарног покрета“ Ђуре Загајског,  важно је подсећање на почетак – интензивирања серије неразјашњених убистава и ликвидација припадника хрватске политичке емиграције од 1968 године. 28. октобра 1968 су у Минхену у просторијама редакције „Хрватска слобода“ убијени Миле Рукавина председник удружења “ Савеза уједињених хрвата“, Крешимир Тољ главни уредник листа и Вид Маричић без посебне функције. У документарној емисији БРа и ДВа се наводи овај атентат као време од када почиње интензивирање и учесталост атентата од стране УДБе.

Атентат у Минхену 28.окт.1968 -видео баварска телевизиjа

У документарној емисји БРа се не спомињу два битна догађаја у вези са атентатом у Минхену 28.10.1968. Први догађај су атентати екстремног хрватског терористе  Мирка Хркача од 13. јула 1968 у београдском биоскопу „20. октобар“ и гардероби главне жељезничке станице у Београду. Други битни догађај је кривична пријава словеначког слободног новинара Романа Лељка дата у Минхену 24. фебруара 2014 против Силва Горенца, словеначког шефа СДВа у време атнтата и у Београду и Минхену:

 

Leljak je zaradi umorov Hrvatov v Nemčiji ovadil nekdanjega šefa slovenske Udbe Gorenca

Publicist Roman Leljak je v ponedeljek na nemško kriminalistično policijo v Münchnu vložil ovadbo zoper takratnega vodjo republiške Službe državne varnosti (SDV) Silva Gorenca zaradi umora Mileta Rukavine, Krešimirja Tolje in Vida Maričića oktobra leta 1968 ter poskusa umora Anteja Vukića leto kasneje, je za STA potrdil Leljak.

Roman Leljak

Roman Leljak

Kot je za STA danes pojasnil Leljak, je bil septembra 1968 na osnovi poročil sodelavca Udbe v Nürnbergu Milana Dorića s tajnim imenom Hanzi izdelan načrt za akcijo proti Miletu Rukavini. Pripravljena so bila vsa tehnična sredstva, v Zahodno Nemčijo pa je takrat odšlo 11 operativcev in sodelavcev Udbe. Osrednjo vlogo v akciji je imel po navedbah Leljaka Dorić oz. Hanzi, ki je bil usposobljen za uporabo tehničnih sredstev.

За Силва Горенца ово није прво сучељавање са оптужбама и кривичним истрагама. Прва је била тврдња агента румунског Секуритатеа генерала Пацепе изнете у књизи „Црвени хоризонти“ да је Силво Горенц у време плана и извођења акције отмице Владе Дапчевића у функцији начелник савезног СДБа, директно учествовао у акцији од 30.07 – 7.08.1975. Генерал Пацепа исцрпно описује припрему и извођење акције, са местом и временом дешавања. Тврдње генерала Пацепе је потврдио девдесетих и Стане Доланц као тачне, али се Горенц бранио да је све измишљено, да не долази у обзир да долази на било какво рочиште јер Србија није правна држава поред осталог, а у осталом тврдио је Горенц да су „све то извели срби“, не наводећи име и презиме или друге детаље акције у којој су пратиоци Дапчевића изгубили животе и нестали без трага по наређењу врха савезне тајне политичке полиције. Узгред буди речено, било које квалификације по некој колективној припадности са политичким акцентима или предрасудама од било чије стране као у случају Горенца су не само за одбацити као злонамерне и безкорисне, већ су и део рефлексије која говори више о ономе ко на такав начин се брани, него о ономе кога окривљује.

 

logo_mladina Извор – Младина линк

 

Интересантно је да Горенц заштиту и сведоке и после тако дугог времена тражи у неодређеном иностранству, који би могли потврдити да се у то време налазио на другом месту, не наводећи опет никакве битне детаље. Силво Горенц којег публициста Роман Лељак у критичном периоду времена око 1968 доводи у везу на основу објављених докумената словеначке СДВ са агентом коунтменом „Ханзијем“ – Миланом Доричем који се појављује у документарцу БРа, стварно је имао добре везе према Немачкој у вези изградње нуклеарне елкетране Кршко, али и према САДу и Вестингхаузу који је дао део опреме и технологије за атомку Кршко, где је Горенц био председник општине и активни део менаџмента у изградњи елктране одсредине седамдесетих – осамдесетих. Пријатељско партнерство градова Обригхајма и Кршког су потписали упараво Силво Горенц и градоначелник Обригхеима Роланд Цимеерман 1982 године.

 

Силво Горенц Обригхајм-Кршко

Силво Горенц Обригхајм-Кршко

.

Интерсовање за Горенца и уопште словеначку тајну службу и доказе је минимално или тачно толико, да скоро никога не интересује. Разлози се могу само предпостављати, али увек када везе иду ка широј мрежи више тајних служби, односно акција под строгом заштитом, поставља се питање тајности без обзира на све остале кривично релевантне процесне доказе.

logo-standard 1 Осим бечког „Стандарда“ нико није показао интерсовање за наводе Лељка и његове кривичне пријаве.

Претходни атнетати Миљенка Хркача у биоскопу „20 октобар“ и гардероби жељезничке станице Београд, као и каснији атнетат у Минхену на редакцију „Хрватске слободе“ су увод у спиралу насиља и противнасиља, терора и противтерора чија је функционална мрежа на обе стране са свим пресецањима до политичких носилаца одлука и тиме посебне повратне депресије ка истражним органима доказана, не на крају и изјавама Герхарда Баума и Клауса фон Донанија у документарцу „баварске телевизије“ и „дојче велеа“. Код Хркача су постојала три процеса која су се трајала деценију након атентата. У сва три је пронађена кривица и осуђен је најтежом смртном казном, али је сам ток процеса интересанатан. Ни код Хркача осим првобитног признања и каснијег порицања није установљена потпуна веза у погледу извршења оба атентата.  Тешко је и објективно поверовати да би један у време узвршења још малолетни млади човек могао сам извршити тако обимну логистичку предприпрему и на крају извођење оба атентата:

 

Новости о случају Хркач:

Вечерње новости лого U ZORU, 10. januara 1978. godine, u krugu Centralnog zatvora u Beogradu, izvršena je smrtna kazna nad Miljenkom Hrkačem. Tridesetogodišnji tesar iz sela Mokrog, kod Lištice, bio je pravosnažno osuđen na smrt presudom Okružnog suda u Beogradu, kao podmetač mina u beogradskom bioskopu „20. oktobar“ i u garderobi Glavne železničke stanice. Ustaški terorista streljan je u četiri časa ujutru, pošto mu je prethodno Predsedništvo SFRJ odbilo molbu za pomilovanje.
Ova vest nikad nigde nije zvanično objavljena. Ceo dosije Hrkača, kome je posle dva spektakularna suđenja, treći proces održan tajno, iza zatvorenih vrata, nosi i dan danas oznaku „strogo pov.“. U novinama je počeo da se „gasi“ u aprilu 1974, kad je objavljena informacija o početku trećeg suđenja…

 

Суд је утврдио међутим повезаност Хркача са центрима за обуку терориста у Штутгарт:

 

Obuka u Štutgartu

 Вечерње новости лого U VREME dok je optuženi sve glatko priznavao, činilo se da nema jednostavnijeg sudskog slučaja u ondašnjoj Palati pravde u Masarikovoj broj 2 od predmeta Hrkač. Nije postojala ni dilema oko kazne, jer je u obzir dolazila samo ona najteža, koju je poznavao KZ SFRJ. U takvoj atmosferi je proteklo i prvo suđenje, na kome je optuženi ispričao gotovo u dlaku istu priču, koja se poklapala sa optužnicom:
Da je, u prvoj polovini 1968. godine, u Mariboru, preko Penavića, stupio u vezu sa grupom izbeglica iz nemačke i postao član „HOP“, sa sedištem u Štutgartu. Cilj organizacije bilo je rušenje postojećeg poretka u Jugoslaviji i on je prihvatio da postupa u svemu po njenim nalazima.
Zadatak je izvršavao do jula do septembra iste godine, zajedno sa Penavićem, koji ga je, u jednom napuštenom bunkeru kod Maribora, obučio rukovanju eksplozivnim napravama, a kasnije je u Štutgartu završio i specijalni kurs za obuku diverzanata…

….Hrkač je, na prvom suđenju glatko potvrdio i da je tačan navod u optužnici da je, sredinom avgusta 1968. u Štutgartu, pred funkcionerima HOP Nikom i Ivanom Kovačićem, podneo izveštaj o diverziji u Beogradu, položio zakletvu na vernost organizaciji i primio nagradu od 2.500 DM.
Kad se vratio u zemlju, početkom septembra, preneo je pet čeličnih mina i skrivao ih u stanu do 24. septembra, kad se ponovo sastao sa Penavićem….

Марибор је место из којег је вођен са стране СДБа, прецизније словеначке СДВ, вишеструки агент „Ханзи“ – Милан Дорич који се спомиње у документарцу и сам даје изјаву у последњем делу емисије о својим вишетструким везама и тајанственој улози. И случај Хркач и случај Горенц са атентатом у Минхену указују на много дубљу и ширу позадину и пресецање веза и из иностранства и из земље са често и по правилу потпуно супротстављеним изјавама,  доказима који се појављују и који нестају, као по правилу у уходаном, усвојеном начину функционисању целокупног система како институционалног тако и ванинституционалног под реалним строго тајним испресецаним везама у контролисаном хаосу, који се и јавља као основни циљ сваког тероризма и антитероризма из политички мотивисаних ширих стратеија и доктрина.

Да се и око случаја Хркач ствари компликују, да су само атентати и велики број рањених недвосмислена ситина, као и пун погодак у смислу деловања на јавност, потврдђују битни детаљи по којима Миљенко није атнетатор, већ његов старији брат Божо против којег је припреман процес у Марибору, а који никада није одржан. Божо Хркач у писму из иностранства након свог нестанка потврђује да је он атентатор:

 

Braća svedoci

Вечерње новости лого KAD se drugi put sudilo Miljenku Hrkaču u Beogradu, njegov stariji brat Božo doveden je iz Maribora kao svedok. On je iskoristio pravo da ne svedoči, obećavši da će se sa Miljenkom raspraviti na svom suđenju u Mariboru.
Tamo je, međutim, Miljenko odbio da svedoči, navodno ljut na tužioca što je ovaj minirao proces, odustajući od optužbe protiv jednog od petorice okrivljenih, neposredno pred početak suđenja.
Božo je sa celom mariborskom grupom bio oslobođen zbog nedostatka dokaza. Kasnije je nestao iz zemlje, a sudu je napisao pismo, kojim preuzima na sebe Miljenkovu krivicu.
„Mome bratu Miljenku sudite za nešto što nije učinio. Ja sam to uradio. Celu rekonstrukciju Miljenko je napravio prema mom kazivanju. Uostalom, proverite gde sam ja bio 13. jula“.
Вечерње новости лого Линк Новости

 

Подећање – Марибор се јавља као централно оперативно место и место веза групе око браће Хркаћ. Словеначка СДВ у исто време у дослуху са италијанским делом Гладиа враћа Крунослава Драгановића у земљу. Као место пресецања и трансмисије у другим сличним операцијама и акцијама словеначки СДВ се такође транспарентно и познатим доказима појављује као централна трансмисиона полуга различитих операција.

Интензивирање различитих облика примене терора од стране група екстремне емиграције у иностранству и противмере државне безбедности се догађају непосредно након важних догађаја и промена у претходном периоду, али као у случају Хркач, тако и сви каснији имају ову  своју основну нит, кроз потпуну неодређност и тајност, али са стварањем јасне конфронтационе линије, пре свега страна у сукобу који ће касније ескалирати крајем осмадесетих и деведесетих у трагичним ратним дешавањима за све.

 

erde-007

Предуслови кроз непосредне политичке догађаје – Случај Ранковић

1966 године избија афера Алкесандра Ранковића који је смењен  Josip Broz Tito i Aleksandar Ranković са свих функција због сумње да је извршио злоупотребе службе, између осталог  прислушкивање Јосипа Броза – Тита. Једна од неприкосновених фигура ратног и посебно поратног периода југословенског модела ровулиције од тврде диктатуре бољшевистичког типа, ка све већој емнаципацији у смислу либерализације друштва кроз самоуправљање. Уједно Ранковић је био неприкосновени господар тајних служби и полиције, тако да је његово смењивање било условом даљњих реформи како је тврђено, од којих је најзначајније управо оно у сектору политичке безбедности. Интересантно је да је тек после смене Ранковића и федерализације служби са запоседањем новим кадровима и заузимањем кључних позиција око Јосипа Броза, настао истовремени паралелни процес учесталих конфронтација са јасном терористичком поздином од стране екстремне, пре свега хрватске емиграције, али и процеси у земљи диктирани и створени под таквим условима:

 

Njegova uspešna aktivnost je tekla sve do 1966. godine. Navodno je Tito otkrio uređaje za prisluškivanje u svojoj rezidenciji u Užičkoj br. 15 u Beogradu, i to u svom radnom kabinetu i u sobi svoje supruge. Ko je tačno pronašao te uređaje i na koji način, takođe nikada nije obelodanjeno. Tito je odmah izvestio politički i vojni vrh da je on prisluškivan i da je za to kriva Služba državne bezbednosti (UDBA) i njen prvi čovek Aleksandar Ranković. Napravljena je odmah komisija koja će ispitati slučaj. Tako se u zemlji stvorila poznata „afera Ranković“, ili „afera prisluškivanja“. Predsednik komisije Izvršnog komiteta CK SKJ Krste Crvenkovski je saopštio da je zaista prisluškivanja maršalovog kabineta bilo. Tito je zakazao sednicu Izvršnog komiteta koja je održana 16. juna 1966. godine. Tito je na kraju sednice zakazao Brionski plenum gde će se razmrsiti „afera Ranković“. Atmosfera uoči početka Četvrtog brionskog plenuma bila je mučna i napeta. Plenum je imao zadatak da raspravlja o ozvučavanju i prisluškivanju funkcionera, zloupotrebama i deformacijama UDB-e

 

Следили су Брионски пленум и промене у тадашњој УДБИ, како персоналне тако и органзационе. Дошло је до поделе јединствене безбедности на више републичких са централном позицијом одлучивања око Тита.  федерализација јединствене државне службе безбедности као претеча каснијег модела конфдерализације земље 1974 године. Поред значајних промена у начину функционисања система политичке безбедности, настаје и привидни процес децентрализације и либерализације којем је Ранковић био стварна или само политичка препрека из неких сложенијих интереса и дугорочнијих циљева, предмет је спора савременика до данас. Овакви спекетакли, са бомбастичним прислушкивањем које никада по обичају није истражено а камоли доказано, баш као и нестанак документације на пример из ИНЕ у вези случаја Ђурековић и велике најаве реформи су имале у основи политичке опције унутар непроменљивости основа начина функционисања система. Један од закључака „Брионског пленума“ је било увођење уставне и законске контроле безбедности:

 

 1.
Preporučuje da se odmah priđe reorganizaciji organa državne bezbednosti kako bi se prilagodili
nastalim promenama u našem društvu i razvijenom sistemu samoupravljanja. Potrebno je da predstavnička tela i njihovi izvršni organi obezbede faktički društvenu kontrolu nad radom državne bezbednosti na bazi ustavnih normi i zakonskih propisa.
Записник са „Брионског пленума“ и анализе – линк

И поред свих разлика мишљења о овој прекретници у погледу стварне либерализације друштва и позитивног утицаја односно пораза „демагошког концепта“ оличеног у Ранковићу са једне стране и указивања на почетак дезинтеграције државе и обрачун са српским кадровима са друге стране, нису донеле суштинске битне промене у основама партократског централистичког контролног система, али су омогућиле кроз касније уставне промене јачање предуслова разградње државних принципа федерације у корист каснијем сепаратизму, праћеним различитим процесима као поред осталог интензивирања сукоба са радикланом емиграцијом кроз противтерористичку борбу. Изнет цитат пленума о контроли система тајне политичке безбедности, њеног постављања на уставне и правне основе су бесмислица, јер су политички процеси од битног садржаја у погледу репресије према стварним реформским и потребним променама седамдесетих, доказ више задржавања истог модела у промењеним центрима стварне моћи, али са рафинисаном и прикривеном контролном функцијом иза неоспорно главног центра Тита, која је јасно прешла под палицу посебно словеначких кадрова и централне фигуре која ће се тек појавити у лику и делу Станета Доланца паралелно са крајем шездесетих и почетком седамдесетих година. Изолација Јосипа Броза Тита ће се наставити и одстрањивањем супруге Јованке такође под мистериозним условима и поновљеним методама оптужби без доказа под строгом тајношћу. Самим тим ће бити промењени и остали услови у окружењу и изолацији и контроли споља централне фигуре Тита.

 

erde-007

Мистериозни повратак Крунослава Драгановића – 1967

 

Годину дана касније (1967) је у земљу враћен Крунослав Драгановић, отмицом коју је опет извела словеначка служба СДВ у Трсту, чија поздина указује на ширу сарадњу и планирање заједничких акција са италијанским подземљем и тиме делом италијанског Гладиа. На изглед два неповезана догађаја, смена Ранковића 1966 и повратак Крунослава Драгановића 1967, једног од кључних организатора ткзв. „пацовских канала“ извлачења насистичких и усташких злочинаца за којима је подигнута оптужница, недвосмислено сарадником ЦИА у строго тајним пословима и организацији овог система и његове сврхе. Ово подсећање посебно обзиром на интензивирање ликвидација стварне или конструисане непријатељске емиграције која се од 1968 интензивира, али и терористичких активности исте – Хркач – „20 октобар“. Истовремено се интензивирају и акције емиграције укључујући и терористичке нападе кроз атентате у иностранству где је убиство амабасадора Владимира Роловића 7. априла 1971 у Шведској крунски пример континуитета интензивирања поља напона. Радуша – бугојанска група 1972 је очигледни доказ циљног континуитета и планирања активности, пример интензивирања притиска кроз предприпрему стварањем расположења у ширим емигрантским круговима.  Извођење и циљеви акције, посебно имајући у виду сву поздину и организацију „Хрватског пролећа“ 1971 године дају контуре дела примењене доктрине кроз конкретнустратегију и методе према Југославији. Акција Радуша је пре свега у наставку „хрватског пролећа“ брижно организовани акт са низом дугорочно постављених циљева у којем и тероризам игра посебну улогу, где се са једне стране разумљиво право на самоопредељење – више права на народни суверенитет користи у сложеним условима односа у идеолошкој борби из основних доктринарних циљева Труманове доктрине.

Право на независност и слободу у колективном значењу предпоставља иста таква права осталим члановима заједнице у случају Југославије осталим народима, као и питања односа према мањинским групама које се и показало као један од темељних проблема креирања криза и стварања проблема у трајању. Независност је у тако сложеним односима и уз тада постојећи систем вишесмерно поље веома сложених питања, јер постоји повратна међузависност онога који тражи независност према ономе коме се таква независност држи под контролом у сложеном пољу реалних односа, али и пројекција употребе ових односа. Неспособност решавања ових колективних питања, њихова инструментализација и временска детерминација није зависила само од унутрашњих односа, који су упркос свега најодговорнији за неспособност решавања и уређења отворених и познатих питања, већ ништа мање се показује много сложеније поље интереса и инструментализације односа и питање мањинског положаја. Спољњи методи узимања утицаја и пројекције у идеолошком сукобу у којима тече интензивирање промена и учесталост акција са терористичком поздином и контрамерама у деловима затвореног, испресецаног система узимања утицаја и креирања процеса унутар њега су последица операционализације Труманове доктрине од шездесетих година кроз конкретне активноси, како у земљи тако и иностранству.

Уклањање Ранковића под неразјашњеним условима који се правдају и претварају у политичке и системске циљве ради либерализације друштва, повратак Драгановића, атентати и акције ликвидације са непознатом позадином ка институционалним деловима под потпуном тајношћу, политичка гибања са везама ка мрежама унутар или тесној вези са специјалним операцијама под делом управљања делова тајних служби, терористичка акција 1972 бугојнске групе су елементи ширег концепта који не настаје спонтано, али ствара талас на познатим историјским питањима сукоба и ништа мање радикализацији познатих историјских трагичних конфронтација:

 

Bugojanska skupina

 Hrvatske oružane postrojbe „Planinske lisice“, poznatije kao Bugojanska skupina, odnosno Fenix skupina naziv je za hrvatsku paravojnu skupinu koja je ušla na područje Jugoslavije 20. lipnja 1972., s ciljem da pokrene pobunu i sruši Jugoslaviju. Bugojansku skupinu je organiziralo Hrvatsko revolucionarno bratstvo (HRB), tajna organizacija koja je bila osnovana 1961. u Australiji i koja je djelovala i u Europi te u SAD-u. Osnovni cilj HRB-a bilo je odcjepljenje Hrvatske od Jugoslavije.

Povijest nastanka

 

Nakon gušenja Hrvatskog proljeća, HRB je bio uvjeren da je u Hrvatskoj bila povoljna klima za pokretanje oružanog ustanka. Nakon kratke pripreme, HRB je organizirao ljudstvo, oružje i novčanu potporu za slanje inicijalne skupine koja je imala zadaću pokrenuti ustanak na području južne Hrvatske, Like i Hercegovine. Većina boraca i novca došla je iz Australije, dok je vojna oprema bila nabavljena u Njemačkoj.

Kratke završne pripreme bile su u kampu Garanasu u Austriji, uz austrijsko-jugoslavensku granicu.[1]

 

erde-007

Крунослав Драгановић и Милан Дорич - Ханзи 1Дорич – Ханзи са свештеником Крунославом Драгановићем  пред његов повратак у Југославију. Драгановић је радио у Ватикану, где је после завршетка 2 св. рата многим емигрантима организовао кријумчарење у јужну Америку  межу њима Анти Павелићу, Барбију, Др. Менгелеу, Ајхману итд, …

Fratra Krunoslava Draganovića, hrvatskog nacionalistu, vatikanskog špijuna, saradnika CIA(Link CIA dokumenti) i KGB, koji je radio u Vatikanu, kako tvrdi Belušić, otela je slovenačka tajna policija zajedno sa italijanskom mafijom 10. septembra 1967. godine

– Mafija je kidnapovala Draganovića u Italiji i prebacila ga u Sloveniju, a SDB ga prosledila u Beograd kod Josipa Broza. Posle 42 dana istrage dr Draganović se nagodio sa Titom, koji ga je pustio na slobodu – otkriva Darko Belušić iz Zagreba.
Naime, na konferenciji za novinare 16. novembra 1967. na Ilidži dr Draganović je rekao da „se vratio u domovinu da bude u svojoj zemlji“. Nije priznao da je kidnapovan. Takođe, nije priznao da je Titu predao kompletne spiskove agenata CIA i KGB u Italiji i Vatikanu. Najveći hrvatski špijun svih vremena, vođen je u CIA kao agent Salcberger. Krunoslav Draganović je živeo u Sarajevu do smrti 14. juna 1982. godine.
– Otmicom dr Draganovića predsednik Tito je učinio veliku uslugu i Vatikanu, i Moskvi, i Vašingtonu, jer ga je sklonio sa političke scene. Broz je time sebi otvorio vrata Vatikana da može da pregovara o poseti Svetoj stolici – kaže Darko Belušić.

 

Да ли је Драгановић стварно киднапован од УДБЕ 1967 или је цела акција словеначке СДВ, италијанског подземља и Драгановићевих штићеника из ЦИА, других служби или можда и Ватикана била договор уз пристанак самог Драгановића, и ако већ зашто и са којим циљем је такође питање за нагађање и теорије завера, јер је након отмице и краћег испитивања, Крунослав Драгановић живио релативно слободно, радио и деловао у и из Сарајева? Да ли је постојао политички тајни договор око оваквог третмана и са којим циљем?

 

JB Tito mogao je odahnuti, ali kano da se bojal i mrtvog Draže, naredil je da ga se pokopa na tajno mjesto. I srbijanski radikali još mu grob traže – da ga dostojno pokopaju. Uzto, da mu velikosrbska čaršija lakše oprosti pogubljenje njihova voljena đenerala Draže – JBTito odlučil se na starozavjetnu igru: „glavu za glavu“. Naime, čim je London pristal Beogradu izručiti Dr. Antu Pavelića dok je još u Rimu, JBTito odlučio je da za glavu Draže Mihailovića Srbijancima na pladnju servira glavu ustaškog Poglavnika NDH dr. Ante Pavelića. Za otmičara koji će na prevaru Pavelića štakorskom vezom umjesto u Južnu Ameriku prebaciti avionom u Beograd, Britanci su odredili ucjenjena agenta svoje obavještajne službe, bivšeg ustaškog častnika u mantiji katoličkog svećenika, poznatog kao organizatora prebacivalja hrvatskih izbjeglica u Južnu i Sjevernu Ameriku u dosluhu sa zapadnim obaviještajnim službama u koga dr. Ante Pavelić ne će ni u snu posumnjati da mu radi o glavi – don Krunoslava Draganovića

 

Поклапа се више битних догађаја, спектакуларних смена са спектакуларном поздином које никада нису доказане, спектакуларне отмице и реално за тадашњи систем политичке правде сензационално пуштање на слободу једног од кључних фигура постратног пребацивања и заштите нацистичког кадра у садејству са савезничким службама ЦИА пре свега. Ранковић и Драгановић симболизују једну много дубљу промену, од које од обећаних системских промена на крају остаје мало. До душе долази до битних покретања у систему, до популистичке либерализације у задатим оквирима објективне диктатуре кроз јачање самоуправљања како се радо идеолошки завијали суштински процеси, али и појачања контроле и рудиментације политичког прогона управо либералнијих снага. Уклањање српских либерала 1972., што је било управо у супрозности са поздинским реторичким разлозима уклањања Ранковића, али континуитет слабљења и српске и хрватске позиције у федерацији. Долази до серије атентата као терористичких аката планираних и спровођених из иностранства и мера противтерора и заштите кроз често необјашњиве ликвидације и њихову позадину.

У случају Драгановић се у поздини јавља поново Милан Дорич – „Ханзи“, вишеструки коунтермен, агент у мрежи између СДВ – Словеније, ЦИА и МИ6, аустријских и немачких тајних служби истовремено. Заправо се ради о авантуристима који су се игром животних околности нашли у посебним условима заштите која је истовремено била и двосекли мач – ГЛАДИО условно речено као општи начин у примени разрађених посебних и општих метода изнуда ван сваке реалне институционалне контроле. „Ханзи“ је имао задатке и око пребацивања Драгановића у земљу што и сам спомиње у свом скорашњем интервју Младини.

 

erde-007

Контмен "Ханзи" са сликом са Барешићем

Коунтмен-агнет (СМ) „Ханзи“ са сликом са Барешићем – Оригинал текст „Младина“

Dorić drži v roki svojo fotografijo s poroke Mira Barešića. Barešić je bil znan hrvaški nacionalist, ki je leta 1971 ubil jugoslovanskega konzula na Švedskem, Vladimirja Rolovića

 

Милан Дорич – „Ханзи“ је и на скупу демократске алтернативе око проф. Михајла Михајлова у Лондину:

Fotografija enega izmed srečanj t. i. Demokratske alternative v Londonu v 80. letih, skupine uglednih izseljenskih Srbov, Hrvatov, Slovencev in bosanskih Muslimanov, ki so si za cilj postavili demokratično Jugoslavijo z vzpostavitvijo parlamentarne demokracije. V sredini Mihajlo Mihajlov, bivši rektor univerze George Washington in srbski disident, ki je srečanja organiziral, čisto na desni je slovenski disident dr. Ljubo Sirc, tretji z desne zadaj pa Milan Dorić

Fotografija enega izmed srečanj t. i. Demokratske alternative v Londonu v 80. letih, skupine uglednih izseljenskih Srbov, Hrvatov, Slovencev in bosanskih Muslimanov, ki so si za cilj postavili demokratično Jugoslavijo z vzpostavitvijo parlamentarne demokracije. V sredini Mihajlo Mihajlov, bivši rektor univerze George Washington in srbski disident, ki je srečanja organiziral, čisto na desni je slovenski disident dr. Ljubo Sirc, tretji z desne zadaj pa Milan Dorić

.

Почетак ликвидација у С.Р. Немачкој од стране тајне југословенске политичке полицје УДБА је одређен у документарцу атентатом у Минхену на редкацију листа „Хрватска слобода“. У њој је убијен Миле Рукавина како је већ у горњем тексту назначено. У документарцу се тврди да је акцију извела УДБА. Међутим за те тврдње нема доказа. Ово наравно не значи да УДБА није са великом вероватноћом наручилац или извођач атентата, а са сигурношћу државна институција која тај атентат вреднује као пуни успех и тиме би га радо чак у целини присвојила у том времену. Међутим остаје и велика могућност да је Миле Рукавина ликвидиран по плану и налогу америчких и енгелских служби у садејству са немачким ради освете због утврђеног учешћа Рукавине 1944 као припадника усташке јединице у ликвидацији више америчких и енглеских пилота. А, онда је цела освета и атентата једноставно предат по инерцији закључивања на познатом сукобу интереса лакомисленој, али у њој самој вема упућуном и моћном кругу око УДБЕ. Тај оилитички круг центра представљен у документарцу као Тито се наслућује у сложеним везама и садејству, радикализацији терора и противтерора од краја шездесетих до данашњих дана, кроз све разлике, али све време у принципи циљева и интереса у трајању.

Докази који су битни и са становишта правосудних и истражних радњи не постоје и за многа друга убиства или организацију и логистичку подршку терористичких акција у извођењу или приписивању екстремној емиграцији. Дорич даје једну изјаву у интервју Малдини и о овоме случају, а у вези кривичних пријава публициста Лељка:

V zadnjem sporočilu za javnost Leljak trdi, da je Udba z vašo pomočjo leta 1968 ubila Mileta Rukavino. In pa da ste sodelovali pri načrtu za ugrabitev Anteja Vukića septembra 1969. Kaj pa poveste lahko o tem?

Ante Vukić je bil moj prijatelj. Bili smo skupaj na Koroškem, na dopustu. (Dorić pokaže fotografije, na katerih sta oba, op. a.) Ko je bil še mlajši, je bil mesece in mesece pri meni v gostilni na dopustu. To je eno. Drugič pa, Slovenija, še manj pa Beograd, nista imela nikakršnega interesa, da bi se Vukiću karkoli zgodilo, ker je emigracijo med seboj sprl in ker je delal zanje. Bil je njihov sodelavec. V njegov avto so sicer vrgli neko kislino, a je znano, da je to storila Margita Gaćeša, žena hrvaškega polkovnika Gaćeše, kar je Nemčija že tedaj vedela. S tem je zvezna Udba Vukiću dala motiv zato, da mu je emigracija verjela. Glede Rukavine pa: v resnici so me nemški organi uradno tedaj poklicali iz Münchna, da si grem ogledat kraj umora. Mi smo to tedaj raziskovali, vsi indici so kazali, da je Rukavina plačal z življenjem zato, ker je njegova ustaška enota med drugo svetovno vojno ubila dva angleška in dva ameriška pilota. Mislim, da leta 1944.

 

Убиство Рукавине се везује за случај ликвидације енглеских и америчких пилота од усташке јединице којој је припадао Миле Рукавина 1944. Ради се о „плаћању“ грехова како описује „Ханзи“, што обзиром на остале чињенице није без основа. Један други детаљ говори да је ликвидацију извршило лице обучено у тадашњу полицијску униформу СРН. Тиме је поздина и сврха-употребна вредност ове ликвидације – атентата на рњдакцију у Минхену више него упитна, али основни мотиви у смислу дугорочних циљева заоштравања односа са преношењем тензија у земљу ради сложенијих политичких промена („хрватско пролеће“ 1971 и касније убацивање бугјнске терористичке групе“ су доказани и као употреба обе стране унутрашње и спољне, институција иза паравана тајних служби у том сукобу након свих концентрација, припрема и убрзаних догађања.

Миљенко Хркач

Миљенко Хркач

Такође су и атентати у Београду за које је осумњичен и осуђен Миљенко Хркач непосредно пред атентат на редакцију у Минхену упитни у погледу стварног извршиоца, како ће се показати и током процеса и аксније изјавама учесника или припрема операције. Тиме терористичка позадина са својим циљевима остаје недодирнута, али она иде у правцу појачавања тензија уз институционално знање бар у делу строго тајних политичких одлука и у земљи и у иностранству. Још једна перспектива и негирање учешћа Миљенка Хркача у акцији и тврдња да је атентате извршио немачки држављанин Бернд Вацел. Иза ове изјаве стоји иначе у Немачкој суђена група – Уједињени хрвати Европе (УХЕ), односно њен председник Жарко Ходак (цео интервју Ходака-линк):

 

Жарко Одак

Жарко Одак

U ravensburškom procesu Vaša je skupina osuđena za postavljanje bombe i u beogradskoj kinodvorani 1968.?

Da, tada je jedna osoba poginula, a 85 ih ranjeno. Bombu je, prema jugoslavenskoj presudi, postavio Miljenko Hrkać, koji je, prema istoj presudi, od nas dobio 5.000 DEM i potom osuđen na smrt. Odgovorno tvrdim da Miljenko Hrkać nije podmetnuo bombu u kinodvorani – i nju je postavio Bernd Watzel primivši od nas i za tu akciju 3.000 DEM. Mi smo tada htjeli samo upozoriti da Jugoslavija ima političke protivnike, ali nismo išli za tim da bude ljudskih žrtava.

Zašto Bernd Watzel za to nije suđen ni u Jugoslaviji ni u Njemačkoj?

Zato što ga na suđenju u Ravensburgu nismo odali. Nijemac Bernd Watzel je imao djevojku Portugalku. Kada su na temelju jugoslavenskog zahtjeva za našim izručenjem 27. srpnja 1968. počela privođenja po Njemačkoj, on se sklonio u Portugal. Ipak mu je Udba kasnije ušla u trag i likvidiran ga u Portugalu. Mi, samo zahvaljujući današnjem papi Benediktu, nismo izručeni u Jugoslaviju, već smo suđeni u Ravensburgu i tako spasili živote.

 

 

Герхарт Баум и Клаус фон Донани у докуметарцу БРа и Д-Ва

 

По први пут се политичари у сфери креирања односа кроз контролу осталих делова институционалног система, тиме и утицаја на тајне службе изјашњавају о доктрини, стратегији и делом откривају методе употребе целокупног система у стварању веза, тиме употребе целог система у сврху сложених политичких, идеолошких у целини већ историјских циљева и сукоба са познатом динамиком и последицама. Герхарт Баум  у периоду 1972-1978 државни парламентарни секретар у министарству унутрашњеих дела, а од 1978-1982 министар унутрашњих дела Немачке, формулише у документарној серији овај сложени процес следећим речима:

„Наравно да смо били свесни да се овде водио један рат, до душе од обе стране.“

Мисли се на рат између екстремне хрватске емиграције и УДБЕ. Да се један политичар и високи функционер извршне политичке власти  по први пут јавно изјашњава о тако сложеном питању је за сваку похвалу. У детаље изјава је тешко и неодговорно улазити, јер су и они можда за потребе режије документарца делимично исечене из пуног контекста. Ипак, једна од страна у овоме рату, поред осталих биле су и немачке унутрашње и спољне тајне службе, односно политика влада са пројекцијама својих циљева и интереса у склопу укупних циљева алијансе, између осталог и са на тла Немачке присутним службама и политичким интересима савезника кроз организацију , подпору и употребу екстремних до терористичких група емиграције. Архиви немачких тајних служби су у склопу ових активности затворени, што се и у самом документарцу потврђује пред крај емисије након сазнања улоге вишеструко заштићеног контра-агента, агента провокатора и коунтермена „Ханзија“. Активности „Ханзија“ које су биле не само познате Служби за заштиту уставног поредка Немачке – унутрашњој тајној политичкој полицији, већ чији је поред осталих служби Ханзи био сарадник. Једноставно постојала је политичка воља и иза ње институционални предуслови за подпору стварања интензивног поља напона и конфронтације на тлу Југославије и повратно објективног рата на тлу Немачке.

 

Тајни сусрети немачких и југословенских оперативаца

 

Редовни сусрети у Хотелу Метропол, о којима у документарцу говоре и које потврђују Герхарт Баум, осумњичени Перковић и агент савезне УДБЕ Спасић, званична Немачка држи под потпуном тајношћу и зато је процес против Перковића и Мустаћа поред осталог не само политички, већ и покушај даљњег прикривања свих битних и потребних позадинских чињеница у погледу разумевања целокупног процеса примене терора као део метода борбе ради политичких циљева против идеолошког непријатеља од стране условно речено Гладиа као строго тајног система унутар северноатлантске алијансе и серије убистава против терористичких група и идеолошких политичких мрежа екстремне емиграције у овом случају усташке провијенције на тлу Немачке. Сусрети службеника немачких и југословенских тајних служби нису ни једини ни најбитнији, а ни времески одређени за разумевање начина функционисања целог система веза, узимања утицаја у склопу примене крајњих циљева Труманове доктрине, јер постоје даљње независне мреже и контакти институционалног карактера, различити облици координације и узимања утицаја са другим службама, америчким, фрнацуским, енглеским итд. у истом систему. Постоје троуглови веза и деловања на вишем нивоу који имају и своје аутохтоне догађаје и значај, али су обједињени Трумановом доктрином и крајњим циљевима, између осталог и кроз употребу или конструкцију предуслова за терор и противтерор.

Герхарт Баум

Герхарт Баум

Битан је још један историјски детаљ. 1968 године када почиње серија атентата УДБЕ на немачком тлу се доноси и чувени Г-10 закон и склапа практично нови уговор о праву савезничких трупа у погледу својих интереса као и заједничких операција према источном блоку и тиме према Југославији. То време се поклапа и са променама у систему политичке безбедности Југославије, одстрањивањем Ранковића и довођењм Крунослава Драгановића са којима је поред осталог сарађивао агент „Ханзи“  као сарадник немачких служби, као агент словеначке стајне службе СДВ са везом у Марибору, али и као енглески и амрички агент по сопстевном признању.

 

Уништавање архива и досијеа БНДа

 

29.11.2011 је објављена вест о уништавању преко 250 досијеа сарадника БНД (линк – Шпигел) 2007 године. Критични период од оснивања Гелен групе, значи у периоду од 1946 године и инсталирања Гелен-групе од америчких окупационих снага. После вести о уништењу – нестанку аката о Алојзу Брунеру деведесетих, првом помоћнику Адолфа Ајхмана, била је ово последња већа акција брисања трагова о учешћу кадрова са нацистичком прошлошћу и припадности тајних служби Трећег рајха у немачкој послератној спољњој тајној служби. Међу актима која су уништена су са великом вероватноћом досијеи Ернеста Бауера који је поред осталог имао изванредне односе са Крунославом Драгановићем, саборцем и истимишљеником на страни злочина и терора другог светског рата као високи дипломатских представника Н.Д. Хрватске, али и посебно за време послератног контраобавештајног специјалног рада у службама демократских земаља НАТО-савеза у наставку исте борбе под другом заставом. Уништавање аката које је извршено 2007. и тајанственост о сарадњи са југословенским службама, али и даљња позадина те сарадње имајући у виду да је Бауер био енглески човек којег су енглези препоручили за рад у Гелен-групи, а са везама Драгановића према ЦИА, МИ6 БНДу итд, уз учешће словеначке СДВ отвара низ даљњих питања. Неки одговори и овде изнешени су спашени од заборава, а акција потпуног мењања имиџа Ернеста Бауера заборавом осталих функција је делимично успела, али указује на степен тајности и веза које су много комплексније, вишеслојне и вишезначне него ли се уопште да предпоставити чак и од стручне јавности.сигурношћу налазе акти о активности Енеста Бауера, дипломате Н.Д. Хрватске и офцицра усташке надзорне службе УНСа који је постао члан Гелен групе од оснивања, радио за БНД на позицији секторног управника службе, био посебно инволвиран у токове и дешавања екстремне хрватске и усташке емиграције, узео битно учешће у припремама и давања током девдесетих логистичке и стручне помоћи новима словеначким властима, Бавчару и Јанши по сопстевним признањима већ као пензионисаног службеника БНДа, а од владе Туђмана био постављен за аташеа за односе са јавношћу у Бону.

 

Гладио - НАТО-ОТАН Терор под страном заставом

Гладио – НАТО-ОТАН
Терор под страном заставом

Герхарт Баум даје на почетку документарца прецизно део тајне једне стране мача:

„Једна друга држава наређује, чини убиства на нашој територији против својих противника. Али, шта смо ми могли да учинимо? Тако нешто ни смо себи могли да дозволимо.“….

 

Уважени господин Баум заборавља да је унутар система постојала и постоји обавеза сарадње и заштите појединих сарадника, група не само под тајношћу немачких контролних служби, већ из обавезе законског положаја и права земаља претходних чланова коалиције победника над нацистичком Немачком. Овоме се треба додати и чињеница постојања строго тајних веза и састанака од највишег политичког до оперативног нивоа у једном систему без централне командне организације или са постојећом непознатом централном структуром управљања сложеним процесима, посебно када се има у виду борба против комунистичких режима, земаља или група. Овде настаје још један битни чвор, наиме да постоје чвршће везе и циљеви делова система у Југославији око и иза Станета Доланца са Гладио системом северноатлантске алијансе. Ови услови омогућавају вршење терора и мере противтерора – ликвидације о којима је реч од којих је једна питање судског утврђивања истине и кривице, које потпуно изостаје.

 

Гладио Ћутња - тајна - слобода у кавезу

Гладио Ћутња – тајна – слобода у кавезу

Предаја архива БИА и ДБа, СДБа и УДБЕ америчким службама. Заборављене вести, заборављене кривичне пријаве, заборављене уставне и законске обавезе у непрекинутом току различитих сарадњи све време трајања трагедија из начина функционисања система хаоса.

Odjeci „Insajdera“

 

Šta sadrži dostava protiv Bulatovića

 

 

Zašto direktor BIA sa izvesnim znatnim zakašnjenjem, tvrdi da nije on odneo podatke iz arhiva u Lengli

 

a ponašanje svog aktivnog direktora, kad već Vlada Srbije nije osetila potrebu da ga suspenduje do kraja istrage čiji jeIzgleda da je Rade Bulatović krajem maja 2004. ipak poneo nešto svojoj braći u Hristu iz Lenglija, Virdžinija. Da li je to bila „kompletna arhiva BIA“, deo arhive ili šta već – utvrdiće istraga, ako je Okružno javno tužilaštvo u Beogradu pokrene, to jest. U tom smeru bili su pušteni određeni zvanični zvuci posle tvrdnji Vladimira Bebe Popovića iznetih u emisiji „Insajder“ na TV B92, pa je Popović odmah iskoristio priliku da se obrati zameniku Okružnog tužioca Dušanu Lončareviću sa dopunskim podacima (videti okvir). Okružno tužilaštvo saopštilo je u utorak da je počelo da postupa, to jest da je zatražilo od BIA da ispita o čemu je tu bila reč. Treba biti optimista i pustiti Agenciju da nepristrasno ispitа o čemu je tu bila reč. Treba biti optimista i pustiti Agenciju da nepristrasno ispita ponašanje svog aktivnog direktora, kad već Vlada Srbije nije osetila potrebu da ga suspenduje do kraja istrage čiji je predmet. 

Da podsetimo: Popović je izjavio da je direktor BIA Rade Bulatović počinio „veleizdaju“ i „krivično delo špijunaže“ tako što je „predao arhivu BIA“ američkim obaveštajcima tokom službene posete SAD….

Да сарадња без законске и парламентарне контроле, без права јавности и оштећених, потпуно невиних грађана као предметом коцкања између строго тајних дилова тајних служби постоји, је и подсећање на случај још једног великог нерасветљеног шефа југословенске и српске тајне политичке полиције  на директној линији и задатку страних служби и њихових интереса. Ради се о још једном ТОП – агенту ЦИАе – Јовици Станишићу:

 

Шеф тајне полиичке полиције ДБа девдесетих и учесник акције хапшења и пуштања на слободу Карлоса ´75 Јовица Станишић je агент ЦИА

 

Vreme logo Portret savremenika – Jovica Stanišić

 

Naš čovek u Beogradu

 

 

„Uvek sam bio za kompromise, ja sam muzičar po vokaciji, nisam policajac“, Jovica Stanišić u razgovoru sa haškim istražiteljima 19. novembra 2001.

Da Jovica Stanišić stvarno ne postoji, trebalo bi ga izmisliti kao junaka nekog političkog trilera. Iz centra paukove mreže zvane Resor državne bezbednosti Srbije dirigovao je kontrolisanim haosom tokom najvećeg dela olovnih devedesetih. Igrao je ključnu ulogu kako u raspirivanju ratova u bivšoj Jugoslaviji tako i u njihovom okončanju. Bio je mozak brutalnog režima Slobodana Miloševića, ali je sve vreme negovao kontakte sa opozicijom; neke „opozicione“ stranke i medije je sam osnovao. Slao je kriminalce u krvave pohode u Bosnu i Hrvatsku, a istovremeno trgovao sa neprijateljskim ratnim vođama. Zoranu Đinđiću se nudio kao prijatelj i savetnik, da bi posle bio sumnjičen kao učesnik u atentatu.

 

Улога Станишића у атнетату на Зорана Ђинђића никада није разјашњена, јер је непосредно после атентата МКС у Хагу одлучио да повуче своје прве људе у зону своје најбоље заштите и контроле. Тек ће 2009 године пред припреме ослобађања Станишића бити саопштено да се ради о агенту бр. 1 ЦИА у Београду

 

A sada se, ako je verovati losanđeloskom „Tajmsu“, ispostavlja da je (Јовица Станишић) sve vreme bio saradnik američke Centralne obaveštajne agencije, poznatije pod akronimom CIA. Davno pre toga, međutim, Stanišić se uselio u mitove i teorije zavere kojima beogradska čaršija obiluje. „Vera u špijune je mistična, hranjena fantazijom, na pola puta do religije“, primetio je u nedavno objavljenom eseju pisac trilera Džon le Kare, ne misleći naravno na Stanišića, ali pogodivši pravo u centar.

 

Лос Анђелес Тајмс је у погодном тренутку објавио ову вест 2009 године која је прошла потпуно незапажено у свету, без питања о природи и садржају сарадње у тако критичном периоду ратова на Балкану:

 

la-times-logo1 Serbian spy’s trial lifts cloak on his CIA alliancе линк Л.А Тајмс

 

As Milosevic’s intelligence chief, Jovica Stanisic is accused of setting up genocidal death squads. But as a valuable source for the CIA, an agency veteran says, he also ‘did a whole lot of good.’
March 01, 2009|Greg Miller

BELGRADE, SERBIA — At night, when the lawns are empty and the lamps along the walking paths are the only source of light, Topcider Park on the outskirts of Belgrade is a perfect meeting place for spies.

It was here in 1992, as the former Yugoslavia was erupting in ethnic violence, that a wary CIA agent made his way toward the park’s gazebo and shook hands with a Serbian intelligence officer.

Jovica Stanisic had a cold gaze and a sinister reputation. He was the intelligence chief for Serbian President Slobodan Milosevic, and regarded by many as the brains of a regime that gave the world a chilling new term: „ethnic cleansing.“

 

Постало је током времена и анализом прошлости симптоматично да сви службеници и функционери који су радили или очекивали повластице од ЦИА или других великих служби, као шефови тајних служби Станишић, Булатовић, Симатовић, Перишић или политиачри са посебним везама као Милошевић, касније Ђукаоновић и многи остали, већина без изузетака словеначких политичара и низа шефова служби на савезном и републичком нивоу су добили посебне улоге, до посебну заштиту. Везе су сложеније и оне почињу много раније, али се од 1966/67 да пратити структура и динамика, маипулација садржаја и тајантвеност која недвосмислено води ка вишим, строго заштићеним, тајним везама и договорима са одређеним циљевима и пројекцијама које на различитим нивоима заштите иду као систему познатог као Гладио, при чему се ради о систему са својим мрежама и у осталим земљама Европе и САД, а не само Италији.

 

Немачка и Гладио (Mreže ćutanja)

 

Када је Ђулијано Андреоти у италијанском парламенту аугуста 1990 проговорио о систему без објективне демократске контроле власти унутар самих центара валсти, свет је занемео и наставио са ћутањем. Тема није даље била предмет истраживачког новинарства, што ће рећи да су и слободни медији брзо прихватили савет ћутања и препуштања теме забораву. Новински чланак листа „Ди Цајт“ – Ухваћен у мрежи ћутања – описује реакције на сазнање јавности о постојању посебног система са пуном тајношћу и у СРН поред Италије и како ће се потврдити осталим земљама савеза. Дуго времена после, све до објављивања књиге швајцарског професора Даниела Ганзера „Тајне армије НАТОа -Гладио- инсценирани

Daniel Ganser

Даниел Ганзер (Daniel Ganser)

терор и прикривено вођење рата, тема није била присутна у јавном и медијском животу, а и након детаљнијих информација и познатих истраживаа и процеса у Италији и признања неких учесника институционално покривених терористичких операција, рада парламентарне контроле швајцарског и белгијског парламента, стручна јавност и медији остају повучени. Зид ћутње ипак се нарушава и више детаља излази у јавност, али за Немачку остају и даље питања у вези мрежа и на пример поменутог уништавања досијеа и аката БНДа.

 

Труманова доктрину су наставили Ајзенхауер, Кендеи, Џонсон…

 

Новински чланак Цајта спомиње акт НСЦ 10/2 од 18. јуна 1948 америчке владе и касније у истој години обелодањене Труманове доктрине, поред осталог о прикривеним операцијама. Треба разликовати две врсте операција и система Гладио, једна је у случају агресије бившег комунистичког блока на земље северноаталантског савеза деловање као герилских група у поздини непријатеља , а друга је узимање утицаја на исте те земље у идеолошкој антикомунистичкој борби у условима хладног рата кроз тајне – прикривене акције, операције стратегије:

 

Department of state

 

Foreign Relations of the United States, 1964–1968, Volume XII, Western Europe

 


 

Note on U.S. Covert Actions

 

In compliance with the Foreign Relations of the United States statute to include in the Foreign Relations series comprehensive documentation on major foreign policy decisions and actions, the editors have sought to present essential documents regarding major covert actions and intelligence activities. The following note will provide readers with some organizational context on how covert actions and special intelligence operations in support of U.S. foreign policy were planned and approved within the U.S. Government. It describes, on the basis of previously-declassified documents, the changing and developing procedures during the Truman, Eisenhower, Kennedy, and Johnson Presidencies…

 

.      .      .

 

Foreign Relations of the United States, 1945–1950

 

Retrospective Volume, Emergence of the Intelligence Establishment, Document 292

 

292. National Security Council Directive on Office of Special Projects-Линк архив спољњих послова

 

NSC 10/2

1. The National Security Council, taking cognizance of the vicious covert activities of the USSR, its satellite countries and Communist groups to discredit and defeat the aims and activities of the United States and other Western powers, has determined that, in the interests of world peace and US national security, the overt foreign activities of the US Government must be supplemented by covert operations.

2. The Central Intelligence Agency is charged by the National Security Council with conducting espionage and counter-espionage operations abroad. It therefore seems desirable, for operational reasons, not to create a new agency for covert operations, but in time of peace to place the responsibility for them within the structure of the Central Intelligence Agency and correlate them with espionage and counter-espionage operations under the over-all control of the Director of Central Intelligence….

 

The white hous Washington

 

Доктринарни и стратешки циљеви уз помоћ прикривених операција су облик трајне политике владе САД донети 1948, а активности са тим у вези су текле све време што потврђују остали архивски документи. Тиме су не само покривене тајне коалције, стварање агената и контрагената као и остлих различитих помоћних структура и мрежа добили кровни документ. Са тим у вези је и у оквиру укупне политике, али и конкретних трајнијих оперативних метода потребно разумети историјски процес, односно у конкретном случају његов део кроз начин организације и узимања утицаја на одређене процесе унутар земље и у односима са иностраним партнерима.

Тако се у чланку Цајта изнешене тврдње шефа БНДа `82 – `85 Еберхарда Блума, иначе члана оснивачке групе Гелен, баш као и Ернеста Бауера којем се покушава избрисати траг као високог службеника касније из групе Гелен формираног  БНДа (´57), да у Немачкој не постоје и нису постојале групе и структуре попут Гладиа у Италији. Ове тврдње ће се као по правилу показати нетачним, јер је постојање тајних оперативних мрежа ради герилског – партизанског отпора евентуалној агресији варшавског уговора у позадини агресора доказана. Опет реалност поздине која пориче изјаву Еберхарда Блума не значи да је он као шеф службе располагао довољним подацима, што даље упућује на потпуну тајанственост делова система без икакве објективне контроле.

erde-017

 

erde-017

Stay behind forces мреже су у међувремену доказане у Немачкој, али питање у којој су мери терористичке групе екстремне емиграције у овоме случају хрватске, биле део система унутар система „мреже ћутања“ је отворено, односно у којој су мери делови западних институција, пре свега тајне службе стајале иза овог система у логистичком, организационом, идејном и материјалном смислу у борби против идеолошког комунистичког непријатеља Југославије. Изнете и доказане везе, уништавање досијеа и преправке каријера као Ернеста Бауера на пр., његове везе са Драгановићем или „Ханзијем“ у само једном троуглу пресецања информација према СДВ-Марибор чији је агент између осталог био „Ханзи“, су у погледу отворених тајних докумената ЦИА недвосмислено део доктрине и стратегија са употребом тероризма и подстицања чак контра мера – ликвидације емограната са сумњом у спремање терористичких акција.

Један пример из десно конзервативних до јасно неоусташког – неонацистичког начина мишљења се даје анализирати као политичка позадина процеса:

 

Са портала ХКВ – Хрватског културног вјећа – Лекс – Перковић

Ovim hoćemo reći da Jugoslaviji nije bilo teško infiltrirati u neke emigrantske organizacije svoje agente, gdje su djelovali desetljećima, a da nisu bili u opasnosti da budu otkriveni. Varoš je bio istodobno i agent njemačke obavještajne službe ‘Bundesnachrichtendienst’ (BND) kojoj ga je preporučio svećenik Krunoslav Draganović, a kad se Varoš vratio u Jugoslaviju, njegov nadređeni u BND-u Ernest Bauer bio je degradiran. Dakle ni Nijemci nisu bili sigurni od jugoslavenskih agentskih uljeza pa su vjerojatno zato odlučili temeljito se obračunati s jednim od njih, Krunoslavom Pratesom.

Исечак чланка потврђује заправо испретлетаност веза немачких служби са вишеструким највише позицонираним агентима служби или њиховим службеницима од високог значаја као ТОП-агента Драгановића, шефа М-1 БНДа Ернеста Бауера или двоструких и вишетруких агената као Ханзија или Вароша који су заправо истовремено вишеструко заштићени у свом наизменичном деловању чија је основна употребна вредност заједно стварање хаоса као предпоставке идеолошког сламања система нептијатеља поред осталог кроз интензивирање тензија као предпоставке за грађански рат.

О терористичкој позадини групе којој је прпадао трагично настрадали отац Роберта Загајског говори управо син 8-9 минута документаца. Група је увезла у мањим пакетима преко 570 килограма експлозива са намером атентата – терористичких провокација. Ову чињеницу не мења тврдња да није постојала намера да се икоме наноси штета, јер је број потпуно невиних жртава од стране десног тероризма под реалном институционалном заштитом из политичко – идеолошких разлога и повода исто тако противзаконити кривични акт, као и било који други облик тероризма, баш као што су и мере ликвидација од стране институција под било којом моралном или политичком оправданошћу, не само кривичнo – правно више него упитна, већ много више штетна из разлога наизменичног динамичког повећавања тензија кроз трајање сукоба.

Spiegel logo Недељник Шпигел – линк је 1983 у Бр. 35 у вези предаје Јосипа Мајерског писао о мутној поздини испреплетаности беза, али и доказима у вези кријумчарења експлозива немањеног терористичким акцијама о којем је у документарцу реч. Убијени Ђуро Загајски је тада био откривен од иследних швајцарских органа у погледу крикумчарења експлозива и намене истог.

 

Spiegel logo Шпигел у броју 50 из исте 1983 године извештава о поновљеном атентату када је тешко повређен и трајно остао без вида Лука Краљевић, који се такође појављује у документарцу БР-ДВа. И овај опис тока догађаја са поздином и извештајем у вези кријумчарења експлозива из Швајцарске указује на знање дела истражних органа Немачке и Швајцарске о позадини и намерама групе, као и контрамерама југословенских тајних служби. Троуглови се спајају као системски, институционално реално подржани метод интензиварања сукоба кроз реалну подршку терористичким намерама и толерисању извођења истих са једне и мере одмазде са друге стране који по својој природи и псоледицама непроменљиво до данас.

 

Терор и антитерор почињу једно другог да генеришу и излазе ван сваке контроле, зато је питање много комплексније и води до кључног питања слободе у филозофском, и много више и значајније правно-етичком значењу са тим у вези заштите општег јавног интерса од недељивог значаја за сваког појединца или групу, институционално-правни државни систем и сваку унију или заједницу.

Герхарт Баум у документарцу 10:40 износи следећу тврдњу:

Он (Тито) је био испуњен отпором против нацистичког окупационог система. Био је трауматизован чињеницом да су Хрвати уз помоћ Немачке основали своју независну државу, борили се против њега, и зато је борба – рат ишао даље…

Мишљење Баума колико год било тачно уз све могуће диференце у различитим мишењима, се може продужити и закључити, да су припадници и функционери усташког режима НДХа били такође фрустрирани губитком рата, као уосталом и велики део нацистичког режима Немачке и да су наставили рат и после 1945 године. Али, ништа мање обе ове чињенице постаљају и питање начина стратешког управљања овим потенцијалом конфликта из интереса укупне Труманове доктрине против комунизма и налажењу савезништва са делом режима око Тита, са екстремном, у конкретном хрватском до недвосмислено усташком емиграцијом, која је била обухваћена у систему реалног Гладиа институционалном заштитом и употребом у овом сукобу. Долази се оправданим питањима ради коректности пуне анализе односа опет до трећих страна, институција Немачке и посебно или ништа мање специјалних операција сила победница на тлу СРН у вези целине сукоба као и његовог укупног пројектовања,  усмеравања, метода узимања утицаја или чак преузимања вршења одређених акција са циљем одржавања или интензивирања сукоба из разлога начина промене система.

Klaуs von Dohnanyi Клаус фон Донани

Klaus von Dohnanyi
Клаус фон Донани

Клаус фон Донани је други политичар и високорангирани функционер у министраству спољњих послова из критичног времена који даје своје виђење и перспективе политике у критичном периоду отворених питања којим се бави документарац и чије су изјаве веома захвалне, вредне пажње као први пут јавно изречене основе политичких односа критичног времена. Клаус је син борца против националсоцијалистичког режима, Ханса фон Дoнанија, хуманисте и либерала по евокацији који је свој отпор нацистичком режиму платио животом у брзом процесу пред крај сам крај рата на лични захтев Хитлера. Донани каже документарац (10:00):

…исељеници, избеглице, политички дисиденти, припадници пореажених снага 2 св. рата, радници који су дошли у Немачку из Југославије (и осталих земаља) нису били сагласни са системом из којег су дошли, иначе не би дошли…

Веома проблематична изјава, јер су разлози одласка на привремени рад имајући у виду целу емиграцију, политичку и ону која је отишла из искључиво економских личних интереса веома хетерогени и различити. Значајан део, већина је дошла из бољих шанси за лични економски развој, а не зато што је била противник система или размишљала уопште у политичким димензијама шаролике емиграције. Политика и идеологија су биле споредна ствар код већине политички незаинтерсованих, а посебно су разуђени код идеолошки опредељених исељеника. Крајња мањина је била спремна да идеикишке и политичке разлике намеће учешћем у терористичким облицима отпора. Сасвим је друго питање узрока такве аполитичности и идеолошке незаинтерсованости. Важно за тему јесте чињеница да је радикално одбијање система уз примену терористичких облика борбе постојало у смислу оперативне употребе код мањине управо хрватске емигарције тесно повезане са пораженим нацистичким – фашистичким моделом НДХ 1941 – 1945. Тај део је имао употребну вредност у идеолошком смислу вођења специјалних прикривених операција, старегија у склопу Труманове доктрине, тај део је био интересантан као језгро у оперативном смислу употребе унутар хладноратовског конфликта. Радикални део спреман на терористичке методе је делом грађен и логистички и на друге начин покриван и бивао штићен од посебних делова институционалног система.

Клаус фон Донани каже прецизно у документарцу, да је политика таква каква јесте, или са пуним уважавањем комплексности и значаја теме, посебно свих директних и посредних жртава једнога рата у који су многи увучени по принципу и методу функционисања система, којег вшеструки агент Јосип Мејерски у документарцу описује речима, да су се многи потпуно недужни људи  нашли у необјављеном рату без своје воље и знања, јер су у њега једноставно увучени. Политика је понекад са својим циљевима народским речником описано дроља која гуши и ломи све пред собом, а у једном демократском систему институционално изграђених предуслова и вредносних принципа и категорија на којима почива законодавство и цео уосталом уставни поредак, тако се нешто не би смело догодити. Посредне последице оваквог начина стварања строго тајне политике узимања утицаја увек су двострука опасност и потенцијална претња за системе који их употребљавају.

Ради свих жртава и све патње која је и овај рат распламсаван од 1966/67 донео, а посебно имајући у виду историјско свеже памћење предуслова његове употребе и трагичне догађаје предратног, ратног и постратног доба у Европи, свету и на Балкану, време је за непристрасно и потпуно сумирање узрока и последица своје појединачне и колективне неспособности да се препознају узроци ње саме. Један веома тежак и сложен, готово немогућ подухват, али вредан и достојан живота и достојанства, слободе како личне, тако и колективне пред изазовима времена. Институционални принципи, владавине права, поштовања поделе власти, принципа истинитости и одговорности у једном систему заснованом на химанистичким одредницама општег заједничког минимума вредносних и етичких категорија, не сме остати фраза. Парламентарна, егзекутивна и судска контрола рада тајних служби и осталих тајних подухвата и операција се не сме изгубити и подредити непровереним, било чијим политичкикм интерсима из виших вредности, јер одступања су увек по правилу аутодинамике наизменичног дејства фатални.

Клаус фон Донани додаје (20:17 – документарац Д-В –  БР:

Људи имају право на свој бол, али има ствари у политици које су такве какве јесу. Наш првобитни интерес је био у то време (од половине – краја шездесетих) да нађемо један пут у европском простору који ће омогућити смањење тензија са СССРом…

 

Герхарт Баум каже у истом документарцу на другом месту (22:02):

Gerhart Baum Могло се Југославију критиковати као и остале земље источног блока, ДДР, Пољску итд. Били смо суздржани, јер се имало обзира према Југославији. Југославија се штедела, јер је била потребна…

 

Истовремено са посебним статусом и посебним односом према Југославији је текао један план са циљем преламања разумљивог идеолошког сукоба, али на крају крајева неразумљивог односа не према Југославији, већ људима, народима који су њу чинили у погледу последица употребе терора екстремних група и давања – размене у исто време података о том систему са обе стране који су појачавали динамички тензије кроз циљне ликвидације. Народ, грађани ово су само могли да осете као страх из којег се по правилу рађа агресија кроз зачетке мржње, која у политичком значењу распламсава трибалистичку игру са шовинизмом, који опет историјски почива на динамици сложеног сукоба и тешких и трагичних искустава. Можда је сада јасније да суђење у Минхену не може дати одговоре на ова питања, а да не пређе границу ка политичком суду и тиме суди не по закону већ из једне посебне, субјективне перспективе у којој се не налази укупни тоталитет бола људи који су без свог знања и своје воље постали објекти једног много сложенијег историјског процеса са свим својим објективним узроцима и последицама у тоталитету сваке заједниче и појединачне егзистенције.

Суд треба да разјасни услове, чињење и нечињење, знање или незнање окривљених у погледу свих узрока и последица свог деловања у вези конкретног случаја убиства Ђурековића. Један посебно тежак задатак, имајући у виду обавезу суђења на основу закона и само закона, а не политичких, било чијих интереса или непроверених усвојених непроменљивих предпоставки.

Међутим, у оба случаја, што тек треба сачекати анализом рада суда, тужилаштва и одбране, била нађена кривица или не, остаје разјашњење и разумевање сложене позадине у којем су и жртве и починиоци по узрочно последичној вези и починиоци и жртве, независно од политичких, било чијих сепаратних интереса и политичко – децезинистичког правосуђа, јер је управо претерани политички децезионизам у претходном периоду различитих недемократских режима, имплементиран у свом деловању непроверених интереса ван закона и система правде и контролних механузама уређеног правног система, довео до есклација сукоба и штете по било чији недељиви заједнички или појединачни интерес.

Кант о овоме размишља дајући одговор на питање шта је просвећење:

 

BEANTWORTUNG DER FRAGE: WAS IST AUFKLÄRUNG ?

Berlinische Monatsschrift. Dezember-Heft 1784. S. 481-494

 

AUFKLÄRUNG ist der Ausgang des Menschen aus seiner selbstverschuldeten Unmündigkeit. Unmündigkeit ist das Unvermögen, sich seines Verstandes ohne Leitung eines anderen zu bedienen. Selbstverschuldet ist diese Unmündigkeit, wenn die Ursache derselben nicht am Mangel des Verstandes, sondern der Entschließung und des Mutes liegt, sich seiner ohne Leitung eines andern zu bedienen. Sapere aude! Habe Mut, dich deines eigenen Verstandes zu bedienen! ist also der Wahlspruch der Aufklärung

или у преводу:

»Prosvetiteljstvo je izlaz čovjeka iz njegove samoskrivljene nezrelosti. Nezrelost je nemoć, da se služimo svojim razumom, bez nekoga drugog. Samoskrivljena je ova nezrelost, ako njezin uzrok ne leži u nedostatku razuma, već u nedostatku odlučnosti i srčanosti, da se njime služimo bez vodstva nekog drugog. Sapere aude! Imaj srčanosti, da se služiš bez vodstva v l a s t i t i m razumom! – To je, dakle, krilatica prosvetiteljstva.«

Узгред буди примећено, Кант је мање моралиста индивидуе, колико предрадник и творац идеје уређеног система друштва у којем постоје једнака права и обавезе, једнак третман на основу општих и познатих закона и правила за све, у којем слобода нема ограничења из увек виших политичких интереса који је стављају у положај сопствене немоћи да препозна вољу за моћ као узрок сопствене неспособности, ваше и наше, како коме воља.

erde-017

 

erde-017

 наставиће се….

http://wp.me/P3pD8b-2S  – кратки линк

 

 

наставиће се….

Advertisements

Објављено октобар 17, 2014 од стране Viktor Koss

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Gegen den Strom

"Wer gegen den Strom schwimmt, gelangt zur Quelle"

abseits vom mainstream - heplev

Nahost, Europa, Deutschland und die Welt...

СРБски ФБРепортер

Разбијмо режимски медијски мрак - будимо сви ФБ репортери

entudbafizierung

Eine Lustration (Entudbafizierung und Entstasifizierung) tut in Kärnten not!

ГЕТО СРБИЈА

ПРАВА ИСТИНА ЈЕ СКРИВЕНА ОД ОБИЧНИХ ЉУДИ ! ! !

Blog sudije Majića

O pravu i pravosuđu otvoreno i bez cenzure

Angus Young

Otvoreni blog, liberalnog uma...

Aussiedlerbetreuung und Behinderten - Fragen

Wir helfen Deutschen in der Welt!

Kulturstudio

Wenn die Macht der Liebe die Liebe zur Macht übersteigt, erst dann wird die Welt endlich wissen, was Frieden heißt.

Greater Surbiton

The perfect is the enemy of the good

Politička Konkretnost

Pokreni se i sebe pobedi, jer ko živi u nadi umire u bedi!

Balkanblog

Just another WordPress.com weblog

predragpopovic

A fine WordPress.com site

Viktor Koss - Identitätsdiebstahl durch Gladio-MI6-CIA-BND und UDBA - Bürger als streng geheime Verschlußsache – eine wahre Geschichte -

Rechtswegverbot § 13 G 10-Gesetz - Anklage gegen institutionellen Missbrauch der eigenen familiären und persönlichen Identität ohne Willen und Wissen der Betroffenen wird dauerhaft verboten

Учионица историје

Historia magistra vitae est

Die Propagandaschau

Der Watchblog für Desinformation und Propaganda in deutschen Medien

WiPoKuLi

Wissenschaft, Politik, Kunst und Literatur

Machtelite

None are more hopelessly enslaved than those who falsely believe they are free.

%d bloggers like this: